Dragan Stodić, Požarevac

EH MEŠA, MEŠA, EH IVO, IVO

 .

Eh Meša, Meša, eh Ivo, Ivo

Sve su biblioteke spaljene posle vas

Sve su tvrđave razrušene

I ćuprije raznete po svetu

Još vas fejsbuk drži u životu

Ali vi do fejsbuka ne držite nimalo

Blagodat je tamo gde ste vi

Sve su žene žene kojih nema

Derviši su pobedili smrt

Ovo dete stvarno zapomaže

Moram da mu nađem majčinu sisu

Eh Meša, Meša, eh Ivo, Ivo

Znam da niste odustali od boljeg sveta

Ja sam digao ruke

Ali ko mene šta pita

Zašto je tvrđava otišla na nebo

A most istruleo od života!

(Prva nagrada časopisa Avlija za najbolju pesmu u regionu za 2014. godinu). Dragan Stodić, rođen je 21. septembra 1954. godine u mestu Velika Bresnica kod Požarevca. Slobodni mislilac i stvaralac. Profesionalni i nezavisni novinar od 1980. godine.

Зоран Јовановић, Лесковац

МЕСЕЦ, ко дукат...

Гледам ноћас, пун месец (не над Београдом) над Лесковац. Жут, к'о дукат.  Цврчи!  То гледам, а шта чујем? Чујем, ноћас, у даљину кучики завивају  на њег'. Наравно да су кучики,  у град вуци нема.  Мислим,  има ал' нема кад на месец да вију.  Гладни, навалили на кафане и на туђ рачун...и тако, због кучики ел па због вуци, зарад безбеднос', отидем у село. Там' нема вуци. Нема ни људи, додуше...ал' кој' још брине што сељаци не живе у село?  Нит' се кој брине  за тој, нити му па пада на памет да каже да се врну. Да си дођу  у куће, да работе по њиве а не да ги пустив огњишта и по њиве мувар и пировина да расте.

И тако...седим на вр'  брдо и из авлију гледам у месец, цврчи и овде ал лепше него грацки, бројим звезде, слушам како славуј из багрењар пева, кад у даљину, сенка. Видим,  човек. Јес'  накриво иде,  к'о да се од некога крије...ал' човек. Ај, сад, не ситничарите, мож' баш и неје човек...ал' на први поглед,  па још ноћу, вуче на човека. Е тешки сте читаоци, к'о црна земља...у сваку реч тражите ми реп. Не вуче на човека, наликује.  То видим, а шта чујем?

Чујем га, пева па мало начуљим уши да чујем које пева. Распеваја се, баћа,  одјекује сокак.

 "Глеј месеца ал се искривија, срам га било и он се напија".

Аааа, тој ли је, из задругу се врћа нацврцан па ми се  затој и чини да накриво иде. Кад приђе спрам моју кућу знам и ко је, ал нећу кажем. Нећу да испаднем селска палаверка. У ствари ја сам, бре хтео нешто о месецу да вам кажем, куд поменух месец, сунце му његово... 

Фотографије: Јелена Ћирић, Праг

ВЛАДАН ШИПОВАЦ

Дрина

Дрина ме зове себи

да васкрснем

Дјечак на молу попут рибе

насупрот њега цијели град

исколачио се пријетећи

људи причају зову те

бучно је тако још неко вријеме

па онда прољеће поново оде

поново под зубе поставиш камен

и отпочнеш

Сутрадан сви твоји духови

леже под стаблима

сви твоји досадни пјесници

црвених песница

обучени у твоја одијела

веселе се празнику

наздрављају жедном Богу

Њему је као и нама

тако мало у уста стало

да прогутати значи

удавити се

Стаклено небо

Гледам га.

Волио је смијех

и облаке, обасуте рукама

што махале су, Богу

у њедра.

Није радио како су

говорили.

Сад је, само фигура

замотана у фолију,

због заштите

од додира.

Гледам га,

са стакленог неба.

Посљедња пјесма

Другачије је падало тога дана.

Кише су смириле димове,

човјек је волио осјећаје,

море је рађало дјецу с крилима,

а ја сам дисао раскош, упијајући вас,

искрено и вјечно.

Слике су изблиједиле.

Владан Шиповац, рођен 1987. године.

Дипломирао Енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

Објављивао поезију у неколико часописа и зборника, као што су: Јунаци урбане беде, Бундоло Оффлине 2 и 3, Тхе Сплит Минд, Фанзин Дишпет, Либартес, Балкански књижевни гласник, Авлија.

Добитник је прве награде 43. Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27. година.

Аутор збирке поезије  Кожа у којој не живим, ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље 2014.