СА АЛМОМ НА САЈМУ КЊИГА

НЕВИДЉИВА ПАУЧИНА

Најлепша остварења са ХVI конкурса

за најкраћу кратку причу

(Приредио Ђорђе Оташевић)

A

Alma

Београд, 2017

      ПРЕДГОВОР

      Међу причама пристиглим на ХVI конкурс за нај-

краћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа

„Алма”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић, Алма Оташе-

вић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље

приче. Приче послате електронском поштом или потписа-

не приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,

уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене

у овај зборник.

I награда: Миодраг Лазаревић, „Невидљива паучина“

II награда: Жељка Башановић Марковић, „Игра мува“

III награда: Слободан Р. Мартиновић, „Чудна прича (или

можда не?)“

  

     Данијела Васиљевић

    ДОПИСИВАЊЕ СЕБЕ

    На полици за књиге, оној на северном зиду собе,

уметнуто је и неколико албума. Набрекли од количине

фотографија заударају на мирисе кућних испарења и ната-

ложене влаге из ћошкова.

   Жени већ неколико дана тежају у рукама док бри-

ше прашину да пусти свеж ваздух међу странице како би

протерао мемљив задах.

   А данас, данас јој се чине лакшим, као прочишће-

ним. Отвара албум. На фотографијама ње нема. Нема је!

Као да није ни постојала. Да ли је уопште постојала? – пи-

та се.

   Враћа се првој страни. У руци оловка, иако обична

– графитна, оставља трагове; дописује је. Предати се без

борбе – равно је самоубиству. Она хоће да је има, захтева

да је има, бар онолико колико је живела, ништа више.

   Иако зна да треба да се помири са својим нестаја-

њем, да затвори албум и врати га на полицу на северном

зиду собе она чврсто држи оловку у руци, укоченим пр-

стима.

Илија Веселинов

PARTY MORTALE

веје страх кроз стуљену свест

ума прах – језа баца мрест

уза зид гмиже лишај жут –

дажди стид куд год крене пут

(Мирослав Јозић)

      Погреб. Тужан догађај. Осећање губитка. Нестанак

неког ко је био жив, као ми сада, буди свест о сопственом

ништавилу. Иза немоћи навире очај.

     После сахране такозвани ручак. За неке прилика да

се једе, попије, забави, да се добро проведе. У сали ресто-

рана, сујеверну скрушеност и тајац, са послужењем прве

ракије, ремети жамор. После друге, треће и ко зна које ча-

шице наступа сахранијада. Жамор прераста у галаму, до-

викивање, препирку.

      Мушко пијано друштванце дуелише око свега и

свачега: ко може више да попије, ко је тежи, ко јачи. Нај-

зад дођоше и до теме – Жена. И, некако логично, наметну

се питање; да ли жену треба тући? Сви се изјаснише. И

појединачно и групно. Изнесоше своје примере, лично и

туђе искуство, аргументе, и све то рекоше више пута. Има

се и времена и ракије. Не жури се кући, а и зашто кад их

тамо чекају те, такве, жене. Алкохол потискује разум низ

црева и бешику, коју повремено празне у смрадном ресто-

ранском нужнику.

— Да, жену треба тући — сложише се на крају.

— И треба да буде рата. И не може нам нико ни-

шта, јер смо јачи од судбине.

    Дохватише чаше, и таман да наздраве, кад, један од

њих, повишеним тоном, показујући прстом ка небу, рече:

— Жену не треба тући! Ја сам моју тукао и ништа

не вреди. Она то не разуме.

   Друштво се насмеја. Куцнуше чашама.

— Живели!

   Поред њих седи сестра покојника, гледа у празан

тањир и плаче.

   Љиљана Милосављевић

   МОГЛА САМ И ДА ПРЕЋУТИМ

   Љиљо, Љиљана... чујем из друге собе ме дозива.

— Ту сам, шта ти треба?

— А ти си? Исто се тако зове и моја ћерка – каже ми.

— Ја сам, мајка, твоја ћерка.

— Извињавам се, не познајем те – рече, тужно.

   Што ли јој рекох, кад то одавно знам.

  

   Милко Стојковић

   РОМАН У ЉУДСКОЈ ВЕЛИЧИНИ

   Написао сам роман. Није научна фантастика, али

се радња одвија у будућности. Мојој будућности. Једна

топла људска прича без много ковитлања, вртоглавица и

главобољки.

   Временом сам приметио да роман није више ни та-

ко обиман, ни садржајан као што је написан у првој вари-

јанти. Појединих поглавља уопште није било, а многа де-

шавања су имала сасвим други ток. Чак су се и многи ли-

кови изгубили и нестали, а појавили су се, не мојом во-

љом, нови, непланирани, самодошли.

   Једног тренутка роман се свео скоро па на припо-

ветку. Није ништа више било као у роману писаном за бу-

дућност. Ајд, што су споредни ликови добили истумбане

улоге, него ни сам главни јунак није више био исти, нити

је могао контролисати своје догађаје. Сама прича му је,

временом, променила и лик и карактер. Тамо где је некад

био нежан, сада се то испољавало као грубост, а постао је

танак и кидљив баш тамо где је најмање очекивао.

