Под покровитељством Завичајно-туристичког удружења "Видовача" у Смедеревској Паланци су деветнаесту годину по реду одржани "Дани Пере Тодоровића", творца модерног српског новинарства, романсијера и политичара, рођеног у Водицама. Оно што је било посебно обележје сећања на Перу Тодоровића јесте масовно учешће ученика основних и средњих школа на литерарном конкурсу који је за тему имао његов буран живот и граандиозно стваралачко дело. Међу средњошколцима прву награду је освојила наша најмлађа чланица Клуба, ученица Паланачке Гимназије, Јелена Живановић.
ЈЕЛЕНА ЖИВАНОВИЋ
КАКО СУ ДРУГИ ВИДЕЛИ ПЕРУ ТОДОРОВИЋА У БИОГРАФИЈАМА?
(награђени рад)
Услед силних недоумица и превирања мисли у мојој глави о томе како да почнем и шта пре да напишем у овом саставу, долазим до закључка да је заправо најбоље да се придржавам стила јунака овог рада, а то је да пишем редно, јасно и читко како бих освојила, а касније и задржала Вашу пуну концентрацију и разумевање током читавог састава.
Морам да Вам се извиним и упутим Вас да овај рад пишем под притиском одређених околности, међу којима предводи та што треба да наведем и скренем пажњу на ТУЂА тумачења и сагледавање живота и дела Пере Тодоровића.
Дакле, извињавам се ако у овом платну сатканом од слова наиђете на нити МОГ виђења, јер помало пристрасна одолевам равнодушности при писању о Петронију Пери Тодоровићу.
Био је 02. мај 1852. године, када је овај Свет добио још једну нијансу у спектру запажених карактера. Дан када је мајка Смиља добила своје треће дете, а отац Јован постао још поноснији отац сада трећег сина. Да, тога дана родио се Петроније Пера Тодоровић.
По мишљењу његових биографа, али нарочито по мишљењу његовог нећака Миодрага Тодоровића, судбина је овде желела да има приметну улогу тако што је на тај 02. мај, те 1852. године учинила да се слави Спасовдан-вазда пресудан и спасоносан празник за Перу.
Поред њега Смиља и Јован имали су још шесторо синова и кћери и у то време носили су епитет имућне породице. Петроније је био миљеник својих родитеља, нарочито оца, што је гледано са психолошког аспекта било врло битно за формирање индивидуалности какву је Пера поседовао.
Професор Латинка Перовић казује да је имао слојевит, ретко плодан и тајновит карактер. Био је свестан себе и својих могућности у времену и простору у којем је живео, једино је погрешио у процени својих савременика. Венцловић је то лепо рекао: "Није време то које је кварно, већ људи у њему". Чини се да је Пера те своје савременике поистовећивао са собом, и на тај начин погрешио и помало нас обесхрабрио јер је допринео схватању да човек са великом савешћу који свима сервира истину на тањиру, тешко стиже далеко.
Био је захвално и својеглаво дете, прави пример изреке да се храброст граничи са лудошћу, а оно што документује ову моју реченицу јесте та 1868. година, када се потукао са директором своје школе и због тога био избачен. Али, управо поменута савест није могла да му остане мирна уколико својим родитељима, који су толико веровали у њега, не донесе бар једну диплому. Зато брже-боље одлази у Пешту како би завршио бар за трговца, али безуспешно, иако је он био задовољан са наученим руским језиком и лепим понашањем. Након тога, по препоруци Светозара Марковића, иначе његовог најбољег дружбеника и битне фигуре за кристализацију Перине социјалистичке и књижевне идеје, одлази у Цирих где се уписује на студије психологије.
