Матија Бећковић (1939)

СЛАВА ТЕБИ БОЖЕ

  Шта је скупа ово свеколико
  До општега оца поезије
  Његош

Алфа беше нигде а ништа омега
Кад си саздао сав свет ни из чега
Без игде ичег имо си од чега
Без игде иког знао си за кога
Без нигде никог сем себе самога
И оног теби једином знанога
Силом свељубећег слова љубљенога
Сетио си се свега и свакога
А кога год си на биће позвао
Већ си га по лику и имену знао
И онако како се развидела тама
Видело се како ствараш себе сама
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Без претходника и истодобника
Без парбеника и саговорника
Без учитеља и без уредника
Без рецензената и предговорника
И без лектора и без коректора
Без пера папира трица и кучина
Оче слободног стваралачког чина
Без поетика калупа модела
Себе си узео за узор свог дела
И све што је свога лика угледало
Било је твоје верно огледало
Слава тебе Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Чим рече копно небо вода трава
Виде да је добро и да је реч права
И како си које слово прословио
Нови језик си изјезикотворио
И како си који слог изговарао
Нове светове си олицетварао
Змија и јабука и јаје и пчела
Прве су речи прешле и на дела
Твојим устима што је уречено
Дошло је у живот у реч обучено
И за ижицу си задњу од почела
Везао судбину целокупних дела
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Сило што океан чупаш из корена
И полажеш га себи пред колена
Слуша те сваки шум без поговора
Покоравају ти се и копна и мора
Као реч те није нико послушао
Нит си иком тежи задатак задао
Нит се умарала нит изневерила
Док је судбину своју испунила
Васељена се у речи зачела
Из ње се излегла сва небеска тела
И слава јој стигла до врхунца
И котур земље тера око сунца
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Све што је из твоје речи испливало
Видно и невидно велико и мало
Прва су певања над сказима сказа
И прве победе тачнога израза
Небеске воде и ледене горе
Непревазиђене су живе метафоре
Птице и кртице баште на дну мора
Стилске су фигуре твога песмотвора
А где си машти пустио на вољу
Изелени зелен по свом пустопољу
Где год је гребен над понором стао
Ту си се од речи и ти уздржао
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Свим што је бујало сјало промилело
Отпочео си своје стиходело
А боје звуци облици мириси
Младалачки су твоји рукописи
Пуж и паук су ти рана остварења
И непојамно смела поређења
Просјаји прострујци свитају разданци
Непроцењиви су срећни проналасци
Крила у јајету бисери у шкољци
Незаборавни су духовни погоци
Репови кљунови и кресте и ресе
Без премца ефекти акценти финесе
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Нема песништво већег искорака
Од размака између светлости и мрака
Клик белог орла и црнога коса
Сва симбологија твојега епоса
Плава месечина небеса бескрајна
И сва остала средства изражајна
Где је реч достигла своју праву меру
Узносећи славу невидљивом перу
И свака травчица широм земљописа
Само је факсимил твојега потписа
И све што је изнад и испод небеси
Доказ је да си онај који јеси
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Најпре си сажету у једном микрону
Ускладиштио целу васиону
А у микроновим микрон микронима
Венце васиона у васионима
Најмања честица је највећа планета
Где си сва сунца чувао сажета
Небо си смотао и у трун савио
И најситнији простран му је био
И ниси га ником из руку давао
Смањивао га и повећавао
Умивао га чешљао китио
Док си над песмом песму изнитио
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Кад је најдаље с најближим спојено
Прело је црно јаје ознојено
И трунчица се светла испилила
Изнад недогледних дина ништавила
А од твога гласа звука и имена
Зајапурила се тмуша неписмена
Гледао си своје речи испред себе
И оне су прво угледале тебе
Више но икад је у речима било
Нешто људско је из сваке вирило
Ништа живо није још пропискавало
Нити је пиле пропијуктавало
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Одувек постојиш пре света си био
И нико не зна кад си се родио
Из века векова кад те пут нанео
Глас се кроз глува пространства пронео
Да је будућност и здрава и жива
Да је далеко али да је има
Све живе душе ка њој си позвао
А куда да иду само си ти знао
Сада су само тражени јунаци
За задати живот по твојој читанци
Да смисао свега из ње гонетају
А смисао је да га и не знају
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Кресивом си човека у труд укресао
И од ребра му жену истесао
Јер није добро да човек сам буде
Самоћа је за Бога а није за људе
У прах од земље си наусто дахнуо
И у блато живу душу удахнуо
Пред којом свако знање одустаје
А почиње тамо где знање престаје
О њој не може нико ништа знати
Само песник је може назирати
Нико место другог не може живети
Ни причестити се ни исповедити
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Где год је која сукнула варница
Из твојих кошница и радионица
Отварала се нова позорница
Постављана натра и ствараоница
Где се плете везе преспаја преткива
Предиво великог твога наратива
Доводи у везу што се раздесило
Спаја што спојено никад није било
И пребацује све на ону страну
Транспоновану и ресетовану
Без иједнога труна сувишнога
С чунка и тоцила транценденталнога
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

