(фотографија са уручења награде Златно перо, за есеј)
Александра Батинић
Рођена у Азањи, 1992.
РЕКВИЈЕМ
Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...
И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и
змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па
заспали...
И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...
Да ли ће желети, умети
неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст
броји
код оних што су весели,
будући
али никад наши,
и никада моји.
Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...
И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод
папрати
у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.
Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...
Песма објављена у Изворнику
2012, Књижевног клуба 21.
Ништа ми нисмо заслужни за њено стваралаштво и успех. Улепшала нам је успомене, што је била и са нама.
ОдговориИзбриши