Издавач: Библиотека
„Србољуб Митић“, Мало Црниће; Библиотека
„Вук Караџић“, Велико Градиште, 2015;
стр. 175
***
[Седамнаест прича,
кратких и дугачких, изузетно занимљивих.]
***
Тања Ђурђевић (1968,
Ваљево) пише песме и приче. Захваљујући
најразличитијим књижевним конкурсима
на којима су запажени њени радови,
потврдила је веру у исправност одлуке
да истраје на пољу књижевности. Уследиле
су бројне награде.
Објавила је књиге:
„Пред катанцима
откровења“ (2006),
„Домино леце“ (2013).
„Галеријом иза решетака“
жели да се представи и прозним читаоцима.
***
Брод у олуји (одломак)
Разбољевала ме сама
помисао на госпођу Софију. Никада нисам
срела безобразније, препреденије људско
створење, и одлучније у спровођењу
својих циљева. Један од циљева, био је
џумбус који је унела у нашу малу породицу,
татину и моју. Одселила сам се. Само два
дана иза татине сахране, телефоном ми
је саопштила да је она једина власница
стана јер јој га је тата „завештао“ за
живота „...знај, душо, изложићеш се
непотребном трошку а, као што знамо,
гола си к’о пиштољ, немој да се вређаш
што ћу бити крајње искрена – буди мирна
по питању стана јер ти најбоље знаш
каква сам кад нисам фина...“
Бескрајно је претећи
торокала док сам ја, у својим петпарачким
сликама у глави постављала мету са њеним
ликом, да бих потом исту рафално гађала
оним голим пиштољем свога живота, до
последњег метка у буренцету... Клик,
клик, клик... тек трзаји окидача на празно,
подсетили су ме да нема непотрошиве
муниције, као и да Софијино телефонско
иживљавање још траје.
„Да скратимо, госпођо...
Реците, када да дођем по мамине гоблене
и фотографије?“
На вратима стана сачекао
ме је жгољави, ћосави, буљави, и као да
није довољно – зрикави Софијин пас,
чивава Ђиђи. Луд од мржње према мени
попут своје „мамице“, лајао је до
останка без гласа. На крају му се то и
десило па је изнемогао и сав уздрхтао
отпузао у наручје своје газдарице.
Неуредна хрпа гоблена и албума са
фотографијама, намерно тако намонтирана
да би изгледала што безвредније, стајала
је на поду дневне собе. Одмах сам видела
да нема маминог највреднијег гоблена,
урамљеног у рам од интарзије. Гласно
сам то приметила и питала где је. Моја
маћеха је, очекујући то питање, имала
већ спреман маневар: дограбила је телефон
да зове полицију. Размишљала сам само
секунд – треба ли ми епизода са кварнићком
и пандурима за што неславнији крај
серијала?! Зграбила сам своју камару и
кренула ка излазу. Ђиђи се у међувремену
регенерисао и потрчао за мном да ме
адекватно испрати угризавши ме за
цеваницу. Стала сам. Неверица ме је
сасвим опхрвала. Наврле су ми добро
познате сузе понижења. Да ли је могуће
да на мене кидише и најбедније куче на
свету?! Али се брзо повратих и прекорех
себе: није он куче, он је Софијино чедо,
те га из све снаге шутнем петом уназад!
Залепио се за плакар. „Само ти телефонирај,
мамице!!!“, заурлала сам осветнички и
брзо напустила зграду.
Сутрадан ми је стигла
„смс“ порука: ДЕБЕЛГУЗО ЈЕДНА БАБА
ДЕВОЈКО СЛЕПАЧКА МОЈ ЂИЂИ ЈЕ ИПАК СТАО
НА СВЕ 4 ШАПЕ ЧИСТО ДА ЗНАШ И ЦРКНЕШ ШТО
ТИ ИСКРЕНО ЖЕЛИМ. СОФИЈА... Пао ми је
камен са срца. Јадни, мали, ружни Гремлин,
ипак није ништа крив, за крај серијала.
***
[Из мог писма аутору
књиге Галерија иза решетака:]
Драга списатељице,
догађа ми се да се заљубим у књигу коју
тренутно читам. Е па то ми се догодило
и док сам читала Ваше приче. У њима као
да сам откривала делиће себе, својих
надања, страхова... Као да сам се растављала
и састављала и чинило се да тек сада (6.
јануара 2016. напунила сам 69 година)
откривам неке истине о себи и другима.
Фасцинирали су ме богатство језика и
стила, изузетно занимљиве фабуле,
ненаметљиве, сјајне поруке... Ви умете
да продрете у душу толико различитих
ликова, Ви постајете њихова душа! Понекад
као да сте ме довели у предворје
хичкоковских страхота, некада сте ме
слатко насмејали. Реалистичку одору
доживљавала сам као копрену иза које
светлуца аутентична савремена бајка.
12. јануар 2016. Радмила
Кованџић
Нема коментара:
Постави коментар