O Bulevar(u) svetlosti - Ilije Šaule

Čuvar reči

Bulevar svetlosti – Ilija Šaula, u izdanju Grafičar, Užice, iznenadio je čitaoce koji su do sad imali priliku da prate stvaralaštvo Ilije Šaule, koje je bilo istkano poezijom objavljenoj u pet zbirki.

Bulevar svetlosti je naslov nove knjige Ilije Šaule, hrabar iskorak u svet proze u kome se Ilija Šaula veoma dobro snalazi. Kako i sam kaže: Zakoračio sam šestom knjigom u šestu deceniju, sve je manje razloga da bi mi se praštalo!

Čitalac može čitajući i prateći prozne citate  o životu, da se opusti i prepusti rečima koje je jasna misao oblikovala.

Pogledam u sebe i upitam se...

Koliko imamo volje i sposobnosti da zaronimo u svet koji nosimo u sebi? Koliko sebe imamo mi sami sa sobom? Kad smo poslednji put, i da li smo uopšte ikada utonuli u dubinu svojih osećanja izronivši bistrog pogleda na svet koji nas okružuje? Postavljam pitanja i razmišljam, dok listam stranice Bulevar(a) svetlosti – Ilije Šaule, koliko je volje potrebno da bi se izgradio bulevar koji isijava svetlost svojim prolaznicima. Promisli o životu, niz priča, poruka ispisanih jednostavnim rečima pred kojima vredi zastati i zamisliti se. Zapisi pisani kao statusi na društvenim mrežama, predati na čitanje i kritikovanje, dostupni javnosti putem interneta, a sad ukoričeni u knjigu obogaćenu umetničkom  slikom, Kapija raja – Marije Tanasković Papadopoulos dobijaju jednu posebnost. Svako promišljanje je jedan zrak, zrak koji od čitaoca traži mišljenje, postavlja pitanje koje u ovom vremenu razvijene tehnologije retko ko sebi postavlja. Ilija Šaula otvara sebi, sebe, i tako dobija odgovore na pitanja od kojih gradi jedan niz koji uvek može nastaviti ali ne i prekinuti. Duboko promišljanje je svojstveno Čoveku koji sebi daje  vreme, opuštanja u samorazgovoru kako bi sebi objasnio, prošla i dolazeća događanja.

Knjiga počinje promišljanjem o mudrosti a završava promišljanjem o prijateljstvu. U okrilju te dve životne tajne je ljubav koja spaja i daje smisao. Mudrost je živeti život, mudrost je u tom življenju steći prijatelja, mudrost je sačuvati prijateljstvo uprkos svih udara vremena u životu. Budimo ljubav! Ljubav koja se daje nikada ne presušuje, ona je kao reka koja hrani i daje život. Ali, da bi bili, i da bi mogli da Budimo ljubav, moramo tu ljubav najpre osetiti i probuditi u sebi. To je potka od koje nastaje tkanje na kome Ilija Šaula gradi svoj Bulevar. Iz svake promisli oslobađa se sjaj koji svojim plavetnilom budi nadu da je Oslobađanje, zapravo saznanje da, Čovek može da postigne sve što želi, pod uslovom da ima dovoljno ljubavi i volje za svoju nameru. Čovek prvo mora osetiti ljubav prema sebi, Voleti sebe, kako bi voleo druge ljude videvši sebe u njima, njihovim očima.

Ilija Šaula, kroz Bulevar svetlosti lista svoja razmišljanja, postavlja pitanja i nada se odgovorima, Volim kad ne dobijem odmah odgovor, kaže zato što zna da ne treba žuriti. To strpljenje stiče se životom koji je okrenut prirodi i njenim tajnama. Mi smo na liniji života, jedna kosmička stanica kroz koju ta linija prolazi, sve ćemo stići ako imamo obzira prema našim potrebama i osećanjima, sa obzirom čuvamo i one do kojih nam je stalo.

Zar to nije Mudrost i Prijateljstvo? Može li biti mudrosti i prijateljstva ako nema ljubavi? Može li biti života bez ta tri osnovna znamenja ljudske svesti? Mudrost, Prijateljstvo i Ljubav, tri reči koje za mene predstavljaju blago, a Ilija Šaula u Pletivu naših osećanja kaže, Kada sam bio mali čuvao sam blago, a sad evo postadoh čuvar reči. Reči, ostaju i traju kao iskrice dok se iščitava poslednja stranica Bulevar(a) svetlosti. Odlazim, s nadom da ću se uskoro vratiti i družiti, pod bulevarskim svetlostima sa promislima o životu, koje je Ilija Šaula nesebično, prijateljski podelio sa čitaocima.

Branka Zeng,

subotnje večeri,

u Pančevu, 4. 3. 2017.

Besmrtnici

Pečat života ostaje od rođenja. Čitav život nosimo stvari sa sobom, posebno one koje nam nešto znače, sve do trenutka dok nam te stavri ne postanu teret pod kojim pokleknemo, ali ni tada se čovek ne predaje, već odlazi stazom, nama još uvek nepoznatom.

Ko su starci koji ne umiru od stvaranja sveta pa do njegovog kraja? Ali ni tad oni ne umiru, već ostaju da stvaraju nove svetove. Oni se samo primire i posreduju kao donosioci novog svitanja.

Otkud ja znam šta su mudraci smislili? Kada se mudrost učila taj dan nisam bio u školi, bio sam na jednom mestu gde sam se radovao.

Možda sam pogrešio što nisam upoznao granicu između dobra i zla. Uvek sam mislio da je to ista teritorija, a ona je u stvari podeljena kao život i smrt.

U mom selu na Kordunu, gde sam odrastao, pričale su se tako čudnovate priče, bilo je takvih koje me i danas vode do kraja sveta, ne bih li im pronašao smisao.

Najstariji mudrac u mom selu, jedan od besmrtnika, pričao mi je da je Zemlja živa i da ima samo jedno oko koje ume da vidi svud naokolo, i u visinu i u dubinu. Rekao mi je - da nije toga oka, mi bismo se vozili po svemiru kao u taksiju, putovali putem bez kraja i bili večni. Kad god to oko trepne – smrači se svet. Pitao sam ga kako to da on živi tako dugo, a on mi je odgovorio: „Eee, ja živim sa druge strane oka, na osmatračnici! Tamo nema božjeg obdaništa, tamo nema neispunjenih želja, ali čovek je utoliko siromašan što nema želja, pa nema čemu da se nada, nema o čemu da sanja jer mu je već sve ispunjeno.“

Pogledao je u nebo i namignuo zvezdi padalici.