ПОЗАЈМЉЕНЕ БОЈЕ - ДАНИЈЕЛА ГЛИШИЋ (1976)

Сва сам од потока

од река, од вила

створена.

За твој додир саткана

од чежње распета...

Да теби поклоним благо вековно

бићу опора за свакога

и бићу награђена наменски

чекајући тебе...

И бићу дах, јецај и бол

принцеза и светковање.

Сва сам за тебе у себи

и себе у теби, рођена...

СЛИКАР И ЗВЕЗДЕ

Када је излазећи из куће, једне вечери, угледао звезде на небу приметио је ту симфонију боја. Небо је необична творевина! Осмишљена и исказана, звездаста. Те вечери пренео је илузију на платно. Плаветнило и сјај. Раскош боја. Ништа није варљиво. Чула изоштрена, ствара се компактна маса. Слика је, много година доцније, названа сазвежђе.

СЕНКА

Једна патка са својим пачићима плови Сеном, врцаво, тамо амо, лагано, опуштено, не журе. Леп призор. Са моста човек баца сенку на њих и патка као да се љути врти мален крило.

ПРОЗОР

Прозор на тој кући отворен је два и по века. Кроз прозор јасно видим коње, вране, разуздане. Галопирају. Када нестане коња враних, нестаће предела, нестаће галопа. Тад затворићу прозор два и по века отворен.

СУСРЕТ

Доле у воденици млинар обрће точак. Извор студен. Она ломи пределе пречицом, да је не ухвати ноћ. Прелази поток. Камен белутак памти прелажења. На другој страни коњаник утапа поглед у њен. Повечерје стражари, а ноћ је близу.

ВОДА ВОДИ

Посматрам сједињење. Кап води, вода потоку, поток реци, река мору, море океану, кап океану. Вода нагриза дане и године, време је приближава, остаје! Гомила ствара реч. У раскошној хаљини и рити, пред каменом и бисером, под грмљавином и одсјајем, док имам вере, љубави и наде, иста сам.

Објављене збирке: Baskground noise, Сањало ми се, Кад дође девојка на коњу.

ПРЕ ДВА ВЕКА

13. новембра 1813. године рођен је српски писац Петар II Петровић Његош, црногорски владар и владика, према већини књижевних критичара највећи српски песник, чија је круна стваралаштва ненадмашни драмски спев "Горски вијенац". У основи је рефлексивно-лирски песник, што је уочљиво и у његовим најважнијим делима, иако она имају епско-драмски облик, а његов језгровити стил обојен је снажним елементима мирног класичног стиха и свежином народне песме. Глорификовао је хероизам и осећање за слободу Црногораца, које је у националном погледу посматрао као део српског народа. Раде Томов Петровић - из породице која је Црној Гори више од једног века давала владике - монашко име добио је по стрицу, владици и владару Црне Горе Петру I, познатом и као свети Петар Цетињски, који га је одредио за наследника. Школовао се у Цетињском манастиру и у Топли код Херцег Новог, а учитељ му је био и Сима Милутиновић Сарајлија, који га је упутио у историју, филозофију и књижевност. Као државник је положио темеље модерне црногорске државе, установио извршну власт и сенат, организовао судове, увео порезе и издејствовао већу помоћ Русије, али није остварио сан да заједно са Србијом ослободи Босну и Херцеговину. Такође је подигао прву основну школу, а 1834. основао је штампарију. Притиснут болешћу, умро је 1851. у 38. години. Остала дела: филозофски еп "Луча микрокозма", спев "Лажни цар Шћепан Мали", мисаоне и лирске песме.

У добру је лако добар бити,

на муци се познају јунаци!

Страх животу каља образ често.

Ко на брдо, ак и мало, стоји

више види но онај под брдом.

Очи зборе што им вели срце.

Тешко земљи куда прође војска.

Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га, ал зубе поломи!

Свак је рођен да по једном умре,

част и брука живе довијека.

Вук на овцу своје право има

ка тиранин на слаба човјека;

ал тирјанству стати ногом за врат,

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветлија!

Самообмана је убитачна и за људе и за народе.

Што људи хоће, то и време трпи.

Будале су с очима слепе

које виде, а залуду виде.

Иза туче ведрије је небо,

Иза туге бистрија је душа,

Иза плача веље појача.

Коме закон лежи у топузу,

 трагови му смрде нечовјештвом.

Без муке се песма не испоја,

без муке се сабља не сакова!

Јунаштво је цар зла свакојега,

а и пиће најслађе душевно,

којијем се пјане покољења.

Благо томе ко довијек живи,

имао се рашта и родити!

Вјечна зубља вјечне помрчине

нит догори нити свјетлост губи. 

