117
Био је нежан
забринут пун љубоморе
Као сjaj
сунца с неба он волео ме је
А да не бих
певала као некада пре
Он је убио
белу птицу душе моје.
У сумрак рече
ено тамо види сјајницу
Воли мене
смеј се пиши стихове !
Ја закопах
своје душе веселу птицу
Oкoло бунара
крај једне старе јове.
Њему обећах
сигурно плакати нећу
Претворих
срце своје у хладан камен
А мени се
чини да стално и свуда
Белу птицу
видим и чујем глас њен.
превод: Гордана Тројановић, дипл.ецц
Нема коментара:
Постави коментар