Novica Tadić, Iz zbirke Neznan

MODERNA MEŠINA

Moderna mešina
duva mi u lice
mirise i reči prazne.
Ona ima ručice kojima okolo grabi,
i svoju nutrinu gladnu,
od svega na svetu, samo vazduh trpa.
Meka je i modra njena kosa,
rasuta u pramenove.
Obla su njena ramena,
obrazi okrugli.
Bistre su njene oči,
a njima ništa ne vidi
dok se u svetlosti dnevnoj kupa.

NA STANICI, SAN

Sedim, ruku skrštenih,
na svom prtljagu,
malen, zguren, siv.
Nikoga ništa ne pitam.
Nikoga ne čekam.
Ne znam odakle sam došao
ni kuda sam to krenuo.
U sanduku su moje knjige.
U koferu su moje košulje.
Sve sam spakovao što sam imao.
Na glavi mi
šarena kapa,
moj ponos i radost velika.

Sastavljam beskonačnu poemu od mnoštva fragmenata. Raste neko čudo pod mojom rukom, pred mojim licem.

Novica Tadić, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika XX i početka XXI veka, rođen je 1949. kod Plužina u Crnoj Gori.

Umro je 2011. u Beogradu, gde je proveo veći deo života. Počeo je da objavljuje pesme 1974: Prisustva, Smrt u stolici, Ždrelo, Ognjena kokoš, Pogani jezik, Ruglo, O bratu sestri i oblaku, Kobac, Ulica, Napast, Potukač, Nepotrebni saputnici, Okrilje, Tamne stvari, Neznan, Đavolov drug, Tu sam, u tami (posthumno). Pesme Novice Tadića prevođene su na engleski i francuski jezik. Zastupljen je u antologijama evropske i svetske poezije.

Za zbirku Neznan 2006. dobio je nagradu Meša Selimović. Bio je urednik Književne reči (10 godina), Vidika, Književne kritike,

kao i glavni urednik u Izdavačkom preduzeću Rad.