Не треба никаква сугестија од стране Периних биографа да се схвати да је Цирих био од велике важности за Перу. Овде је упознао своју прву супругу, затим Бају-Николу Пашића, чију ћу улогу касније образложити, и овде је објавио своје прво дело, заправо превод са руског брошуре "Историја публицистике". Није прошло пуно од повратка из Цириха кад се Пера под необичним околностима ожени Милицом нНинковић, на Спасовдан 22. маја 1875. године. Годину дана пред његово "ватрено крштење" за улазак у читав лавиринт и вртлог политичког света, односно живота посвећеног њему. У овом контексту, дајем атрибут-чувени 15. фебруар 1876. године, дан црвеног барјака и дан рођења речи и идеје "САМОУПРАВА". Тај 15. фебруар био је заслужан за говор којим се Пера из притвора бранио и којим нас је частио, јер та одбрана и дан данас интригира говорнике и глумце. Била је то "Одбрана за историју", како ју је Миодраг Тодоровић назвао.
Пера је, наиме, већ као стасит младић од 24 године имао сопствену штампарију у Крагујевцу, али исту такву имао је и Арса Пајевић у Новом Саду. Ово је битна чињеница јер је сарадња ових одлучних људи изродила "Стражу"-часопис са пролећем у свом постојању, односно са својим златним добом у виђењу проф. Владана ђорђевића и већ поменутог Миодрага Тодоровића. "Стража", интригантна појава, о политици, науци и економији, са којом, сматра Слободан Јовановић и почиње књижевна репутација Пере Тодоровића. Због непробојних препрека последњи двоброј "Страже" изашао је у фебруару 1879. године. Али, захваљујући овом часопису Пера је успоставио и учврстио пријатељство са многим дивним индивидуама, пве међу њима били су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај.
Оно што треба поменути по мишљењу неких Периних биографа јесте прљава смицалица судбине да Пера читавог свог века пише некрологе посвећене њему драгим особама, нажалост и Ђура и Змај били су једни од њих.
Ниједна од животних недаћа није стремела да заобиђе Перу. Преминула му је супруга и неочекивано ово је била само увертира за шамаре које је живот планирао да му приреди. Предстојала му је "Крвава година" како ју је сам назвао, током ње он је био на интензивном лечењу у Бечу, док су се у Београду одвијали преврати, али и сада су над Пером бделе очи спаса. Оно што се окомило на њега и што га је чекало у прикрајку јесте потпуни психички и душевни крах. Чекала га је издаја од његових, забога, верних и лојалних истомишљеника. Овде на сцену ступа Никола Пашић и овде је историја скренула с пута, али да не заборавимо да и ту историју кројимо ми-људи. Наиме, управо тај Никола Пашић био је иницијатор и режисер читаве ујдурме и драме против Пере. Запрепашћен Петроније није могао да се призове здравом разуму од олује говора и бесмислица које су дувале око њега. била је то конференција одржана у фебруару 1886. године, на којој је требало бити речи о споразуму са напредњацима, међутим говорило се о свему осим о споразуму. О Пери су изнете прљаве маштарије о његовом приватном животу, била му је прилепљена етикета блудника од које није могао ни да се ослободи, ни да се отараси читавог свог века.
Битно је напоменути како је Пера схватан док је био у зениту свог политичког бивствовања. Латинка Перовић и Слободан Јовановић су људи који су највише проучавали овај сегмент Периног живота. По њима погрешно је што су Перу сматрали "репликом за нешто руско", по њима Пера је себе и своје идеје формирао у Француској, заправо у Паризу. Париз је био та прекретница за развој и еволуирање политичких и друштвених визија Пере Тодоровића.
И с обзиром да стрепим и бојим се овог пуког набрајања историјских чињеница, које ме може коштати Ваше концентрације, желим да Вам кажем нешто више о Перином интимном животу, зарад освежења у схватању и размишљању.
Свакако неизбежан период за помињање у Петронијевом животу јесте епизода са морфијумом, записи о томе пронађени су и изведени из његовог дневника. Пера је боловао од ехинококуса у јетри (готован која и живи најчешће ту-у јетри), али у то време се о томе мало знало и медицина није имала ништа друго да понуди против неподношљивих болова до-морфијум. О томе колико је то искуство било мучно и разарајуће не треба полемисати, али оно што документује Перин карактер и Перину победу јесте то што је управо у овом периоду створио своје најбоље дело-историјски роман "Смрт Карађорђева".