За шестоднева си цео свет створио
Увременио и упросторио
Ал све једном заувек ниси обавио
Па оставио и заборавио
Него и даље ствараш и претвараш
И никад не стајеш нити се умараш
А зиданица што је изидана
Рукама љубави и чистих усана
Заглавним каменом није докончана
Ни под кров стављена за недељу дана
Нити та недеља седам дана има
Већ седам дана траје вековима
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Од бића по твојој слици и прилици
Највернији су ти одливци песници
И где год се пламени поета родио
Себе си у њему још једном одлио
Све што си на својој нитри изаткао
Песничком си братству податкиво
Соколећи га да се оспољава
С тобом раменује горња надпевава
И од зачеља и од прапочетка
Све препочиње с твојег започетка
И нетремице држи вечну стражу
За случај да нешто имају да кажу
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Ниси научио ништа ниоткога
Ни подражавао никада никога
Нико пре тебе није реч рекао
Нити с мање речи више постигао
Славословио си и ниси престао
А Бог си остао и песник постао
Свет је твоја књига слика и прилика
А песме су дела незнаних песника
Што од створенога ново престварају
И од саздаоца пресаздавају
Свака песма има више аутора
У твојој о томе нема ни говора
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Од свих свемира бездана видика
Дубљи је свемир и бездан језика
А у језику сваког национа
Сви су језици и сва васиона
Створени због неког разлога и смисла
Као делови божјега промисла
А песнику је сваком отаџбина
Она непозната далека једина
Чији је грађанин једино и био
И никада је није напустио
Да не пева један цео живот једно
Већ да сви певају то једно заједно
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини.

Кликом на миша на почетку света
Започела је ера интернета
С највеће даљине њим си управљао
До задњег паука мрежу разгранао
У девет јама што се икад крило
Нико није знао који је свет стварни
Који дигитални који измаштани
Постоји ли свемир и земљина кугла
Или су скинути са твојега гугла
Довољно је једно слово укуцати
Па за час тили све тајне сазнати
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Само онај који иза свега стоји
Зна шта постоји а шта не постоји
Где је тачка стајна а где престоница
Ономе чије царство без граница
Има ли света  сем измишљенога
Свепочетнога од Беспочетнога
Свестворенога од Нестворенога
Да уђе у радост Господара свога
Сво благо испод небескога свода
Ода је у почаст песничких слобода
И док год буде било поезије
Ту је и њен Творац и онда кад није
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Алфа на почетку постаће омега
Суштина ствари и смисао свега
И биће песма и несмртно слово
Само оно што је модерно и ново
И неће нестати песме ни песника
Док год песник буде свирала језика
Да дописује књигу без страница
У песми над песмом над писцима писца
Смаком света су сваки час претили
А кад год је био нису приметили
А онај ко је веровао Сатани
И сам је био на његовој страни
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

Где није нико песници су били
Све што није било то су запамтили
Ко год је сркнуо из свога корења
Зна да је стварање душа остварења
Светло нетамнело водо нечекана
Име неношено душо непредана
Ко хули на љубав и лепоту света
И кад има снаге не има талента
Нити је човек Господа створио
Нит је тајну живота открио
Зато ни Творца не може убути
Нит ће miglior fabbro ико други бити
Слава теби Боже песниче једини
И алилуја твојој творевини

СЕЋАЊЕ (2010-2020)

Постоје људи који кад оду, оставе упаљену бакљу духа. Људи ван времена и ван простора.

