Новица Ђурић (1956 - )

              1.

Е, кад ме мајка упита:

,,Би ли, сине, ране ти моје,

пред зору кренуо преко Ржанице

до у Дечане“,

затече ме у чуду.

Шта да јој кажем?

Мислим, најбоље је

да ништа не кажем,

а опет

нешто се мора.

Дечани су још у пољу,

миришу и трепере,

и овдје их осјећам, мајко,

како калдрмом старом

монаси

тамјаном каде путеве Господње

и наше,

и после нас;

како тамјан

и мирис косовског божура

у нашим чулима жубори.

Дечани су, мајко, још двори

царева, краљева,

небеских владара,

Дечани су гдје бјеху.

Шта да јој кажем?

Дечани су писмо наше златно,

Симонидин вез

и круна...

Видиш ли, мајко:

куда да идем

и шта бих ти донио

осим крста дечанскога.

Знаш, мајко, то је Божје сазвјежђе:

Дечани, Грачаница, Љевишка,

Свети Арханђели, Бањска

Божја ризница Пећка патријаршија.

Све наше мученице

Исусове задужбине

и наше покајнице.

Тамо су све наше

тужбалице, невјесте,

патње и праштање

невјере и издајства –

тамо су све наше ране,

чемери и мелеми.

Шта да јој кажем још?

Прађед мој тамо је,

ђед мој тамо је,

отац мој тамо је;

дјеца су наша тамо,

крв наша тамо је.

( ,,Косово мајко“, Београд, 2015.)