ПРОМОЦИЈА "ИЗВОРНИКА" У БЕОГРАДУ

У среду, 28. 03. 2012. године у организацији АРТЕ групе, КК 21 ће одржати промоцију зборника радова својих чланова "ИЗВОРНИК", у Свечаној сали Културно просветне заједнице Србије, Нушићева 4, у 19.00 часова. Зборник ће представити Љиљана Милосављевић, Миодраг Милуновић, Данијела Глишић, Славиша Крстић, Милош Сакић и Миодраг Јакшић. Сви који се тада затекну у Београду су добро дошли. Видимо се!!!

Фото албум са промоције

Прва награда Данијели Васиљевић

Секира

Провлачим своје отежале удове кроз густу маглу која се размиче преда мном. Још се ни разданило није, последњи слојеви мрака се отежу. Јутро се осећа тек по влажном ваздуху и јаснијим препознавањем магленог застора. Не мислим ни о чему. Тако је лакше да препознам сањиву себе.

Пролазим поред оронуле куће. Једина је из које се вије дим из оџака. Ови не жале огрев, мислим се, кућа тек што није посрнула. Погледам, у дворишту спакована дрва, онако како их уметре при продаји. Поред те гомиле мања са наструганим трупцима. Сигурно је пуна кућа ситне деце, прекоревам себе на пређашњим мислима. Можда је неко дете болесно, оно најмлађе, а мајка му пробдела ноћ мењајући облоге. Да тако је било, сигурно. Нису ни гасили огњиште, хладна је била ноћ.

Из мисли ме трже човек са секиром у руци. Иде ми у сусрет. Сабласно замахује кроз ваздух, као да сече ваздух оштрицом. Ход му је тром, неравномеран, чини се да се заноси, или то мој страх рађа нестварне визије. Покушавам да му ухватим поглед, онако из даљине, да у њему прочитам шта да очекујем од овог ненадног сусрета.

Једном давно сам се нашла у сличној ситуацији. Била сам дерле, оно сићушно које се прикачи некоме од укућана као привезак и не одваја док му неко занимљивији не привуче већу пажњу, а неодољиво шармантно да би било одбијено. Ишле смо на пијац, бака, са кофом пуном сира у руци, и ја, мамурна од сна, али упорна да истерам своје. У сусрет нам је и тада ишао човек са секиром у руци. Тек се раздањивало, па сам се трудила да упрем поглед и препознам га. Како нам је прилазио, бака ми јаче стисну длан и шапну: „Назови човеку Добро јутро, ред је да га поздравимо кад је овако рано кренуо у сечу дрва. Дуг је дан“.

Послушала сам. Када је пролазио поред нас, више сам своје танко Добро јутро викнула, него изрекла. Човек се насмејао. Са леве стране му је бљеснуо златан зуб. Читав дан сам замишљала човека како обара високо дрво и кад оно падне, лицем му се озари осмех а златан зуб бљесне на сунцу.

Учини ми се да ми неко стисну руку. Не, ово су друга времена бако, послах јој поруку пола века уназад, више нико не носи секиру осим ако није кренуо у хајку на пријатеља, жену или комшију. Безбрижна времена су нестала; нова пуне странице „Црних хроника“. Видиш овог човека преда мном, ускоро ћеш му видети изгубљен поглед, закрвављене очи и стиснуте вилице. Мука га нека натерала, несрећа, немаштина, шта ли... Можда траума из неког рата, овог недавног или оног претходног, а можда му је само свега преко главе, прекардашило... Верујем да сам му ја небитна, тек случајни пролазник кога његова срџба неће ни приметити.

Подрхтавам. Стискам песницу, замишљам да је њена рука у мојој руци. „Да му назовем „Добро јутро“?“ питам маглу која не јењава. Преда мном је. Ухватим му поглед. Некако погубљен, или поспан, нисам сигурна. Пролази. Можда ме ни видео није. Окрећем се за њим. Он полако скреће у двориште оне оронуле куће. Прилази дрвљанику и почиње да цепа дрва. Из куће излази домаћин. И њему у руци секира. За мном остају све тиши и тиши ударци. Магла се диже.

Ужурбам корак да не закасним. Хоћу да не мислим ни о чему, опет. Грешна ми душа, прекоревам себе, и време данашње, и црна хроника, и последње вести, и интернет... У мислима ми онај златан зуб, опет засјао.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ПРИЧА "ИЗНАД ПАДИНЕ ИЗЛОМЉЕНИХ КРОВОВА" ДАНИЈЕЛЕ ВАСИЉЕВИЋ

INES KRIZBAI

PISMO

Kazaljke se pospano pomeraju u mestu,

posustala sekundara pleše spori valcer.

