Момир Војводић (1939 – 2014)

ИЗВОР У ГОРИ

Извор у гори – око ласте, мир камена –

Срета ме уснама што су из њега пиле,

Очима које су над њим звијезде биле,

И небом што ми косом пада на рамена;

Четрдесет љета мом тајанственом другу

Долазим сам, газећи мртво лице горе,

И у његовом спокоју огледам боре,

И читам љетопис свој у пребистром кругу;

А он ме, зачаран; чека и вјерно чува

Све што је видјела његова јарка зјена,

Свете слике – изнад којих луд вјетар дува –

Жедника, сличних мени, птица и звјери;

Он је жива урна мени познатих сјена,

Над којима још моја јасика трепери.

( ,,Два храста у Горњој Морачи“, Подгорица 2015.)