Памтим само оно што ми видеху очи и упамти срце:
сунце испод космајских магли што сине као илуминација средњoвековном писару,
наднетoм над пергаментом у тмини келије, у којој исписује живу библијску реч
под жишком свеће; росна јутра, светла као пчелиње саће и ветар, који увек беше
тихи сапатник у свим мојим сеобама и сеобама мог рода. Не досегох нигда више
такву срећу као ту, у Неменикућама, где одрастах у окриљу прича о Ивану Косанчи
и његовом јунаштву на пољу косовском. Замишљао сам како јури на црном ату и
устремљује се на турску ордију. Тај првотни дечачки занос српском историјом и
судбином Србаља, после ће ме целог мог скудоумног живота пратити, радостећи
моје осамљеничке дане, од Ирига до Пеште, књигама из којих су проговарали
древни јунаци које оживљавах смерно, пером и маштом. У Ириг доспех после пада
Кочине Крајине, измучен и гладан.
Пређе то беше благородан крај, док не дође куга.
У време мог босог детињства то беше мој највећи страх. Што не посекоше Турци,
испи и измори куга. После похода ових прелести, оне ме изместише из тог
мог малог дечачког раја и нагнаше ме у свет. У вечити збег. Преда мном и пред
мојим вршњацима, који се размилеху као мрави по шару чернозема, отвори се плаво
небо Дунава и сунчана Пешта.
Тужно и меланхолично беше моје гражданско
странствовање. Родина ми беше, на веки, пред очима, док лутах сеновитим улицама
сегединским, темишварским и пештанским. Црна жуч тешког времена беше печат у
којем ми прође животни век, као бреме носих је у себи, у фрушкогорским
лутањима, на улицама Српске Атине, која тек задоби крила, док сам путовао
Сентaндреји и Кежмарку, где моји Србљи худи ношаху печал патње, али и смерност
самарићанску.
Дивно доба, у неповрату, отвори своје капије
старцу да у скривеном врту позна негдашњег дечака, у бунару који још памти мој
дечачки одраз, и зацели ми незацељиву рану, враћајући ми смирај у изби мојој
детињој, над којом ме још увек најбоље памте космајске магле, мене,
неустрашивог ловца са детињим луком и незаглушеног буком света!
Милован Видаковић, њим самим
(Конкурси региона)
Радомир Д. Митрић, рођен је 29. 4. 1981. године у Јајцу, у Босни и Херцеговини. Завршио је студијe српског језика и књижевности Филозофског факултета у Бањaлуци. До сада је објавио пет књига песама и један роман.
ОдговориИзбришиКњижевни радови заступљени су му у неколико зборника и антологија, од којих су најважнији наслови: Voci-Silenzio/Voices-Silence, Ibiskos Editrice Risolo, Empoli, Италија (2008), зборник Nosside, Reggio Calabria, Città del Bergamotto, Италија (2008, 2009, 2010, 2011), Ван Кутије, Глигорије Дијак, Подгорица, Црна Гора, (2009) и Neue Literatur aus Bosnien und Herzegowina, Традуки, Сарајево (2010).
Радомир Д. Митрић запослен је у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу, а за свој књижевни рад добио је бројна признања. Међу њима су и Награда Фестивала југословенске поезије младих у Врбасу (2003), Бранкова награда (2005), Награда Милош Црњански (2005), Слово Подгрмеча (2007), Медаља Nosside – признање Unesco World Poetry Directory-ja, прва награда на Међународном конкурсу поезије Castello di Duino у Италији, Награда града Бањалуке (2008), прва награда Фестивала Душко Трифуновић (2011), Плакета Nosside Unesco World Poetry Directory-ja у Италији и друге.
Хвала што сте нам улепшали блог и надамо се да ћемо вас некад видети, посебно у нашој чаршији.
ОдговориИзбриши