Пера је био од оних људи који из свега извуку поуку, који се уче на грешкама, и упркос томе што није тежио животу поном авантура и спонтаних дешавања, живот му је био управо такав-права пустоловина испуњена бурама и биткама у којима би до последњег трнутка било неизвесно. Један од таквих догађаја јесте поменута смрт његове прве супруге, али ко би помислио да ће се након тога Пера још два пута женити. Други брак је био кратког века и очекивано се завршио растанком, међутим, тај растанак је интересантан јер је Пера био принуђен да своју супругу врати њеном оцу заједно са миразом. Напокон, трећи брак је био брак какав је Пера замишљао. Звала се Даринка Јеремић, и била је много млађа од њега. Упознали су се тако што је Дара, како јој је он тепао, радила као службеница у његовој штампарији. У браку су били 16 година-до Перине смрти, док је Дара дочекала и крај другог светског рата. Преминула је тачно 1945. године. Још једна од несрећа која је Петронија највише погађала је та што са Даром није имао чељади.
Његови последњи дани наговештавали су предстојеће. Изгледао је тромо, уморно и изнемогло, последњи јавни скуп, на којем је био виђен у оваквом стању, и на којем је дао свој последњи јавни монолог, био је пољски ручак код трговца и народног посланика Рафаиловића, три дана пред Перину смрт. преминуо је 07. октобра 1907. године.
Најзад, желим да Вам скренем пажњу да сам се свесно одлучила за овакав приступ у писању, уз помоћ којег сам могла да испреплетем сопствено виђење и да успоставим присан однос са Вама читаоцима и Вама слушаоцима овог састава. Верујем да су сви који су имали прилике за упознавање са Перином умном заоставштином, одолели равнодушности, као и ја. Са својим талентом за говор и са својом вером у боље сутра и у своје идеје, Пера је био ретке индивидуалности. Историја, политика и књижевност остале су му дужне. Његови списи и дела се експлоатишу зарад података у њима, али ипак, Перино име је исписано ситним словима.
Петроније Пера Тодоровић ће упркос свему остати запамћена фигура у свима нама који смо желели да се упознамо са његовим књижевним опусом, његовим ликом, његовим животом. Он је био индивидуа са којом ћемо се ми-његови мештани увек поносити!
Морам да Вам се извиним и упутим Вас да овај рад пишем под притиском одређених околности, међу којима предводи та што треба да наведем и скренем пажњу на ТУЂА тумачења и сагледавање живота и дела Пере Тодоровића.
Дакле, извињавам се ако у овом платну сатканом од слова наиђете на нити МОГ виђења, јер помало пристрасна одолевам равнодушности при писању о Петронију Пери Тодоровићу.
Био је 02. мај 1852. године, када је овај Свет добио још једну нијансу у спектру запажених карактера. Дан када је мајка Смиља добила своје треће дете, а отац Јован постао још поноснији отац сада трећег сина. Да, тога дана родио се Петроније Пера Тодоровић.
По мишљењу његових биографа, али нарочито по мишљењу његовог нећака Миодрага Тодоровића, судбина је овде желела да има приметну улогу тако што је на тај 02. мај, те 1852. године учинила да се слави Спасовдан-вазда пресудан и спасоносан празник за Перу.
Поред њега Смиља и Јован имали су још шесторо синова и кћери и у то време носили су епитет имућне породице. Петроније је био миљеник својих родитеља, нарочито оца, што је гледано са психолошког аспекта било врло битно за формирање индивидуалности какву је Пера поседовао.