Ове године навршава се двадесет пет година од смрти Милутина Срећковића, двадесет година др Предрага Бајчића, једанаест година Боривоју Вукомановићу, девет година Ђорђу Радовићу, пет година Радославу Мићи Ђорђевићу и годишњица Надежди Михајловић.

  

МИЛУТИН СРЕЋКОВИЋ (1934 – 1995) професор српскохрватског језика, књижевности и лингвистике у Паланачкој гимназији. Шездесетих година огласио се као књижевни критичар, а од почетка седамдесетих па надаље, читаве две деценије, све до смрти, налазио се у самом врху српске књижевне критике. За живота је објавио две ауторске књиге есеја Критички профили (1977), Наслови и значења (1980), монографију Драгиша Витошевић – оглед из антропологије успомена (2004). Немирења – поводи и прилике (2005) су последња књига коју је приредио за штампање. Она је његово завештање Паланци. У рукопису је оставио још десет књига есеја и антрополошке прозе.

  

СУОЧАВАЊА, есеји и чланци:

ИЗНУДИЦЕ У МОРНОЈ НОЋИ

(из есеја ,,Записи о критичном мишљењу“)

Морални дигнитет књижевне критике

Хулио Кортасар каже без двоумљења: ,,Увек је лакше бити храбар него бити човек“. Залагање за моралне норме које регулишу однос појединца и друштва, у којима је сублимат тих односа постао начело утврђено низом обичајних и законских упута, прописа, забрана и казни, у толикој мери улази у ентитет људског бића да се не може сравњивати са оном врстом храбрости, поготову оне која у свој активитет улаже живот (што је један од очигледних доказа инфатилне психоемоционалне структуре личности), а да мије заснована на сужењу свести и одсуству маште. Напротив, храброст човековог моралног поступања произилази из интегритета људског бића као његов манифестни вид, она је увек праксеолошки тренутак свести којом се потврђује целовитост природе људског. Храброст човековог физичког бића и храброст човековог моралног бића, дакле, разилазе се у својим битностима. Прва је резултат сужене свести, друга настаје из најдубље конзистенције те свести.

Зато се питање дигнитета књижевне критике не проблематизује као питање личне смелости њених протагониста у свету реалности са којом се не служи, чија изопачења настоје да открију и разоре. Мислимо на ону врсту моралне храбрости која брани право књижевне структуре на сопствени став и чин, борећи се против свих забрана човековог залагања за личне и друштвене слободе, тражећи да поданике пресади свет грађанског дигнитета и да стваралаћки разлог живота стави изнад сваке окамењености бирократских ограничења и слуганског менталитета. Самоостваривање човека мора постати најважнији задатак сваке државне и друштвене заједнице, јер ако она у том самоостваривању не налази разлог и сврху свог постојања, онда је света обавеза критичког мишљења да своју суштину и своју праксу изграђује на праву човека, а не на праву сила која настоје да га подреде. Поготову  у ово време,  које је  дало превагу  идеји човечанства над човеком, а потом почело да мрзи тог човека – како је својевремено приметио Достојевски, антиципирајући савремене утопије и заблуде, деградације личности и застрашивање свести.

