САВИН МОНОЛОГ, Десанка Максимовић

Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка

замахати црним огромним крилима,

и браће моје кроз срца витешка

страх ће минути.

А ја ћу бити далеко од родних села,

на домаку светогорских тихих манастира,

клецаћу већ крај манастирског прага бела

пун молитве и мира.

И кад бекства синовљевег стигну тужни гласи

до властеле наше и кнежева,

резаће већ свети оци моје власи;

и душа под небом јутарњим као шева биће високо.

А кад мати моја пружи убогом комад круха

и помене у молитви име изгубљеног чеда,

срце ће куцати моје испод свештеничког руха

и спазићу где ме Христос право у очи гледа.

Куцнуо је час светог завета.

Никад више видети нећу мили очински кров,

ни слушати благог мајчиног савета,

ни с браћом младом кренути у лов.

Никад више са ових кнежевских трпеза

нећу чути звук кула и кондира,

и одоре своје царске од златнога веза

заувек скинућу.

А кад манастирске прекорачим праге мирне,

у осамљеничка кад ступим дворишта

и удахнем мирис свете смирне,

душа моја од живота више ништа неће тражити.

Молићу се тада за спас српског рода,

за родитеља својих благ и побожан крај,

и да браћа моја кроз живот иду светла хода

као анђели кроз рај.