Професор Латинка Перовић казује да је имао слојевит, ретко плодан и тајновит карактер. Био је свестан себе и својих могућности у времену и простору у којем је живео, једино је погрешио у процени својих савременика. Венцловић је то лепо рекао: "Није време то које је кварно, већ људи у њему". Чини се да је Пера те своје савременике поистовећивао са собом, и на тај начин погрешио и помало нас обесхрабрио јер је допринео схватању да човек са великом савешћу који свима сервира истину на тањиру, тешко стиже далеко.
Био је захвално и својеглаво дете, прави пример изреке да се храброст граничи са лудошћу, а оно што документује ову моју реченицу јесте та 1868. година, када се потукао са директором своје школе и због тога био избачен. Али, управо поменута савест није могла да му остане мирна уколико својим родитељима, који су толико веровали у њега, не донесе бар једну диплому. Зато брже-боље одлази у Пешту како би завршио бар за трговца, али безуспешно, иако је он био задовољан са наученим руским језиком и лепим понашањем. Након тога, по препоруци Светозара Марковића, иначе његовог најбољег дружбеника и битне фигуре за кристализацију Перине социјалистичке и књижевне идеје, одлази у Цирих где се уписује на студије психологије.
Не треба никаква сугестија од стране Периних биографа да се схвати да је Цирих био од велике важности за Перу. Овде је упознао своју прву супругу, затим Бају-Николу Пашића, чију ћу улогу касније образложити, и овде је објавио своје прво дело, заправо превод са руског брошуре "Историја публицистике". Није прошло пуно од повратка из Цириха кад се Пера под необичним околностима ожени Милицом нНинковић, на Спасовдан 22. маја 1875. године. Годину дана пред његово "ватрено крштење" за улазак у читав лавиринт и вртлог политичког света, односно живота посвећеног њему. У овом контексту, дајем атрибут-чувени 15. фебруар 1876. године, дан црвеног барјака и дан рођења речи и идеје "САМОУПРАВА". Тај 15. фебруар био је заслужан за говор којим се Пера из притвора бранио и којим нас је частио, јер та одбрана и дан данас интригира говорнике и глумце. Била је то "Одбрана за историју", како ју је Миодраг Тодоровић назвао.
Пера је, наиме, већ као стасит младић од 24 године имао сопствену штампарију у Крагујевцу, али исту такву имао је и Арса Пајевић у Новом Саду. Ово је битна чињеница јер је сарадња ових одлучних људи изродила "Стражу"-часопис са пролећем у свом постојању, односно са својим златним добом у виђењу проф. Владана ђорђевића и већ поменутог Миодрага Тодоровића. "Стража", интригантна појава, о политици, науци и економији, са којом, сматра Слободан Јовановић и почиње књижевна репутација Пере Тодоровића. Због непробојних препрека последњи двоброј "Страже" изашао је у фебруару 1879. године. Али, захваљујући овом часопису Пера је успоставио и учврстио пријатељство са многим дивним индивидуама, пве међу њима били су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај.
Оно што треба поменути по мишљењу неких Периних биографа јесте прљава смицалица судбине да Пера читавог свог века пише некрологе посвећене њему драгим особама, нажалост и Ђура и Змај били су једни од њих.
Ниједна од животних недаћа није стремела да заобиђе Перу. Преминула му је супруга и неочекивано ово је била само увертира за шамаре које је живот планирао да му приреди. Предстојала му је "Крвава година" како ју је сам назвао, током ње он је био на интензивном лечењу у Бечу, док су се у Београду одвијали преврати, али и сада су над Пером бделе очи спаса. Оно што се окомило на њега и што га је чекало у прикрајку јесте потпуни психички и душевни крах. Чекала га је издаја од његових, забога, верних и лојалних истомишљеника. Овде на сцену ступа Никола Пашић и овде је историја скренула с пута, али да не заборавимо да и ту историју кројимо ми-људи. Наиме, управо тај Никола Пашић био је иницијатор и режисер читаве ујдурме и драме против Пере. Запрепашћен Петроније није могао да се призове здравом разуму од олује говора и бесмислица које су дувале око њега. била је то конференција одржана у фебруару 1886. године, на којој је требало бити речи о споразуму са напредњацима, међутим говорило се о свему осим о споразуму. О Пери су изнете прљаве маштарије о његовом приватном животу, била му је прилепљена етикета блудника од које није могао ни да се ослободи, ни да се отараси читавог свог века.