Sad sam popila čaj...ne volim čaj...

Taj topli napitak,pomalo bez ukusa,

ostavlja me ravnodušnom.

Na radiju francuske šansone...

Nedavno sam čitala kod Crnjanskog

da se ne menja lice one koja se voli.

Ali, nije ni važno...

U ogledalu

poneka bora namiguje koketno.

Trunčica finog pudera

pokriće umorno lice...

Celu noć sam pokušavala

da ti napišem pismo...

Tipke na mašini kloparale su,

razbijajući plačnu tišinu.

Sve do jutra tragala sam za rečima...

Bezbroj stranica započetih i nedovršenih...

Crna slova i pomešana osećanja.

Treba da kupim novu bateriju za sat.

I na njemu je vreme stalo...

Nisam napisala pismo.

Аутор романа Три путника, Славко Митровић, за своју душу и о свом трошку објави шесту књигу и како рече на корицама претходне: ,, Мислим да нормални људи раде нормалне послове, а они други пишу песме, романе, афоризме..." Публици ће се представити 30. јануара 2012. године у Народном музеју, са почетком у 18. сати.

А да, стварно, одемо на кафу?

U организацији нашег Књижевног клуба, синоћ је у просторијама Народног музеја у Смедеревској Паланци одржана промоција заједничке збирке песама "А да, стварно одемо на кафу" Гордане Влајић,Миодрага Јакшића, Сање Петровић (оправдано изостале) и Владимира Благојевића.Смедеревска Паланка имала је ту част да се ова необична књига нађе пред нашом публиком пре београдске. У сваком случају, стихови које су читали сами аутори и глумица Сања Мијаиловић загрејали су срца љубитеља писане речи у ово хладно зимско вече. Након одржане промоције наши драги пријатељи свечано су пресекли врпцу просторија нашега Клуба и тиме симболично отворили врата свима којима је књига на души.



Гордана Влајић

Јесеновање

"Питаш колико си пјесник.
Човјече, рекох ти,
онолико колико ти је двориште."
Љиљана Црнић

Наднела се јесен над моје двориште.
Облаци досегли климави довратак.
Кошава помрсила крошње.
Замукло звоно нову зиму броји.

Зањихала се јесен под мојим прозором.
Гладим пар својих златних дуња.
Удахни ме, шапућем.
Шкрипи разјапљена капија.

Станарице закитиле моје трепавице.
Жмурим, не чекам.



Миодраг Јакшић

Сутра

Позив на кафу,
не значи позив у кревет,
а и да значи,
у кревету, шта би.

Сусрет на улици,
није нужно и нова веза,
и да јесте...
Шта кад се одљубиш?

Одговор, ма какав да је,
није логично и пристанак
на оно што неко очекује,
а и да јесте, шта те брига...

Сутра је, одувек, било ново
силно жељено, дрхтаво,
можда никад недолазно
и сигурно једном, судбински, недочекано
без јутра, и сунца.

Сутра је, пак, и, оно очекивано
тек доспавано, достигнуто,
доступно, јутром омирисано и блиско
Још један дан у животу.
Са кафом или чајем, шта пре...

Па сутра онда нек буде Ослонац:
позив на кафу,
сусрету на улици,
расправи о нијансама,
питањима и одговорима, пређашњим, свим.

И дилеми.

О њој мисли сутра...


Владимир Благојевић

Фокус

Видео сам те
Заљубио сам се,
Погубио сам се,
Изгубио сам фокус.

Флертовали смо,
Смувао сам те,
Заволео сам те
И нисам имао фокус.

Лудило је трајало,
Волели смо се
и опет нисам имао фокус.

И венчали смо се
И као средили све,
Али ја болесно волим те
И зато немам фокус.


Сања Петровић

Мале ствари

7.50
смс порука:
две шољице за кафу.
Истог момента
осмех се рађа
и дечијим полетом
низ степенице јурцам
од 6. до М спрата
насумично удишући
мирисе кафа.

Волим твој поглед
радозналог дечака
уз "добро јутро"
и речи што омот ткају
да ме штити...
слободно могу рећи
од пирана.

15мин.
Сасвим довољно
да се преброди
тежина дана.



Фото албум са промоције

Промоција заједничке књиге песама А да, стварно, одемо на кафу? Гордане Влајић, Миодрага Јакшића, Сање Петровић и Владимира Благојевића