   После много година, од читаве писаније, остао је

само афоризам. Са заплетом и неочекиваним обртом. И

тачка. А онда је и он полако бледео, било га је све мање,

док га није сасвим нестало.

   Остала је само тачка, а и она је временом ишчезла.

П.С.

   На крају крајева од свега је, ипак, остала фуснота,

до тада, срећом, непримећена ни од кога, занемарена, али

је питање времена када ће и она измаглити.

  

   Зоран Тодор

   МАНСАРДА

   Дошле су године, када затворених очију, могу да

измаштам брзину фијука длана кроз ваздух.

   Пролећни ветар и даље шамара казаљке по часов-

ницима Београда.

   На Монмартру су стале.

   Помислих, и ти си над крововима велеграда. Наша

мансарда и небо. Призор – позоришни... Играмо међу ку-

лисама од димњака. Чујем аплауз, а дланова нигде.

  И док те замишљам унет у причу о нама, примећујем

како иза мене, поред баште Коларца, кроз гужву

пријатног сутона, лупкајући дугим белим штаповима,

хитро промичу момак и девојка, држећи се за руке.

http://www.alma.co.rs/knjizevni-pregled/broj11/nevidljivap.pdf

ЗОРАН БОГНАР (1965)

АКО СЕ МРТВИ ЈЕДНОГ ДАНА ВРАТЕ

Ако се мртви једног дана врате,

никад више ништа неће бити исто,

никад више насиље неће победити разум.

Отвориће шкрињу попут отвореног неба

нудећи нам врховни досије и доказе грубе.

Ако се мртви једног дана врате,

никад више укаљане руке неће изгледати чисто,

никад више јаук неће нађачати шум.

Отвориће нам очи да гледамо како треба,

да схватимо да врат и нож не могу да се љубе.

Ако се мртви једног дана врате,

никад више коров неће бити цвеће,

никад више у дечијим вртићима гроб до гроба.

Њихове силуете зауставиће крике,

њихове речи добиће предност.

Ако се мртви једног дана врате,

никад, о Господе, никад више неће

песник бити гласник глувог доба.

Кроз рамове излетеће заробљене слике

и боје ће добити своју праву вредност.

Ако се мртви једног дана врате

и баце нам пред ноге своје посмртнице,

те личне карте са небеске њиве,

никад их више нећемо пустити да оду

у смртни вихор да их поново врти.

Ако се мртви једног дана врате,

приметићемо да свако од њих има насмејано лице,

јер они су хтели још дуго да живе.

Они ће разбистрити сваку мутну воду,

откриће нам кривце за њихове смрти.

Ако се мртви једног дана врате,

понеће са собом Ново свето писмо

и одржаће живима светолику мису.

Већ сад чујем кости како шкрињу гребу

и желе да изроне кроз натопљену земљу.

Ако се мртви једног дана врате,

бићемо са њима, ми што сада нисмо

и они што никад повредили их нису.

Многи обешчашћени тада моћи ће гледати ка небу,

а многи слављени мораће гледати у земљу.

Београд, 1992.

Иво Андрић, (9. oktobar 1892 —13. mart 1975)

Једини је добитник Нобелове награде с подручја целе бивше Југославије.
Он је својим делима обележио једну целу епоху, ове године се обележава 125 година од његовог рођења.
Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, где је докторирао историју са тезом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине".
У Првом светском рату хапшен је и интерниран, а између два светска рата био је амбасадор Југославије у Берлину.  
У младости је писао песме - "Екс понто", "Немири", "Лирика".  
Његова најпознатија дела су романи "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија" и "Омер-паша Латас".  
Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године.

Неких од његових најлепших цитата:  - Велика, права љубав показаће своју снагу само онда ако успе да од двоје љубавника, слабих људи, начини створења која се не боје ни промена, ни несрећа, ни растанака, ни болести, ни живота ни смрти.
- Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.
- Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити. То се открива само у великим и изузетним тренуцима као што су ови у којима Аска игра игру за свој већ изгубљени живот.
- Многи имају неки несвршен рачун са животом, али при том живот је увек њихов дужник. 
- Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на које ћемо те догађаје поднети, у доброј мери зависи од нас.
- Да је ћутање снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и деца воле причати.
- Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа. 
- Будите радосни кад год вам се за то пружа могућност, и кад год за то налазите снаге у себи, јер тренуци чисте радости вреде и значе више него читави дани и месеци нашег живота проведени у мутној игри наших ситних и крупних страсти и прохтева. А минут чисте радости остаје у нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити.  
- Чим можемо неком човеку да кажемо јасно и отворено да нас је увредио и да наведемо посве одређено чиме је то и када учинио, то значи да смо му увреду опростили или смо спремни да то учинимо. Мука је док увреду носимо ћутке у себи.
- Људи мале памети ретко се боје да не буду досадни.
- И врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и околностима. 
- Сви ми умиремо једном, а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина. 
- Од страха су људи зли, подли и сурови, али од страха могу бити и дарежљиви, па чак и добри.  
- Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.