Књижевни критичар, без обзира на језик којим се служи и непосредне друштвене околности у којима живи, мора да брани своје право на испољавање властитог става, на достојанство свести која се залаже за универзалне вредности књижевне уметности. Ако отпори критичког мишљења свим настојањима која желе да сломе не прерасту снагу тих настојања својом моралном храброшћу, књижевно дело неће бити само обезвређено а његов аутор понижен – биће побеђено и згажено човеково исконско право да ствара свет по мери својих виђења и сновиђења, јер ће његову чежњу за космичком пројекцијом свог бића победити реалност конкретног, најсуровија реалност у историји људског рода. Борећи се за садашњост своје мисли и чина, свест критичара се бори и за будућност своје прошлости, и за прошлост своје будућности. Морална храброст уметничке процене књижевног дела не сме ничим бити угрожена: ни аутоцензуром, ни страхом од репресивних мера кривичног закона, ни приземним жељама грађанског и политичког естаблишмента – књижевни критичар мора имати храброст као онтолошку претпоставку својих професионалних сазнања. Та храброст, како рекосмо, произилази из његовог моралног става према времену у којем живи, чије границе мора да прекорачи како би га видео са одстојања, јер је у његовим границама неослобођен за узлет мисли. Оно што гледамо можемо видети само из тачке која је изван гледаног. Нема праве књижевне критике без слободе књижевног критичара, као највиталније категорије његовог бића и става, (При том не мислимо на Хегелово одређење слободе као свесно прихваћене нужности – мислимо да свака слобода, па и слобода критичког мишљења, не пристаје на нужност, већ се потврђује њеним укидањем.) Морални дигнитет књижевне критике је, пре свега другог, израз свести која брани садашњост од слепила њених савременика. Јер ,,ко је видео садашњост, видео је све...“, како рече римски цар – философ у II веку наше ере, у својим меланхолично – стоичким размишљањима о људској природи, у делу ,,Насамо са собом“.

 

ПРЕДРАГ БАЈЧИЋ  (1936-2000), објавио песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку, новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће, роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије.

  

КОМЕ ЗА ИНАТ ЛЕОНТИЈЕ ИЗ ТРНАВЕ

Леонтије из Трнаве

Не даде врани преко њиве

Ни комшији преко плота

Ни псу преко прага

Ни жени из авлије

Тај Леонтије из Трнаве

Не даде просјаку за душу

Ни богу за тамјан

Ни попу за водицу

Ни столару за столицу

Само за земљу давао

Леонтије из Трнаве

Па до гроба дотерао

Сад му вране преко гроба

И пси му око гроба

Нит му жена на гроб

Нит му попови на гроб

Нит му комшија на гроб

А Леонтија баш брига

Што му нико на гроб

Што му врана преко гроба

И пси око гроба

Њему лепо

Што му земља притиска леђа

Што му време развлачи кости.

СТАНИЈА КЋЕРКА ЈЕВРЕМА САМОУКОГ

Самоуки Јеврем

Нехатом својим

Направи ћерку Станију

А она ћефа ради

У друго село

За Милована неког одбегла

Самоуки Јеврем

Угаси свећу славску

Удари прангу на врата

Па оде горе у брда

Синовима својим

Вуцима љутим

Самоуки Јеврем

Тело им своје даде за вечеру

Онако уз пут

Богу и ђаволима за инат

Да му ћерка станија

никад на гроб не би.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Видосав Јакшић

Видео бога на Богојављење

Па пожелео мерицу пуну златника;

Сутрадан са мотиком преко рамена

кренуо низ поље бачиначко

Па закопао

онако како му се у сну казало.

Видосав Јакшић

Педесет година копао

И прекопавао све њиве

Уздуж и попреко

На хлебу и соло

Дочекао дубоку старост

А златника ниоткуд

Ни бога нема, све му његово

Ни мотике више нема

Земља појела.

У сумрак свога живота

У сну Видосав

Угледа златнике како се осули небом

Па крете горе

Да покупи своје златнике

Бог да га прости.

ПИСМО ЈЕДНОГ СОЛУНЦА ИЗ МОГ КРАЈА

Запамти, тицо моја,

Љубим те посве исто ко први пут

И сањам увек оно како смо првог дана

Кад си ми задала реч

И душу.

Овамо само небо и море

И болест и глад.

Све нако мислим

Како би за тебе убио

Стотину швабских војника

И прелетео да могу сиње планине

Па кад се вратим

Па кад се вартим, тицо моја,

Нећеш ми три дана из кревета

Све док ти груди не утрну.

Тицо моја,

Слушај ме добро

Оног Миладина не примај више у кућу

Не дај му ништа

Он је незгодан човек и поганија

Од Василија врдај

Тај подсукњаш ти не мисли добро

Хоће ти бруку на образ

Сећаш се кад оно у ливади

Хтеде ти руком у недра.

