субота, 5. јануар 2013.

Ана Ахматова


117

Био је нежан забринут пун љубоморе
Као сjaj сунца с неба он волео ме је
А да не бих певала као некада пре
Он је убио белу птицу душе моје.

У сумрак рече ено тамо види сјајницу
Воли мене смеј се пиши стихове !
Ја закопах своје душе веселу птицу
Oкoло бунара крај једне старе јове.

Њему обећах сигурно плакати нећу
Претворих срце своје у хладан камен
А мени се чини да стално и свуда
Белу птицу видим и чујем глас њен.

 превод: Гордана Тројановић, дипл.ецц

Нема коментара:

Постави коментар