СМЕХ, Данијела Васиљевић

Смејеш се мојој љубави

Искреној жељи и жудњи

Тако немилосрдно и гордо

Као незасити освајач

Заразног ли смеха,

И град се смеје грохотом

Паркови подрхтавају

Тргови се руше

И мој троми зидни сат

Твојим смехом заражен

Прескаче минуте

ИНТЕРМЕЦО

  

Молим

За мало тишине

Начуљи сенке

Месец се гнезди у неба раму

Вечити номад - поноћни мир

Мамуза звездиним сјајем

На пир, зове

Татјану

Писмо

Шушти папирус

Слово о клин

Мисао пише сазвежђа

Немуштих ноћи и дана

Ни сама не зна

Како? Мисао иста

Пуноверно путује

Вековима

Мимоходна циљу

У времену изаслана

Песницима, скитницама,

Ветропирима,

Боље њима, јер

Више не распознаје

Коме је послана

БУДИ МОЈ САН

 

Стојиш преда мном

Говориш дијалектом,

Који, пробије ли се

Кроз густину мојих жеља

Постаје несазнајан

И твоје отеловљење

Налик сну

Добија обрисе постојања

Зато ћути

Не доказуј да си

Само човек од

Назора и прохтева

Несазнатљив остани

Да љубим сновиђења

Твојих траговитих

Појављивања.

УБИСТВО ИЗ НЕХАТА

Са литице се пружа поглед на равницу, сличи острву које извирује из
океана, свратишту усамљеника. Доле, под литицом, зјапи равница,
непрегледна и моћна. Тишина се хвата у коштац са ветром. Мушкарац,
на месту замишљеног пејсажа, црта по листу папира контурe женског
лика.
Папир истргнут из руке невештог сликара плута, тежећи
слободном паду на доле, ка свеприсутној нигдини.Човечије тело се
стрмоглављује за њим. Жели да додирне тло пре меких линија женске
силуете.

Туп ударац са врха литице се не чује, ни ромор
кише док брише оловку са папира који нехајно пада. Папир тло дотиче
бео, испран, без иједног доказа на њему.

Рођена 1976. године у Голобоку. Живи и ради у Смедеревској Паланци. Пише песме и кратке приче. Објавила књигу кратких прича „Изнад падине изломљених кровова“ (2011).