PROMOCIJA ZAPALJENIH PEJZAŽA U SMEDEREVSKOJ PALANCI

 

POPRAVNI ISPIT

Brojimo u sebi
proživljene dane
a noćima ostavljamo
da ispravljaju
naše dnevno posrnuće


ONA SANJA

Ona sanja
u sobi pomešanih osećanja
Sveća je ugašena
Ruže u flaši popijenog vina
šire miris
njenog unutrašnjeg bića
U ogledalu ona sanja
a ja gledam
i kradem je neprimetno
u jednoj noći
koja je kao sveća ugasla


UGASLA RASKOŠ

Gledali smo noćas u nebo
i bilo je zvezda
Jedan tren je bio dovoljan
da ugasi
njihovu treperavu raskoš
i da sve postane tamno

Iz zbirke pesama "Zapaljeni pejzaži"

Tatjana Debeljački, Užice ,,Kuća od stakla”

* * *

Da si preko puta i da sam drvo u

tom dvorištu,

da te voćem sladim,

da pogledom zalivena budem,

pogledaj me sa još više žara,

tebi najlepšu voćku rodiću.

* * * 

Tražim u nemanjima, a imam u traženjima.

Među oblacima,

a nisam među njima.

To samo sreća odlazi

dok spavam i dalje dok spavam

izbor je san.

A ima me među svim potrebama.

GREŠKE

Greške se više ne sećamo,

naša kuća poče da se ruši,

dodaj još jednu varnicu.

Čekaš li čast za sav trud i vatru?

Da li smo išta osećali?

A rodili smo se . . .

Najgore je unutrašnje umiranje,

lagano odumiranje . . .

NEOSTVARENA  LJUBAV

Zaboravi šta sam rekla.

I ovaj put prosta stvar.

Oštra reč ima slobodan pad.

Dugo smo išli ovim stazama,

krupnim koracima, teškim uspomenama,

beskrajnim korovima.

Suprotstavljali se olujama,

tražili smo svoje ja.

Neuspeli pokušaj, ljubavi,

ne idi lokalnim bojama.

Zaboravi šta sam ti rekla,

neostvarena ljubavi . . .

RUŽA VETROVA

Na čvrstom tlu

fatalno i opasno

reč, dve

između četiri strane sveta.

Na severu vetar blag,

na jugu prolazi jugoistočni,

i severozapadni.

Onda, sa svih strana stvori se i ruža vetrova,

i smisao avanture.

Vratite ružu vetrova.

SLIKE

Obećaj da me nećeš nikada ostaviti,

čoveče sa slike.

Sutra će mi tvoj osmeh ispuniti dan.

I nisi san, istina si.

Živa slika, meni draga, slika puna sadržaja.

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 – Београд, 30. новембар 1977)

Прича

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, ко црна свила

у недрима голим.

И да је у нама пре уранка

замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,

јер волим

да склопим очи и ћутим.

Кад багрем до године замирише,

ко зна где ћу бити.

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више.

Један од најзначајнијих стваралаца српске литратуре XX века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком.

58. МЕЂУНАРОДНИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА

Међу причама пристиглим на ХII конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала издавачка кућа „Алма” у сарадњи са „Беографитима”налазе се и приче чланова нашег клуба.

А поменута књига ,,Хиландар" у Хали 1, АЛМА - штанд 1422 (као и прошле године).

Ладислав Варга

ОРЛОВО ПЕРО

Кад сам једном фрушкогорским ливадама јурио,

још као дете, нађох перо од орла. Велико, лепо орлово

перо. Нико од мене срећнији није био! Дигох га високо

тада у руци и потрчах свом својом снагом. Чинило ми

се да летим лакоћом орла.

Постадох младић. Тад орловим пером свој шешир

закитих и заволех најлепшу девојку на свету. Ко тада од

мене срећнији је био!? Сиромах бејах, не имадох ништа

осим оног орловог пера. И моје љубљено девојче изне-

вери ме. Рекли јој да се на овоме свету не живи лепо са-

мо са једним орловим пером. Њена добра женска душа

прими ово срцу лако и остави ме. Нико тад од мене не-

срећнији не беше!

Сакрих орлово перо, јер срце ми већ не допушта-

ше да га носим. И у душу ми се усели нека туга и ни-

чим је не могадох отерати. Отад почех да увиђам да сви

људи на овоме свету страдају као ја, неки чак и више.

Зашто ми је живот тако невесео?

Поново изнесох орлово перо, али не бејах ни дете

да се њиме играм, ни младић да се китим њиме. Тада га

зарезах тако да од њега писаљку направим.

И пожелех да напишем нешто весело, али, ето, ис-

паде тужно.

