Михајло Орловић (1959)

фотографија са Фб странице

ДАН КАДА СМО СЕ СМЕЈАЛИ РАТУ

 
Рат је долазио са свих страна
Ми смо седели на балкону
Пили кафу
Смејали се
Наишао је неко
Био је јако узбуђен
- Смејете се
А рат само што није
Шта бисмо друго
Олују још нико зауставио није
Уосталом неће ваљда
Наш народ је стално патио
 
Тек кад се рат сасвим приближио
Кад смо осетили гареж
И кад је војник пронео нашом улицом
Своју главу у торби
Неко је отишао у собу да телефонира
Не знам коме али чуо сам
- Код нас је рат!
Да прави рат! - рекао је
И није онакав као што пише у књигама
Ни као што су нам причали стари
Већ прави рат
Рат у којем се гине
 
Престали смо се смејати
Било је касно после поноћи
Неко је залупао на вратима
Ћутали смо у ћошку
 
Кад је свануло
На нашем прагу нашли смо крв
И нико није имао снаге да је опере
 
Песнички рукопис, Политика, субота 19. март 2016. (Култура, уметност, наука)
 
КУЋНА ТАЈНА
 
Ако пожелиш ући
Кључ је под отирачем
 
У вази у ходнику
Кључ је од спаваће собе
 
Под књигом на витрини
Кључ је од мајчиног ковчега
 
На дну испод јелека
Има мали завежљај
 
Не распетљавај га
У њему је кућна тајна.
 
ЧЕЖЊА
 
Старо дрво одбацује
Са себе лишће
И чезне за птицом
Стари песник пише
Кратке песме
И чезне за ватром
Старо дрво ће завршити као огрев
Стари песник ће бити
Јако тужан
 
ЧУЂЕЊЕ
 
Када сам био млад
Није се умирало
Ако неко и умре
Био је јако стар
Умирало се споро
Неко је умирао и по годину дана
Неко целог живота
 

Михајло Орловић је српски књижевник и новинар. Рођен је у Босанском Милановцу код Санског Моста. Завршио је гимназију у Санском Мосту, а Факултет политичких наука у Београду - смер журналистика. Објавио је двадесет седам књига (девет романа, шест књиге песама, три књиге прича, записа). Аутор је више документарних филмова и телевизијских репортажа за које је добио награде Сребрни пастир, Златна буклија и друге. Михајло Орловић је превођен на више светских језика. У Бугарској, на фестивалу поезије свеславенских песника у Мелнику, добио је другу награду. Уврштен је у неколико антлогија српске поезије и приповедака. Био је аутор култних емисија на РТРС "Сто људи сто ћуди", "У орловом гнијезду". Тренутно уређује и води емисију "Огњишта"

Данијела Васиљевић (1976)

 преузето са фб

Жена

Кад жена почне да расте, она
продужи корак,
за три милиметра, не више.
Многи то не примете, па о томе само
она зна.
Онда брже стигне тамо куда иде
и много тога заврши, непланирано.
То није мало, иако се тако чини,
та три милиметра, јер се њени кораци
нижу,
умножавају.

Кад жена расте догоди се и да
успори корак. Неких пет милиметара,
не мање.
Тада јој је све даље и можда
не постигне планирано. Нешто
пропусти, свесно.
Прескаче оно мање битно
али упозна стрпљење, и оно буде
вредно губитка.

Кад жена довољно порасте а да
то нико не примети, она се измери
и гласно каже: мој корак је промењен
за толико и толико.
И тада је време да искорачи
и оде. Срећан јој пут.

Паук на страни 123

Сви ми који нисмо у радном односу, да не кажем нерадници, неретко се губимо у времену и силну муку мучимо са датумима и данима у недељи. Ја, рецимо, дане и погађам, али са датуми лоше стојим. Ево, данас, знам да је четвртак и да ради бувља пијаца, али не знам да је 15-ти и да је то пазарни дан машина и алата. Ова пијаца - са машинама и алатима, много је јача од оне са половном робом па је увек и потисне. То се догодило и данас. Ја на бувљој пијаци а тамо - три тезге. Прихватим чињеницу да данас нећу да допуним ни гардеробер ни ципеларник, али приметим да се кућној библиотеци посрећило у виду кутије пуне пристојно очуваних и занимљивих књига. Нађем неколико наслова, донесем кући и поређам по столу. Принесем флашу ракије па добро дезинфикујем корице (као да су листови нешто чистији) и почнем са листањем. Као и обично код таквих куповина, нађем између листова лешеве неидентификованих буба (ваљда је зато бувља пијаца), или чешће препознатљиве ногице испресованог паука. И сад, мислим нешто о том пауку у данашњој књизи – што се несрећник завлачио међу листове ако није могао да изађе. Некако се ту губи смисао. Изашао би он, зашто не би – ваљда му нешто није дало.
Па како ли је онда доспе између страна 123 и 124? Онда се сетих једног догађаја:
Били смо у гостима, породично, не знам код кога и не знам кад (давно је било, а можда и не) и један паук је, онако ноншалантно, просто клизио по исплетеној нити са таванице. Онда је једна жена, онако дамски, узела књигу са полице ( мислим редни број 24 од укупно 62), раскрилила је, па поставила испод паука и само – пљеснула. Домишљато, зар не? Жена је решила проблем а паук остао слепљен међу листовима. Тако сви они лешеви недужних паукова на које сам наилазила у књигама добише оправдање за своје присуство, а ја сазнање колико су људи величанствени у својим здраворазумским поступцима.

