Ана Ристовић (1972)

 

ВИДИШ ЛИ?

Све време мислили смо да живимо међу људима

а то је у ствари било осакаћено дрвеће

које се истргло из земље

стремећи наопачке ка висинама:

Та глава с косом – видиш ли? –

корен са жилицама

удови оно што је остало од

посечене крошње –

трагови једног давног масакра.

Све време мислили смо да смо и сами нешто друго, али,

Видиш ли? – јагодице својих прстију:

и на њима су годови мајушних стабала

која су исувише дрско

гледала у небо.

А мисао? Она измаглица што се

ујутру јавља над земљом, пролазна,

а с времена на време присутна

као и тестера која се забија у кору

немилосрдно

мада и на њој може да се свира

танго.

Добитница књижевне награде за 2018. годину коју додељује Задужбина ,,Десанка Максимовић“ за свеукупни допринос српској поезији.