СЕЋАЊЕ - МИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ (17. 9. 2012 - 17. 9. 2013.)

16. септембар 2013. у 21:22

Кад је грунуло!
(Карађорђев пут)

          Предање. – У то време свуда су биле велике шуме око села. И кад неко обори велико дрво, оно кад падне чује се јако,чује се у селу кад груне па се о томе причало, јер било је тешко одсећи велико дрво. И Јаћим се реши да одсече најдебљи храст, да сви чују кад пукне, кад груне одсечено дрво, - почиње причуБогдан Сејић из Азање и наставља:
          ОдеЈаћим у шуму, нађе најдебљи храст, и секао, секао. Секао један дан, други дан,трећи, се-као богами недељу дана. Сваки дан секао по цео дан – од ујутру до увече. Седми дан оборио Јаћим храст, пукне оно, груне. Он сав радостан отрчи у село и питао редом: ,,Јесте ли чули кад је пукло?“ ,,Чули смо, кажу. А шта је пукло?“ ,,Ја сам, каже, оборио највећи храст у околини што је постојао.“
          Оде Јаћим кући, пошто се распитао по селу да ли су чули како је пукло.
          Али, наиђе Карађорђе! Гонио свиње тим пу-тем да их преда трговцима, шта ли, и види: оборен храст пао и препречио пут. И питао ,,Ко обори овај храст?“ Кажу Јаћим.,,Па зашто обори?“ – пита даље Карађорђе. ,,Па да пукне, кажу, да се чује далеко, кад груне, цело село да чује.“ ,,Идите и позовите га.“
          Позову они Јаћима. Дође Јаћим и јави се Карађорђу, познавали се. Ништа га Карађорђе не пита шта је и зашто учинио, него му заповеди: ,,Пут да буде ослобођен! Кад се ујутру вратим, ни гранчицу на путу да не видим!“ А Јаћим се нећкао, био већ дан одмакао, храст чудо божје – имало је ту посла за неколико људи да би га уклонили. ,,Па, ја то не могу“ каже. Онда Карађорђе окреше једну грану, превије Јаћима преко стабла и по туру: тупе, тупе! – удари му десет батина. И још нареди: ,,Кад се будем вратио, ако нађем на путу иједну гранчицу, ударићу ти још педесет по туру!“
          Вратио се сутрадан Карађорђе и видео: уклоњен храст и ослобођен пут.
          Јаћимнеко време није излазио међу људе. Док се то његово мало заборави. Па опетпочне до-лазити у село. Пред општину или пред кафану, где се обично људиокупљају. И, кад би Јаћим наила-зио, неки се као питају, један другог, алигласно, да чује цео скуп:
          -Људи, јесте ли чули кад је пукло?
          - Чули смо, кажу, али не знамо шта је и куд је пукло.
          -Пукло Јаћиму по туру.
          Итако, онај пут што води кроза шуму, између два села куд је Карађорђе прошао и где се то са Јаћимом догодило, назову Карађорђев пут. А Јаћим је био брат од стрица Среји по коме се фамилија Срејићи данас зове.

          (Забележено од Богдана Срејића, пољопри-вредника изАзање, 1987, објављено у крагујевач-ким ,,Корацима“ 1988).

          Напомена:Милан Ђ. Милићевић каже да су обарани велики грмови и ради тога да се чује,,грување“, које подсећа на топовски пуцањ, што је чинио са својим друговима.
( Из књиге ,,Реч у другим речима").

МИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ, (1931 – 2012). Рођен године у Ратару (заселак Ватошево).Радио као професор књижевности и новинар. Живео у Смедеревској Паланци.
Био је члан Удружењакњижевника Србије.
Објавиоје књигу о шаху ,,Екипни шампионат Југославије 1946 – 1979“. У
коауторству,,Три силе притисле Србијицу“ и ,,Србијицо, душо горка“. После
књига,,Пчелари Доње Јасенице“ и ,,Монографија села Ратара“, уследила је
,,ПрофесорГргур Миловановић“. ,,Пророштво деспота Стефана Лазаревића“(2004);
,,Реч у другим речима“ (2007) и ,,Споредовање беспобедно“(2010), ,,Домовини признак“(2011).