четвртак, 21. јун 2018.

БРАНКА СЕЛАКОВИЋ (1985)

























Твоје и моје име одлазе у вечност
                                            Б. Миљковићу

Када ме за име питаше рекох да се зовем ватра као ти,
да су слова наших имена магијом спуштена једна крај других,
и бројеви дана рођења склоп за дела великих људи.

Не љути се на то што тражим симболе наше повезаности,
трагове ти настављам својим корацима,
што певам и пишем
о својим мануфактурним постојањима наших ватром засићених умова,
о љубави коју будимо у себи,
бацамо
губимо
па опет тражимо...
О ранама наших ноктију силином којом волимо у материји заривених.

Опрости ми што ти на гроб стављам цвеће и чистим паукове мреже,
што те поздрављам понекад а не застанем.
Журим!
Разуми, негде ме чека неко драг.
Опрости што на сахранама твоје стихове зборим,
што умиру песници, професори, пролетери, филозофи, јунаци
са твојим песмама на грудима.

Олује ме гоне да те истински тражим у својим речима,
палећи громове на табанима, покретаче за прсте, очи, слух
да осетим има ли те међу кишобранима и шеширима у јесењим данима,
има ли те међу облацима,
на раменима
док пахуље стресам са капута у месецима нашег рођења и смрти.
Фебруарски дан, срећа која ме родила.
Фебруарски дан, твоја грана која је заплакала.
И године између нас.
Ко би рекао, заједнички почетак и крај,
право у вечност,
ватре да будемо
и слушамо џез.

Бранка Селаковић (1985) -  књижевник и новинар Првог програма Радио Београда. Дипломирала филозофију на Филозофском факултету, Универзитет у Београду.
Објавила романе: „Нарциси бојени црно” (2006.), „Капија” (2009.), „Љута сам” (2011.), „Глинени краљ” (2016.) и збирку поезије „Еинаи” (2016.). Књижевни и стручни радови Бранке Селаковић објављени су у преко педесет публикација, књижевних часописа и антологија.
Песме и кратке приче Бранке Селаковић превођене су на енглески, шпански, немачки, индонежански и норвешки.
Добитник је неколико значајних признања за свој књижевни рад: Нагарада „Мирослав Дерета” за најбољи роман „Глинени краљ”, „Нушићева награда“ за најбољу сатиричну причу, Златна плакета за најбољу приповетку, награда за Најбољи есеј Удружења „Свети Сава”, као и награда за поезију на песничким фестивалима у Србији и региону.

Члан је Удружења књижевника Србије.           

понедељак, 4. јун 2018.

КРАТКЕ ПРИЧЕ (АЛМА)























Зоран Тодор
ГЛАД

Усамљени пас грицка ивицу сенке свеже свињске полутке, окачене високо испред месаре.
Јурећи лево-десно – онако како је уз шкрипу, помера ветар.
И то даје читавој представи облик надреалног  звука који пара уши и вибрира по гладним очима
  
Јован Рукавина
***
Писац је на све спреман. Иде на све или ништа. Хоће све, а сви мисле да је ништа. Али, на крају неко (и) буде писац. Од значаја. И остави трага. И остане. Да сија вековима.

Драган Ј. Ристић
УПОМОЋ!

Ево га, познати политичар! Већ колико минута не затвара уста. Гасим тон на телевизору. Он као риба на сувом тражи помоћ водитељке.

Светлана Нешић
СТАРАЦ

Само је стао насред пута. Није умео да крене даље.
Прашњави друм, као гуњ. Бљесак минулих година заискри у оку. Замагљен поглед у даљину. Куда даље? Како? Није се штедео када су га терали да ради, ни када се сам терао. Није се жалио, и коме би!? Научен да слуша и људе да воли.
Ти исти људи су га издали. Сада је сам насред пута.

Љиљана Милосављевић
А ЧАРАПА

Ко ми украде чарапу?! - дозива ме усред ноћи, уствари, одавно је прошла поноћ. Знам да сам их оставила крај пећи да се суше. Њих највише воли. Устајем, шта ћу? Загледам, где би све могла да западне, ништа. Она седи и запомаже, украдоше ми чарапу!
Тако се дешава и са папучама? Пре неки дан сам их тражила и под креветом, под јастуком, на разним местима, на сталажи са књигама, нема па нема. И кад сам одустала, погледам у пролазу, заденула их између душека и странице кревета. Мислим се сад и око чарапе, није она далеко, али ноћ је. Пипнем јој леву ногу, нађох је. У сличним црним чарапама спава, додајући поменутој нози још једну, угледала је другу и помислила да су јој украли прву.
  
