РАСТЕМО, Љиљана Милосављевић

         Прилика 

  

      Још данас гостује у вашем граду...аутомобил кружи градом, са окаченог разгласа обавешавају грађане...

-         Мама, да нас поведеш у циркус! Прекидајући игру, моли упорно

девојчица.

-         Тамо је глупо, одговара мајка.

-         Како да знам да је глупо, кад никада нисам била?!

Слушајући са стране, мислим, нисам ни ја. Зашто ли  пропуштам и ову прилику?

   Лажови

- Кажу да сам лажов! А сви лажу! Жали се уплакана девојчица.

- А ко сме да лаже срећо! Тешим је.

- Тата каже водиће нас на купање, после каже покварило се време.

- Мама обећа да разгледамо поподне рођенданске поклоне, и радујем се, а кад дође време, мама каже, нека сутра.

- Васпитачица обећа награду ономе ко први заспи. И ја заспим прва, па ништа.

- И сви лажу, само мене грде.

Шта да вам кажем

Да ли сам се обрадовала када сам пошла у први разред, не знам. Најлепше је било што је учитељица била лепа и млада. Заволели смо је истог трена. Заволео је и мој тата.

Сада ја живим са мамом, а он са мојом бившом учитељицом. И њиховом децом.

Медена

Трчи трогодишња Мила, плачући. Пчела зуји око њене главе.

- Узми ме баба! Хоће буба да ме изгрицка, да направи мед!

- Добро, Мила да ли си ти цвет? Тешим је у наручју.

- Нисам! Али буба то не зна.

        

ČESTITKA

Član našeg književnog kluba, Ladislav Varga, u Antologiji! Ponosni smo! Čestitamo i ostalima! U međuvremenu je dobio i književnu nagradu ,,Atanasije Stojković" za rukopis romana ,,Opelo za boema", koji će biti publikovan u toku ove godine.

САТИРАЊЕ

SATIRANJE RISTIĆA  

NIKAD BOLJE – PRAVDA JE SLEPA

Radmilo Ristić je rođen u Sokobanji, u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Studirao je germanistiku u Beogradu i u Nemačkoj, i pošto nije imao preča posla, diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Piše poeziju i satiru na maternjem (srpskom) i na nemačkom jeziku. Autor je više hiljada objavljenih i emitovanih humorističko satiričnih radova, i koautor je višegodišnje emisije „Osmeh“ na Radio Kragujevcu, u devetoj i desetoj deceniji prethodnog veka. Objavljivao je i internetski satirični list „Osmeh“.

Dobitnik je nekoliko značajnih naših i inostranih nagrada.

Njegova pesma „Sokobanja“ komponovana je i proglašena za himnu Sokobanje. Za pesmu „Sunce nad Kubom“ dobio je poziv da provede 10 dana kao gost na Kubi.

Izvođen je u pozorištu i na televiziji, a malo je falilo da zbog satire bude izveden i na sud.

Autor je dvanaest objavljenih knjiga.

- Ako želiš da čuješ o sebi SVE NAJLEPŠE, sačekaj svoj nekrolog!

- Nadji svoje mesto pod suncem, ali gledaj da bude – u hladovini!

- Ne laj, ako nemaš pedigre!

- Budi pametan, pravi se lud!

NOVI STARI

Svuda brzo glas puče,

još od ranog jutra:

danas oni od juče

nude bolje sutra!

I ONI GLASAJU

U vreme talasanja,

da l’ su vlasti krive,

što za vreme glasanja

i mrtvi ožive?!

BESMRTNOST

Rešiće ga se

vrlo razumno,

kad ga proglase

besmrtnim – posthumno!

VUKU U ČAST

U Tršiću slavlja stalna,

Vukovim se pismom piše,

azbuka nam idealna -

nepismenih sve je više!

NAŠE NA TUĐEM

Da Kosovo strada,

malo ko pomenu;

naše je, al’ sada

na tuđem terenu!

MORAJU

Zašto vas nepismeni iritiraju?

Pa, oni moraju da diktiraju!

SLOBODA GOVORA

Od svega što smo vam

glasno kaz’ti hteli,

ili nismo mogli,

ili nismo smeli!

"ЧЕГАР" Ниш

http://udruzenje-pisaca-cegar-nis.com/aktuelno.php

ПОД ОВИМ ЗНАКОМ ПОБЕЂУЈЕМ

Зборник поезије на тему хришћанство и православље, ПОД ОВИМ ЗНАКОМ ПОБЕЂУЈЕМ, поводом 1700 година Миланског едикта, Удружења писаца "ЧЕГАР" Ниш, изашао је из штампе. У зборнику је на 160 страна штампано око 200 песама близу 150 аутора из Републике Србије,Републике Српске, Словеније, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Бугарске и Савезне Републике Немачке.

