ВЛАДАН ШИПОВАЦ

Дрина

Дрина ме зове себи

да васкрснем

Дјечак на молу попут рибе

насупрот њега цијели град

исколачио се пријетећи

људи причају зову те

бучно је тако још неко вријеме

па онда прољеће поново оде

поново под зубе поставиш камен

и отпочнеш

Сутрадан сви твоји духови

леже под стаблима

сви твоји досадни пјесници

црвених песница

обучени у твоја одијела

веселе се празнику

наздрављају жедном Богу

Њему је као и нама

тако мало у уста стало

да прогутати значи

удавити се

Стаклено небо

Гледам га.

Волио је смијех

и облаке, обасуте рукама

што махале су, Богу

у њедра.

Није радио како су

говорили.

Сад је, само фигура

замотана у фолију,

због заштите

од додира.

Гледам га,

са стакленог неба.

Посљедња пјесма

Другачије је падало тога дана.

Кише су смириле димове,

човјек је волио осјећаје,

море је рађало дјецу с крилима,

а ја сам дисао раскош, упијајући вас,

искрено и вјечно.

Слике су изблиједиле.

Владан Шиповац, рођен 1987. године.

Дипломирао Енглески језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

Објављивао поезију у неколико часописа и зборника, као што су: Јунаци урбане беде, Бундоло Оффлине 2 и 3, Тхе Сплит Минд, Фанзин Дишпет, Либартес, Балкански књижевни гласник, Авлија.

Добитник је прве награде 43. Ратковићевих вечери поезије за пјеснике до 27. година.

Аутор збирке поезије  Кожа у којој не живим, ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље 2014.