Слави ми славу

И чувај оца и мајку

Па кад се вратим, тицо моја,

Па кад се вратим

Донећу ти белог самуна

И оно што ти највише волиш

Јој, тицо моја, запамти добро

Љубим те посве исто

Ко први пут.

БОРИВОЈЕ ВУКОМАНОВИЋ  (1930-2009). Објавио песничке збирке: Одбрана сунца (1973), Каменолом (1979), Сањам (1982), Биће песме (1998), Земљо моја (2000), Црно – беле табеле (2001), Копорински сонети (2002), Србија у Орашцу (2004).

  

Из антологије Певачи уснуле равнице : два века поезије крагујевачких песника

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Ноћас у сланом морском миру

плута острвље мртвих глава,

од исте болести сви умиру,

тврдо спава Гробница плава.

У мени туга црних зора,

у мимоходу суза чиста,

преци заспали на дну мора,

очи кристали аметиста.

У морској дубини свануће

беле мојих предака кости,

сви сањају праг своје куће.

И крхке гране пролазности

питају за завичајна жита,

Крф им војничка писма чита.

Из антологије шумадијских песника (1804-2004):

Лирски бруј Шумадије

КОПОРИНСКИ ОБИЧАЈИ

У сновима ми љубимо фреске

нашу душу молитва узноси

ми косимо ливаде небеске

обданица злато нам доноси.

Свако кола звездана растаче

сан нам брезе дугу гаја везе

Ми ломимо сунчане погаче

Кум нам седи у чело трпезе.

Песма нам се у души сажима

пехарима точи медовина

уздижемо здравице сватовима.

Испијамо чаше старог вина

с чашама се вина свако куца

из срца нам душа на смрт пуца.

  

ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011). Објавио збирке песама Покушај бекства (1982), Пропадање земље (1989), Јабланови на путу за небо (1998), Друга страна живота (2008) и књигу афоризама Афоризми за неписмене (1998). Члан Удружења књижевника Србије.

ЉУБАВ У ЛЕВОЈ ПРЕТКОМОРИ

Волети птицу у кавезу,

пса окупаног у кади,

вештачко цвеће у вази...

Грех је за покајање!

Љути корен детињства!

Очи које заборавио сам,

додир који добио нисам,

писмо непрочитано...

Ипак,

(морам да верујем!)

љубав постоји!

Скривена међу ,,Седам Влашића“.

Слутим само расцвале трагове у левој преткомори...

И то мора бити знак,

у време неверника,

да себи дао сам лепоту!

ДРУГА СТРАНА ЖИВОТА

Бежао сам у непознате пределе,

са чергама пио,

са просјацима спавао,

робијаше бивше тешио

над поломљеним вратима плакао,

пуштао дамаре да свој посао раде,

себе лагао...

само да бих пронашао,

време незаустављено,

пролаз неоткривени,

што на другу страну живота води!

И кад схватих,

уклети песник да сам,

врата се сама отворише.

ПРОЛАЗНОСТ

Славимо богове земаљске

а заборављамо шапате у трави,

рику младог јелена у дну шуме,

лице непољубљене жене...

Све пролази као зла годишња доба,

Као сенке на зидовима осамљене собе,

А крик пролазности тек у предвечерје зачује се!

Једино песма траје!

Тешим се.

РАДОСЛАВ МИЋА ЂОРЂЕВИЋ (1932-2015). Рођен у Азањи, живео у Паланци а радни век провео у ,,Гоши“. Писао је песме, кратке приче, записивао легенде завичаја. Објављивао је у зборницима и часописима.

ОДА МАЈЦИ

Од искона до ових дана

Мајка моли силе небеса

Да је неко небу уздигне,

Прихватиће дарје родитељства.

Звездане круне рукама понесе,

Искушењу сваком хоће да пркоси.

Испод срца – Сунцу радост изнесе,

Молећи створитеља да га узноси.

Важно опстојава људски род –

Авети неумни, ко гладно звериње,

Насрћу на најлепшу срећу – и тад,

Бранећи пород мајке посташе хероине.

