Фото: Википедија
(О)ДА ПРАЗНИНИ
Колевка свега,
једино место за све,
отворен простор
за сваки облик пуноће.
У њој се све, објашњиво
и необјашњиво, догађа,
рађа, обликује, ствара,
налази или не налази место,
да би се после времена –
крaтко трајање, век, живот –
преселило ко зна где,
опет, само унутар ње.
Вечита и несамерљива,
иста споља и изнутра,
није мера да се њом
било шта измери,
поуздано утврди, учврсти.
Чак и општи дух,
сваки облик материје,
галаксије које лебде у њој
као још недозрели плодови,
само су њени пролазни
станари,
који имају свој пут,
али никада изван ње.
(О)да празнини,
прамајци пуноће,
без које не би било
ништа постојеће.
(О)да равнотежи
свега што траје
и трајањем све(т) обнавља.
(О)ДА МАЈЦИ
Да ју је Бог имао
ко зна како би свет изгледао
Можда би брига
коју би с Њим поделила
лишила природу зла
човека да буде
увек најгоре оружје
Свест о нама
била би јаснија
затамњена места
оку ближа
уму угоднија
Јер Она је Утроба
у којој се све зачиње
развија до рођења
задојено њеним млеком
успоставља равнотежу
на којој све почива
Љубав браће и сестара
не би одређивала мржња
која је њено друго лице
и својом сумњом све ремети
Чак би и смрт
можда имала друго име
(О)да Мајци
пресељеној у вечности
и пре него што је помислила
да роди Бога
Мајци о којој
можда ни Бог
ништа не зна
Из рукописне књиге Срце
круга
,,... Ако се свако може назвати писцем и антологичарем
или ући у жири за доделу награде коју је сам
засновао, онда се естетске и етичке
границе померају – али
само на горе и уназад. Стање је данас такво да је заиста превише награда. Превише према броју, али премало по свом
дигнитету и значају! Ја знам
и за случајеве када исти људи, сакривени иза својих издавачких кућа, фондација или манифестација,
додељују по више од тридесет награда годишње – готово сваког месеца по десетак! И једини проблем им је каква имена да им надену.
Јер цена папира за штампање
диплома (која је, у ствари, једина права вредност тих награда) је безначајна. Што је најгоре, тим својим наградама и признањима дају међународни
карактер па онима који их добију у својим срединама много значе.
Пуне су биографије песника и писаца таквих награда, пуне су странице на гуглу и другим мрежама самохвала „ награђених” и „
похваљених” и честиткама њима поводом њих! Бојим се да нека од тих, таквих награда ни мене није заобишла. Ја сам, иначе, готово једини песник и преводилац
који се за добијене награде ретко коме и кад захваљује. Јер сматрам да
ако неко треба да се захваљује, онда то треба да буду они који награде и признања осмишљавају и додељују – јер су имали коме с разлогом да их доделе и тако испуне неку своју мисију или остваре неку своју намеру. Зато,
приликом додељивања међународне награде „ Арка”, коју моја истоимена издавачка кућа додељује за најбољу књигу домаћег и страног аутора никада не заборављам да искажем такву захвалност награђеним ауторима. Свестан сам да и лествицу књижевности и критеријуме за неке значајне награде данас (као и
увек), увелико одређују политичка чињења. То се догађа и с највећом наградом – Нобеловом. Бојим се да се књижевност тога никада неће ослободити. Али себе сам увек саветовао да се увек држим што даље од политике, свеједно колико ме је то коштало. А
коштало ме је много (између осталог да нигде не могу да запослим троје своје факултетски образоване деце!). Шта саветовати писцима који стасавају? Да знају, пре свега, да пишу за себе. Да се боре да то
што пишу виде и други и, ако имају среће, да их неко на време уочи и за праве вредности правим признањима награди. Све остало ће учитити њихово дело...“ Ристо Василевски
Из интервјуа часопису
Браничево 3-4, 2017.
Разговарала: Биљана Миловановић Живак
Ристо Василевски је песник,
преводилац, издавач, академик. Студирао је архитектуру.
Нема коментара:
Постави коментар