ПРЕ ДВА ВЕКА

13. новембра 1813. године рођен је српски писац Петар II Петровић Његош, црногорски владар и владика, према већини књижевних критичара највећи српски песник, чија је круна стваралаштва ненадмашни драмски спев "Горски вијенац". У основи је рефлексивно-лирски песник, што је уочљиво и у његовим најважнијим делима, иако она имају епско-драмски облик, а његов језгровити стил обојен је снажним елементима мирног класичног стиха и свежином народне песме. Глорификовао је хероизам и осећање за слободу Црногораца, које је у националном погледу посматрао као део српског народа. Раде Томов Петровић - из породице која је Црној Гори више од једног века давала владике - монашко име добио је по стрицу, владици и владару Црне Горе Петру I, познатом и као свети Петар Цетињски, који га је одредио за наследника. Школовао се у Цетињском манастиру и у Топли код Херцег Новог, а учитељ му је био и Сима Милутиновић Сарајлија, који га је упутио у историју, филозофију и књижевност. Као државник је положио темеље модерне црногорске државе, установио извршну власт и сенат, организовао судове, увео порезе и издејствовао већу помоћ Русије, али није остварио сан да заједно са Србијом ослободи Босну и Херцеговину. Такође је подигао прву основну школу, а 1834. основао је штампарију. Притиснут болешћу, умро је 1851. у 38. години. Остала дела: филозофски еп "Луча микрокозма", спев "Лажни цар Шћепан Мали", мисаоне и лирске песме.

У добру је лако добар бити,

на муци се познају јунаци!

Страх животу каља образ често.

Ко на брдо, ак и мало, стоји

више види но онај под брдом.

Очи зборе што им вели срце.

Тешко земљи куда прође војска.

Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га, ал зубе поломи!

Свак је рођен да по једном умре,

част и брука живе довијека.

Вук на овцу своје право има

ка тиранин на слаба човјека;

ал тирјанству стати ногом за врат,

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветлија!

Самообмана је убитачна и за људе и за народе.

Што људи хоће, то и време трпи.

Будале су с очима слепе

које виде, а залуду виде.

Иза туче ведрије је небо,

Иза туге бистрија је душа,

Иза плача веље појача.

Коме закон лежи у топузу,

 трагови му смрде нечовјештвом.

Без муке се песма не испоја,

без муке се сабља не сакова!

Јунаштво је цар зла свакојега,

а и пиће најслађе душевно,

којијем се пјане покољења.

Благо томе ко довијек живи,

имао се рашта и родити!

Вјечна зубља вјечне помрчине

нит догори нити свјетлост губи.