О Мајкама певат ћу усхићено,

Без мајки живота нам нема.

И када мене не буде било –

Опет ће неко певати – чило.

КРСТАЧА

Године се наслагале као цепанице. Човек размишља ,,Морам да знам да ли ће унук крстачу да ми носи“.

-  Ето, хоћеш ли, унуче мој?

-  Не, деко, не могу. Ја веру не исповедам.

-  Ако ми не носиш крстачу – кајаћеш се!

-  Дедо, све друго урадићу, али то не могу.

-  Добро. Доброто моја. Немој после коске да ми помераш!

Представи се. И би по обичају до вечне куће испраћен. Његова кћи на суду би лишена наследства. Наследио је онај младић – који је крстачу носио.

Тако је Тестаментом наређено. Било је то у селу Ч.

НАДЕЖДА МИХАЈЛОВИЋ (1954 -2019). По занимању васпитач, радила у

Дечјој установи у Смед.Паланци. Објављивала песме на сајтовима и

блоговима. Књига поезије Љубичице (2019)

ДИРКЕ

Погледом у бело,

уплетених прстију,

посматрам машину како ради.

Док откуцава стање моје свести,

бележим сузу у једном од два канала.

Погледом у празно,

ум се напаја: успоменама!

Огрлица звецка од дирке,

звуци постају тихи јецаји душе.

Глава постаје  месец у прозору,

док ме обасјава: изнутра.

Сви ћошкови вапе за тишином!

У  неком, откуцава сат.

Казаљке показују на реку ,

на чамац који превози на другу страну .

Тамо ме чекају,

моје заробљене мисли .

КОЧИЈАШ

Кочијаша и бич његов,

дајте 'вамо да пуцкета,

риђан плаче, вино пије,

од мегдана до мегдана.

И ја с њиме некад седнем,

од туге се сва занесем,

звиждим, плаћам, дама нисам,

боем тужни без пардона...

Сломила ме суза коњска,

давних дана, била жена.

Онда станем с две дебеле,

играла сам чардаш с њима,

плеше срце лепе жене,

сада само, станем, јецам.

Дајте вина, кочијашу!

Мени вино точи срце,

из њега се капља слива

к'о и вода из бездана.

Угасите коњу очи,

па да видам рану с њиме,

и његова леђа болна

неко ноћас бичем плете.

Мој Риђане, рано стара,

мој Богдан, звонце медно,

и капелник с виолином

испраћа ми срце ледно!

Предраг Бајчић (1936 – 2000)

Ти моја бивша и будућа моја

Хтео бих да облак претворим у сребро

Док луди жрвањ, времена ме мрви,

Због тебе, моје украдено ребро,

Због тебе, слико од меса и крви.

Носим те у свакој ћелији док јутра

Зову ме некуд у даљине плаве

Данас си лепа, још си лепша сутра

Кад изненада изникнеш из траве.

Носим те у сну и у свакој речи

Грлећи те сву ноћ над звезданим сводом.

Твој глас ме вазда рањава и лечи

Док вином нудим и најслађим плодом.

Нудим те песмом и мирисом цвета,

Нудим те сунцем и пијем ко нектар.

По недрима твојим анђео се шета

Ти, пролеће моје што личи на ветар.

Ти, суза с којом ране видам,

Ти, жица златна у сваком плетиву,

Кад те нигде нема, ја те с неба скидам

И у мислима те претварам у живу.

Па кад васкрснеш из дугиних боја

У свемирској ватри што се укруг врти,

Ти, моја бивша и будућа моја,

Љубићу те нежно од песме до смрти.

Антологија љубавне песме – Скаска за бескрај и безмерје

Дом културе Ивањица, 2017. год.

 Објавио песничке збирке: Зови ме именом ветра (1972), Зов сунца (1976), Славуј на откосу (1980), Челом према земљи (1981), Вашарлије (са Владом Илићем, 1982), Огањ кише (1986), Птица у лобањи (1992), Зов духова, збирка приповедака (1984), Жетва на оглавку, новела (1997), Лавеж смрти, роман (1998), Богданово ратно раскршће, роман (2000). Био је члан Удружења књижевника Србије.