Novica Tadić, Iz zbirke Neznan

MODERNA MEŠINA

Moderna mešina
duva mi u lice
mirise i reči prazne.
Ona ima ručice kojima okolo grabi,
i svoju nutrinu gladnu,
od svega na svetu, samo vazduh trpa.
Meka je i modra njena kosa,
rasuta u pramenove.
Obla su njena ramena,
obrazi okrugli.
Bistre su njene oči,
a njima ništa ne vidi
dok se u svetlosti dnevnoj kupa.

NA STANICI, SAN

Sedim, ruku skrštenih,
na svom prtljagu,
malen, zguren, siv.
Nikoga ništa ne pitam.
Nikoga ne čekam.
Ne znam odakle sam došao
ni kuda sam to krenuo.
U sanduku su moje knjige.
U koferu su moje košulje.
Sve sam spakovao što sam imao.
Na glavi mi
šarena kapa,
moj ponos i radost velika.

Sastavljam beskonačnu poemu od mnoštva fragmenata. Raste neko čudo pod mojom rukom, pred mojim licem.

Novica Tadić, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika XX i početka XXI veka, rođen je 1949. kod Plužina u Crnoj Gori.

Umro je 2011. u Beogradu, gde je proveo veći deo života. Počeo je da objavljuje pesme 1974: Prisustva, Smrt u stolici, Ždrelo, Ognjena kokoš, Pogani jezik, Ruglo, O bratu sestri i oblaku, Kobac, Ulica, Napast, Potukač, Nepotrebni saputnici, Okrilje, Tamne stvari, Neznan, Đavolov drug, Tu sam, u tami (posthumno). Pesme Novice Tadića prevođene su na engleski i francuski jezik. Zastupljen je u antologijama evropske i svetske poezije.

Za zbirku Neznan 2006. dobio je nagradu Meša Selimović. Bio je urednik Književne reči (10 godina), Vidika, Književne kritike,

kao i glavni urednik u Izdavačkom preduzeću Rad.

Milan Milutinović

 

GLAD

Ona je došla zorom bosa,
Na stopalima je nosila ledene pahuljice s dalekog severa
Na prstima miris još nerođene dece za svaki prst po jedno dete.
U podne je sa suncem u negližeu na ti
Igrala je preferans u školjke, viline konjice i zvezde.
Uveče je u senci meseca gradila zidove, ograde
Tišinom, setom, gordošću.
Kosom upletenom u grane javora, lipa, jela
Krilima lastavica, slavuja zaustavila je vreme i otišla.
Ja sam ostao ispred trpeze od hrastovine
S postavljenim plitkim i dubokim tanjirom
S leve strane su ćutali viljuška i kašičica za kolač
S desene strane gledali se kašika za supu i nož
Zaronivši ruke u naraslo testo u naćvama
Levom rukom sam mesio maldenčiće
Desnom rukom sam mesio laturđijice
Za svaki dan po jedan mladenčić
Za svaku noć po dve liturđijice.
Uz svetlost sveća i igru senki
Jeo sam deliće sopstvenog srca.

O autoru,
Milan (Vojislava) Milutinovć rođen je u Beogradu 4.12.1966. godine, gde i danas živi i stvara. Član je klubova : „ Miodrag V Šijaković “, od 1988. godine, književnog kluba „Jesenjin„ od 1996. godine, književnog društva „ Libero Markoni “ od 2005 godine, i „Udruženja književnika Srbije„ od 2003. godine.

Godine 2009. osvojio je drugu pesničku nagradu za pesmu „Tuga„ književnog kluba „Branko Miljković“  iz Knjaževca. 

