АЛЕКСАНДРА БАТИНИЋ (1993), Азања (Смед. Паланка)

РЕКВИЈЕМ

Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...

И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па заспали...

И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...

Да ли ће желети, умети неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст броји
код оних што су весели, будући
али никад наши,
и никада моји.

Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...

И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод папрати
у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.

г
Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...