Весна Денчић
БЕЗ ОКЛОПА

Откинуо је дугме са ревера. Висило је без неког смисла и било је логично да га уклони. Потом је бацио поглед на ревер. Потпуно искрзан, прекривен ситним куглицама дотрајале тканине више је личио на место пораза него на подлогу за цвет. И њега је откинуо. Џеп. Зар у тој баруштини да плива бела марамица? И њега је откинуо, без обзира на то што нема белу марамицу и што нема шта да се запрља.
Кидајући део по део, отварао је простор умореној души.

четвртак, 24. мај 2018.

ЗА ДАН ПИСМЕНОСТИ 2018.

Уручена награда библиотеке ,,Милутин Бојић" из Београда. На конкурс за прву збирку поезије приспело 126 рукописа, награду освојила Александра. Честитамо!

















(фотографија са уручења награде Златно перо, за есеј)

Александра Батинић
Рођена у Азањи, 1992.

РЕКВИЈЕМ

Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...

И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па заспали...

И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...

Да ли ће желети, умети неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст броји
код оних што су весели, будући
али никад наши,
и никада моји.

Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...

И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод папрати
у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.

Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...

Песма објављена у Изворнику 2012, Књижевног клуба 21.


уторак, 15. мај 2018.

Ана Ристовић (1972)























 
ВИДИШ ЛИ?

Све време мислили смо да живимо међу људима
а то је у ствари било осакаћено дрвеће
које се истргло из земље
стремећи наопачке ка висинама:

Та глава с косом – видиш ли? –
корен са жилицама
удови оно што је остало од
посечене крошње –
трагови једног давног масакра.

Све време мислили смо да смо и сами нешто друго, али,
Видиш ли? – јагодице својих прстију:
и на њима су годови мајушних стабала
која су исувише дрско
гледала у небо.

А мисао? Она измаглица што се
ујутру јавља над земљом, пролазна,
а с времена на време присутна
као и тестера која се забија у кору
немилосрдно
мада и на њој може да се свира
танго.


Добитница књижевне награде за 2018. годину коју додељује Задужбина ,,Десанка Максимовић“ за свеукупни допринос српској поезији.

недеља, 6. мај 2018.

Нена Радуловић (1931 - )























ДРУГАРСТВО СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПИШЕ

Кад имаш друга негде у свету
Који те чека или ти се нада
Пошаљи другу по птици у лету
Другарске поздраве из родног града.

Тако праве радости полете
Добар ти дан другарски свете.

Од почетка севера до краја југа
Исто је сунце, исте боје хлеба
Буди ми друг ако немаш друга
Који те чека или те треба.

Тако нове радости полете
Добар ти дан радосни свете!

Када станемо друг до друга
Бићемо ДРУГАРСТВО које дише
Бићемо радост великог света
ДРУГАРСТВО СЕ ВЕЛИКИМ СЛОВОМ ПИШЕ!

                        
ПСТ! ПСТ!

Шта се шуња
ко то цуња
крај слатка од дуња?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

Шта то шушка
усред мрака
крај пекмеза
од шипака?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

Шта се мота
крај компота
где се купа
трешња скупа?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

После свега
тако редом
ко направи
русвај с медом?

Пст! Пст!
то је мали
кажипрст.

         
ГЛАДНИЦА ПЕЦА

Јутрос рано
врти се Пеца
врти се Пеца
око креденца.

Зашто, зашто...

Бечи очи
и шапуће:
Кнедле вруће!
Немогуће!?

Ох, ох... ох...

Ох, ох, ох
Мирише и кох!
још гладница наш
омириса сутлијаш!

Пааа..!

Пст!
Ја колико знам
све је то Пеца
још вруће: њам...њам..!


НЕНА РАДУЛОВИЋ, рођена 1931. године у Тобуту (Република Српскa). Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад ја порастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985) и збирку прича за децу „Невенчице“ (1998).
Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда за књижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децу Радио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“ 1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда.
Члан је Књижевне заједнице Југославије, Удружења текстописаца Србије за музичко стваралаштво и Књижевног клуба 21, Смедеревска Паланка.