58. МЕЂУНАРОДНИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА

Међу причама пристиглим на ХII конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа „Алма” у сарадњи са „Беографитима”налазе се и приче чланова нашег клуба.

А поменута књига ,,Хиландар" у Хали 1, АЛМА - штанд 1422 (као и прошле године).

Ладислав Варга

ОРЛОВО ПЕРО

Кад сам једном фрушкогорским ливадама јурио,

још као дете, нађох перо од орла. Велико, лепо орлово

перо. Нико од мене срећнији није био! Дигох га високо

тада у руци и потрчах свом својом снагом. Чинило ми

се да летим лакоћом орла.

Постадох младић. Тад орловим пером свој шешир

закитих и заволех најлепшу девојку на свету. Ко тада од

мене срећнији је био!? Сиромах бејах, не имадох ништа

осим оног орловог пера. И моје љубљено девојче изне-

вери ме. Рекли јој да се на овоме свету не живи лепо са-

мо са једним орловим пером. Њена добра женска душа

прими ово срцу лако и остави ме. Нико тад од мене не-

срећнији не беше!

Сакрих орлово перо, јер срце ми већ не допушта-

ше да га носим. И у душу ми се усели нека туга и ни-

чим је не могадох отерати. Отад почех да увиђам да сви

људи на овоме свету страдају као ја, неки чак и више.

Зашто ми је живот тако невесео?

Поново изнесох орлово перо, али не бејах ни дете

да се њиме играм, ни младић да се китим њиме. Тада га

зарезах тако да од њега писаљку направим.

И пожелех да напишем нешто весело, али, ето, ис-

паде тужно.

АНДРИЋ КОД МИХИЗА

Посетивши „Гибралтар на Дунаву“ односно Пе-

троварадинску тврђаву, наш једини нобеловац Иво Ан-

дрић по повратку за Београд обрео се у Иригу на Фру-

шкој гори. У друштву са хрватским писцем Ели Финци-

јем посетио је елоквентног Борислава Михајловића Ми-

хиза, тадашњег најбољег књижевног критичара тада-

шње државе. После послужене сремске супе Андрић се

захвалио Михизу на добрим критикама у листу НИН, а

Ели Финци, очито љубоморан на славног писца, обрати

се критички Михизу:

„Данас се мора писат' сасвим другачије нег' почет-

ком вијека, јер прије полак вијека од Загреба до Београ-

да путовало се пак 24 уре, а данас се стиже влаком за

неких 6 ури, а авионом чак шест пута брже!“

Схвативши алузију и поруку хрватског писца,

славни нобеловац луцидно му узврати:

„Да, драги мој Финци, возови и авиони јуре све

брже, али жене још увек носе дете у стомаку девет ме-

сеци!“

Сви су се само слатко насмејали и наставили с

ручком у кући иришког проте.

Љиљана Милосављевић

О РАТУ 

О рату! Не дозивам га. Не треба мислити ружно.

О ружном никако. О могућности ратовања никад! Гле-

дано из мога искуства.

Говорио је мени мој свекар када су ми деца била

мала: Немојте продавати, децо, земљу, никад! Шта ћете

ако се зарати? – мислила сам тада, боже о чему човек

прича – после страшног Другог светског, коме би на ум

пало више да ратује?!

А људи негде сваки дан ратују. Колико знам, ни

на нашим просторима ниједну генерацију не омаши

рат, многе преживеле и два. А ја, сваког дана кад осва-

нем, помислим, само да не буде рата. Страшно!

А то страшно је још страшније него што изгледа.

Чујем свакодневно: страшно те волим, страшно је лепо,

страшно је добро, страшно... страшно... постало описни

придев уз најлепше и највеличанственије речи. Е, то је

оно најстрашније, ако још увек постоји сазнање шта реч

страшно, значи.

Изокола испитујем многе и оне што верују у Бога

и атеисте и младе, мисле ли они да ће бити рата? Свет-

ског! И бојим се, нећу да лажем. Бојим се највише да га

којим случајем и ако се догоди, преживим. Страшно?!

Зоран Тодор

ЗАЛЕЂЕНЕ РЕЧИ

У ноћи када је температура била сасвим ниска ку-

пио сам флашу „Јack Danijelsa“. Неки човек певао је ле-

пу љубавну песму на телевизији.

Отворио сам прозор да речи излазе напоље и па-

дају залеђене у снег. Покупио сам лед и целе вечери

хладио чашу распеваног вискија.

ДУША МИЛОРАДА ПАВИЋА

Павић устаде једне ноћи. Устаде и ноћ да га слу-

ша.

Милорад – прочита на надгробној плочи. Слова су

била свежа.

Чудно – помисли – па то је било недавно. Умро

сам, а да ми нико није рекао да ли је умрла моја мушка

или женска душа.

ИВО И ГОЈА

Маја гола, опружена на уштирканом чаршаву,

ноктом одлепљује латице белих ружа на којима је пре-

спавала ноћ.

Андрић је и даље у положају посматрача. Не жели

да је узнемири, али она је уочила његово присуство.

Саша М. Угриnић

ЉИГ-АВ МУТАНТ 

Последњих година појавила се специјална врста

двоножаца. Климатске турбуленције и хемијска загађе-

ност планете створили су погодне услове за њихов раз-

витак, па се рапидно намножише. Природа још није

стигла да створи за њих непријатеље и предаторе. Брзо

мутирају, мењају боју коже, начин кретања, хране се

отровима, бактеријама из покварене хране, а здрава им

не смета.

Неки биолози сматрају да је то последица експе-

римента клонирања, или покушаја да се створи напред-

но биће синтезом гена креативног човека и паметног и

отпорног пацова. Антрополози доказују да је то од по-

следица зомбирања, а пре неки дан објављено је у јед-

ном часопису, у колумни из психологије – да због поти-

снуте савести кожа лучи смрдљиве сокове.

Углавном, примећено је да такве пси не лижу. По-

реде их са изметом или истреском желуца, а, по казива-

њу старина, било их је и раније и у широком луку их

треба заобилазити.

  

У ЧЕКАОНИЦИ

Говорио им је истину, нису му веровали. Пошли

су од себе. Што их је више убеђивао, то су му се више

подсмевали. Онда их је лагао. Нису му веровали. Боље

лажу од њега. Кренуше путем својих начела. Воз беше

стигао.