TUGA

JAJE NA OKO

U TIGANJU PLIVA

NA VRELOM TALASU ULJA

VEČNU TUGU KRIJE

ŽALEĆI ŠTO

PILE POSTALO NIJE

2010. godine treću nagradu na pedesetim majskim susretima u organizaciji književnog kluba  „Đuro Salaj“  za pesmu „Na zidinama troje“, i 2011. diplomu na desetom javnom konkursu povodom dana zaljubljnih na temu „Ljubav je pesma najlepsa“  za pesmu  „Madam Jagoda“  u organizaciji kluba Umetničkih Duša Mrkonjić grada 2011. Milan Milutinović se čitalačkoj publici predstavio sa pet zbirki poezije.

Шта читамо

Пол Остер (1947) један је од најзначајнијих америчких романсијера данашњице, песник, есејиста, сценариста, редитељ и преводилац. Аутор је романа Г.Вертиго, Левијатан, Месечева Палата, Њујоршка трилогија, У земљи последњих ствари, Књига Опсена, Пророчка ноћ, Бруклинска ревија лудости, Зимски дневник. Написао је две мемоарске књиге, књигу есеја Уметност гладовања, као и збирку песама Ишчезавања. Аутор је сценарија за филм Дим, коредитељ (са Вејном Вангом) филма Модри у лицу и сценариста и редитељ филма Пандорина кутија. Његове књиге преведене су на преко двадесет језика. Живи у Њујорку.

Бруклинска ревија лудости је текст чудног животописа – пре него што је добио облик књиге на српском језику, постојао је само у електронској форми. На енглеском језику је књига која се појављује тек након српског издања.
Живот овог романа је, дакле, баш као и животи његових јунака, јасно одређен једном преломном тачком: за рукопис то је трмутак када из електронског облика прелази на папир, облик податнији ширем читалачком аудиторијуму, а за Нејтана Гласа, који ј ,,главни глас“ романа, за Тома Вуда, Харија Брајтмана, Аурору Вуд, па и малу Луси, то су они тренуци у којима успевају да продру у суштину живљења, само наизглед другачију за свакога од њих.
Све оно што Остер уме као приповедач, и због чега је стекао светску славу, налази се у овом делу. Нове тонове додају само околности у којима је дело настало, време које је писац оставио иза себе, али и утицај нових генерација, које – за пишчев укус – живот комадају са жестином коју он не заслужује. Поврх свега, ово је прво дело Пола Остера у коме су атмосфера нихилистичког гледања на свет и песимизам стављени у други план. Све док не окренете последњу страну романа.
(Превела са енглеског Ивана Ђурић Пауновић; Геопоетика 2005)

KLUB PESNIKA "ORFEJ" SUBOTICA

IVANA PAPEŠ BOGOSAVLJEV

PRIJATELJU

Ako misliš da treba ostaću.
Ostaću da ti namestim krevet
Da ti napravim čaj
Da razmaknem zavese
I u tvoju sobu pustim malo sunca.
Da te držim za ruku
Kada ti jave lošu vest
Da je više nema.
Ja znam šta znači gubiti
I znam kako je biti sam
Kada ti jave
Lošu vest...
I zato ako želiš ostaću.
Ostaću da pokupim veš
Pre kiše
da razgovaram s tobom
Ili da ćutim...
Da udišemo zajedno vlažan miris proleća.
Ako misliš da treba ostaću.
Ostaću
Jer to rade prijatelji

(Iz zbirke pesama "Van vremena",Banatski kulturni centar Novo Miloševo, 2012)

Ivo Andrić ( 9. oktobra 1892. - 13. marta 1975.)

Pismo iz 1920. godine

Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: „Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu.“ Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzrok može svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, „ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama.“(...) „I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.“ Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao „naš doktor“, da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: „Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje.“

Kasida ruže, Lorka

KASIDA RUŽE

Ruža

večita na  svojoj grani

nije tražila zoru i njena svitanja bela.

Nešto je drugo htela.

Ruža,

nije tražila znanje i senku:

granicu sna i tela.

Nešto je drugo htela.

Ruža,

nepokretna na nebu

nije tražila ružu u cvetanju

ni onu što je svela.

Nešto je drugo htela.

( Lorka )      

Љиљана Милосављевић