АНДРИЋ КОД МИХИЗА

Посетивши „Гибралтар на Дунаву“ односно Пе-

троварадинску тврђаву, наш једини нобеловац Иво Ан-

дрић по повратку за Београд обрео се у Иригу на Фру-

шкој гори. У друштву са хрватским писцем Ели Финци-

јем посетио је елоквентног Борислава Михајловића Ми-

хиза, тадашњег најбољег књижевног критичара тада-

шње државе. После послужене сремске супе Андрић се

захвалио Михизу на добрим критикама у листу НИН, а

Ели Финци, очито љубоморан на славног писца, обрати

се критички Михизу:

„Данас се мора писат' сасвим другачије нег' почет-

ком вијека, јер прије полак вијека од Загреба до Београ-

да путовало се пак 24 уре, а данас се стиже влаком за

неких 6 ури, а авионом чак шест пута брже!“

Схвативши алузију и поруку хрватског писца,

славни нобеловац луцидно му узврати:

„Да, драги мој Финци, возови и авиони јуре све

брже, али жене још увек носе дете у стомаку девет ме-

сеци!“

Сви су се само слатко насмејали и наставили с

ручком у кући иришког проте.

Љиљана Милосављевић

О РАТУ 

О рату! Не дозивам га. Не треба мислити ружно.

О ружном никако. О могућности ратовања никад! Гле-

дано из мога искуства.

Говорио је мени мој свекар када су ми деца била

мала: Немојте продавати, децо, земљу, никад! Шта ћете

ако се зарати? – мислила сам тада, боже о чему човек

прича – после страшног Другог светског, коме би на ум

пало више да ратује?!

А људи негде сваки дан ратују. Колико знам, ни

на нашим просторима ниједну генерацију не омаши

рат, многе преживеле и два. А ја, сваког дана кад осва-

нем, помислим, само да не буде рата. Страшно!

А то страшно је још страшније него што изгледа.

Чујем свакодневно: страшно те волим, страшно је лепо,

страшно је добро, страшно... страшно... постало описни

придев уз најлепше и највеличанственије речи. Е, то је

оно најстрашније, ако још увек постоји сазнање шта реч

страшно, значи.

Изокола испитујем многе и оне што верују у Бога

и атеисте и младе, мисле ли они да ће бити рата? Свет-

ског! И бојим се, нећу да лажем. Бојим се највише да га

којим случајем и ако се догоди, преживим. Страшно?!

Зоран Тодор

ЗАЛЕЂЕНЕ РЕЧИ

У ноћи када је температура била сасвим ниска ку-

пио сам флашу „Јack Danijelsa“. Неки човек певао је ле-

пу љубавну песму на телевизији.

Отворио сам прозор да речи излазе напоље и па-

дају залеђене у снег. Покупио сам лед и целе вечери

хладио чашу распеваног вискија.

ДУША МИЛОРАДА ПАВИЋА

Павић устаде једне ноћи. Устаде и ноћ да га слу-

ша.

Милорад – прочита на надгробној плочи. Слова су

била свежа.

Чудно – помисли – па то је било недавно. Умро

сам, а да ми нико није рекао да ли је умрла моја мушка

или женска душа.

ИВО И ГОЈА

Маја гола, опружена на уштирканом чаршаву,

ноктом одлепљује латице белих ружа на којима је пре-

спавала ноћ.

Андрић је и даље у положају посматрача. Не жели

да је узнемири, али она је уочила његово присуство.

Саша М. Угриnић

ЉИГ-АВ МУТАНТ 

Последњих година појавила се специјална врста

двоножаца. Климатске турбуленције и хемијска загађе-

ност планете створили су погодне услове за њихов раз-

витак, па се рапидно намножише. Природа још није

стигла да створи за њих непријатеље и предаторе. Брзо

мутирају, мењају боју коже, начин кретања, хране се

отровима, бактеријама из покварене хране, а здрава им

не смета.

Неки биолози сматрају да је то последица експе-

римента клонирања, или покушаја да се створи напред-

но биће синтезом гена креативног човека и паметног и

отпорног пацова. Антрополози доказују да је то од по-

следица зомбирања, а пре неки дан објављено је у јед-

ном часопису, у колумни из психологије – да због поти-

снуте савести кожа лучи смрдљиве сокове.

Углавном, примећено је да такве пси не лижу. По-

реде их са изметом или истреском желуца, а, по казива-

њу старина, било их је и раније и у широком луку их

треба заобилазити.

  

У ЧЕКАОНИЦИ

Говорио им је истину, нису му веровали. Пошли

су од себе. Што их је више убеђивао, то су му се више

подсмевали. Онда их је лагао. Нису му веровали. Боље

лажу од њега. Кренуше путем својих начела. Воз беше

стигао.

ARTE STIH VOL. 2