Битно је напоменути како је Пера схватан док је био у зениту свог политичког бивствовања. Латинка Перовић и Слободан Јовановић су људи који су највише проучавали овај сегмент Периног живота. По њима погрешно је што су Перу сматрали "репликом за нешто руско", по њима Пера је себе и своје идеје формирао у Француској, заправо у Паризу. Париз је био та прекретница за развој и еволуирање политичких и друштвених визија Пере Тодоровића.
И с обзиром да стрепим и бојим се овог пуког набрајања историјских чињеница, које ме може коштати Ваше концентрације, желим да Вам кажем нешто више о Перином интимном животу, зарад освежења у схватању и размишљању.
Свакако неизбежан период за помињање у Петронијевом животу јесте епизода са морфијумом, записи о томе пронађени су и изведени из његовог дневника. Пера је боловао од ехинококуса у јетри (готован која и живи најчешће ту-у јетри), али у то време се о томе мало знало и медицина није имала ништа друго да понуди против неподношљивих болова до-морфијум. О томе колико је то искуство било мучно и разарајуће не треба полемисати, али оно што документује Перин карактер и Перину победу јесте то што је управо у овом периоду створио своје најбоље дело-историјски роман "Смрт Карађорђева".
Пера је био од оних људи који из свега извуку поуку, који се уче на грешкама, и упркос томе што није тежио животу поном авантура и спонтаних дешавања, живот му је био управо такав-права пустоловина испуњена бурама и биткама у којима би до последњег трнутка било неизвесно. Један од таквих догађаја јесте поменута смрт његове прве супруге, али ко би помислио да ће се након тога Пера још два пута женити. Други брак је био кратког века и очекивано се завршио растанком, међутим, тај растанак је интересантан јер је Пера био принуђен да своју супругу врати њеном оцу заједно са миразом. Напокон, трећи брак је био брак какав је Пера замишљао. Звала се Даринка Јеремић, и била је много млађа од њега. Упознали су се тако што је Дара, како јој је он тепао, радила као службеница у његовој штампарији. У браку су били 16 година-до Перине смрти, док је Дара дочекала и крај другог светског рата. Преминула је тачно 1945. године. Још једна од несрећа која је Петронија највише погађала је та што са Даром није имао чељади.
Његови последњи дани наговештавали су предстојеће. Изгледао је тромо, уморно и изнемогло, последњи јавни скуп, на којем је био виђен у оваквом стању, и на којем је дао свој последњи јавни монолог, био је пољски ручак код трговца и народног посланика Рафаиловића, три дана пред Перину смрт. преминуо је 07. октобра 1907. године.
Најзад, желим да Вам скренем пажњу да сам се свесно одлучила за овакав приступ у писању, уз помоћ којег сам могла да испреплетем сопствено виђење и да успоставим присан однос са Вама читаоцима и Вама слушаоцима овог састава. Верујем да су сви који су имали прилике за упознавање са Перином умном заоставштином, одолели равнодушности, као и ја. Са својим талентом за говор и са својом вером у боље сутра и у своје идеје, Пера је био ретке индивидуалности. Историја, политика и књижевност остале су му дужне. Његови списи и дела се експлоатишу зарад података у њима, али ипак, Перино име је исписано ситним словима.
Петроније Пера Тодоровић ће упркос свему остати запамћена фигура у свима нама који смо желели да се упознамо са његовим књижевним опусом, његовим ликом, његовим животом. Он је био индивидуа са којом ћемо се ми-његови мештани увек поносити!
