Рајбер - Јован Н. Бундало - Београд

Ноћима када на земљи све почива пригушено тамом скупи се мисао у мозгу па као какав натегнут смотуљак тежи да се попут опруге баци у далеке светове. Затворених очију стварност добија нове облике, те из магацина успомена узимам неку старину, за коју ови данашњи људи без душе нису чули.
Нећу да тврдим да је старо боље од новог. Вама што отварате врата притиском на дугме некакве справе чудно ће изгледати мој жал за рајбером. Ове ваше новотарије делују ми подмукло и непоуздано, можда стога што су невидљиве. Изазивају у мени осећај и стрепњу као да се појавио нови облик живота. Једном ћу поставити рајбер на ова пластифицирана врата без душе, па када их не будете могли отворити притиском на то ваше дугме, схватићете да вам је изум несавршен.
Та једноставна направа дуго и верно је служила генерацијама пре нас. Простим окретањем дела причвршћеног за довратак блокирала је врата, те се није могло насилно ући без великог разбијања.
Имао је рајбер и лоших особина. Био је употребљив само са унутрашње стране врата и прозора. Знам да ће и рајбер отићи у заборав. Тамо одлази и тако пролази превазиђено. Све временом оболи или изгуби значај и снагу. Потисне га ново, прецизније у техничком смислу и практичније за то доба. Тада без емоција кажемо да је старо одслужило своје. На исти начин поступамо са стварима и људима. Одлазе тихо у заборав, у непостојање. Бацамо нешто у старо гвожђе, а корозија тек што је почела да га нагриза. Отписујемо некога као да га нема, пре стварне смрти, пре умирања. Одбачени брже пропадају, свесни да ником не требају и да ничему не служе.