Угринић М. Саша – Велика Плана, члан КК 21

ЈАРА

      Из беседа Оца Тадеја Витовничког

Тај зев смутни беше нада

у ком јадна душа страда

Очи широм отворене

кад из мрака јарост крене

Ствараш битку коју губиш

а у ропству остат можеш

Сујета је другар свима

тако проста и природна

Намеће се ко домаћин

празном главом корисника

Груди су пуне туге

док су мисли развејане

У немир се лако уђе

- само склизнеш трагом сласти

Власти гладан си у власти

Ал` глад оста ко зло семе

Свега жељан себе немаш

ходаш земљом ко да дремаш

А свет је место малено

у духу је све спојено

Зли шапат дуго прати корен

тлу је сродан ко да је с њим створен

Пупољак који тек замириса у сјају

зарази се ветром што га води крају

И све нечије дуге напоре

зачас смота у своје поноре

Јара брзо прође

за собом помор оставља

Затим зима дође

у којој се све смрзава

Али свет је место чудесно

у њем` покрет не би џабе бивство

Пијаног је лагат лако

беху дивна обећања

сан посебни као нада

У ком слаба душа страда

Авантуре велике

лепоте и опасности разне

Родитељ нек учи своје

будућност на деци остаје

Па кад кормило у руке стане

Покажи се

Капетане

NIKOLA TESLA ( 7.1.1943-7.1.2013.)

Posljednje pismo Nikole Tesle njegovoj majci:
Srijeda 18. novembar
Majko, pri pomisli na tebe osjećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osjećam da nisi dobro. Volio bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode.
Sve ove godine moje službe čovječanstvu nisu mi donijele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao prije nego je svanulo jer sam čuo nešto što već duže vremena kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji ili moli nekim maurskim jezikom lijepu tužbalicu ili zov. Jutros sam otjerao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je svana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smijem pričati Dr. Layonelu jer ni njemu više ne vjerujem. Čuo sam da je posjećivao gospodina Edisona prije dvije sedmice.
Četvrtak, 19. novembar
Opet mislim na tebe, majko. Opet imam onaj nemir i tugu u tijelu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomjere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu sam ponovo čuo sasvim budan i svjestan. Još sam razuman.
Petak, 20. novembar
Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomjerati s obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i čekaju na moj poziv sutra spremni. Ja sam odlučio da čovječanstvu dadnem ono što mu pripada i vraćam se u Europu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovdje kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovječanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promijeniti svijet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendentalnim.
Subota, 21. novembar
Majko, sutra polazim za Jugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbjedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dvije sedmice najviše.
Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sjednici senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa labaratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam najavio.
Nisu me interesovale njihove reakcije uopće. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih već za čovječanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svjetiljke i čekao da «moja» bežična struja dođe sa turbina, osjetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osjetio sam da struju neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu koji sam smatrao »mojim« otkrićem, nešto što je oduvijek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovječanstvu objasnim. Umjesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponuđeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam htio da je nađem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom, siguran sam sada.
Nedjelja, 22. novembar
Ovo pismo nećeš nikada dobiti, majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne može. Neka ti je lahka zemlja, majko moja, i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa viješću o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još prije dvije godine da shvate da struja može da se prenosi i bez žica. Možda bi tada proveli nešto više zajedničkih trenutaka. Sada su evo vidjeli da može, ali opet je neće stoljećima znati koristiti, jer neko je spalio moj laboratorij u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gosp. Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Prije bi se možda i jedio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je «moje» otkriće još prerano došlo za čovječanstvo. I ustvari ono uopšte nije «moje«. Znam da to neko nadzori sve i da ima plan, pa sam možda i zato ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 10 sati. Kola me napolju čekaju.
Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, majko, kad stignem u Milovac, naše seosko groblje.
Sad vjerujem u ono što nikada nisam, da si tamo negdje još uvijek «ti» i da tvoj život nije zauvijek prestao. Sad mi je žao što nisam htio nikad da se družim sa Turcima, jer oni su iste onakve tužbalice pjevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sjećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem. Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona bijaše jalova.
Moli tamo za mene, majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.
Nikola Tesla

,,... Sunce je prošlost, Zemlja je sadašnjost, a Mesec je budućnost...“

Ана Ахматова

117

Био је нежан забринут пун љубоморе

Као сjaj сунца с неба он волео ме је

А да не бих певала као некада пре

Он је убио белу птицу душе моје.

У сумрак рече ено тамо види сјајницу

Воли мене смеј се пиши стихове !

Ја закопах своје душе веселу птицу

Oкoло бунара крај једне старе јове.

Њему обећах сигурно плакати нећу

Претворих срце своје у хладан камен

А мени се чини да стално и свуда

Белу птицу видим и чујем глас њен.

 превод: Гордана Тројановић, дипл.ецц

БДЕЊЕ

ЈЕЗНИК - Прва награда за рукопис на конкурсу ,,Раде Томић“ за 2011.

Милош Јанковић, Београд

О ИСТОМ ИСТО

То што ме ствара

то ме и разара,

иста је рука

џелата и неимара

и иста је намера

и иста мера,

иста душа крије

анђела и звера,

и све ми је исто,

исто, без разлике,

и кад псалме читам

и кад бројим ожиљке.

НАГРАЂЕНА ПЕСМА

Постоје награде

које служе

да награђено

ојаде

и награде дате

да награђеног

огаде,

награде додељене

зато да заваде

и оне примљене

из чисте досаде.