    Дечије руке

    Да, оне говоре.
Док ти онако мајушне, још модре и уморне од рођења, стежу прст, док ти несвесно притискају груди при чуду дојења, док те држе за косу успављујући се стиховима само њима знаним, док се пружају да ти дају омиљену играчку, док се шире да ти покажу колико те воле, док пишу прво слово, док шире пред тобом стечену диплому, док ти, изнемоглој, дају чашу воде.
Док те молитвом грле.

   Дечији смех

   Соба се тресе.
Тренутак добија снагу несразмерну његовој дужини. Прети да продужи своје трајање. Материја губи свој облик. Небитно је хоће ли овај зид постојати, хоће ли се ова врата икада затворити, хоће ли свет опстати. Тако је мала васиона, у длан да стане.

Објављено:
Књига прича „Изнад падине изломљених кровова“ Народна библиотека Смедеревска Паланка, Књижевни клуб „21“ Смедеревска Паланка, 2011.
Књига песама „Снага росе“, Дом културе Ивањица, 2013
(књига је штампана као прва награда на конкурсу за најбољу љубавну песму

Саша Угринић (1971), Банатско Перо 2021.

 

           ЛЕПА СТВАР

Мом оцу Милоју

К'о бели мачићи облачци се заиграше на небеској плавети. На врхунцу годишњег циклуса природа се пропела барокним, баршунастим зевом и ускомешаним, разденутим осмехом дала, пред починак, последњи отпоздрав сунцу. Оно је још једном изискрило у беочугу, заиграло на хоризонту. Протегло се и проткало у снази жила, у распаљености лишћа. Наталожило се у сласти, расцветало у једрини и распукнутости плодова.

Отац и син пошли су у село да сређују повртњак. Унутар обасјаности дуго очекиване ведрине отац је скупљао дарове биља, напућене од зноја и по које капи крви, син косио врежне остатке и у међувремену нарасли коров, јер је терен требало припремити за орање. Равнодневница пролази, а посао мора да се заврши на време.

Сувише снажно младић је стезао храпаву држаљу, па га ни у пола посла прекиде бол од ране на руци. Да се не би више озлеђивао, уместо рукавице коју не нађе у дединој кући послужио се комадом давно изношене кошуље.

Отац је вадио кртоле из земље и уз негодовање што му је запао тежи посао, чистио их од блата. Повремено би се ћутке окретао ка сину. Овај је у омами пулса секао не мислећи ни на шта, замахивао ... и замахивао, тражећи одмор у ритму. „Хоп ..., хоп хоп” – почео је да плеше са својим алатом и олакшава издах биљкама. Отпор покретима се смањивао и како су постајали складнији, једни са другима су се и поистовећивали. Облачци играше у плавети.

Орност и задовољство – оживеше! У телима се успоставило мелодично кружење. Смарну мемлу заменила је бистрина сталожене одсутности. Каткад би застали да узму дах и да се расхладе, осете топлоту на орошеним лицима.

Темпо рада се уклопио у брзину протицања дана, што их је орасположило. Све планирано било је завршено. Кочићи су извађени, убир у гепек спакован. Откос остаје да се суши.

Озарених мисли, отац је возио расклиматани ауто и кројио нове планове, а син пуштао ослобођеним чулима да упију надошлу, млаку ноћ.

На то га подсети изненадни свраб да погледа у длан, где је на нежноружичастом венерином брегу пригушеним светлом сијалице засијао кружни црвени брежуљчић (као Сунце у сутон)! Мирисао је на купку, а благи умор га је водио у сан.

Жуљ ће почети да се суши, опорост ће хранити његову безбрижност. Једног пролећа, гоњен поветарцем, узео је трошну грудву земље и чврсто, дуго, држао. Топлина је ушла у душу. Душа се окрепила.

Каинов жиг бледи са чела.

ОГЊЕНA

Буди као ватра –

Нека гори

само нека гори

Из ње ништа прљаво

Из ње упад у светлост

непојамно свеимено

Трбушни плес

илуминираних конкубина

зачудна веселост суђаја

Само нека гори

мимиком скитњом

усхитом

ко смешак мултиверзума

електрицитетним

реченицама

међу непцима пречица

У букет плам

топи се ам

Само нека гори

несвест у свест

мајсторија балерина

на леду бивших уздаха

Нека плави

на врховима румених

застава

одижућег ветра

Нека гори

унутра и уоколо

из свог унутарњег

стреловита

плодоносна

Има ватри

од којих нестају људи

огњишта ловишта

а то ова није

То је демон ватре

што се кити њеним

светлуцавим покретима

Зато

буди ватра

свесна

своје галопирајуће моћи

Буди варница

у гибу потенција

док скидаш прашину

са неманифестованих идеја

жељних да се роде

пре него капну

са крила феникса

док гре

у свој нови лет

Разгори изгори

Из свог пепела дигни се

Запенушај у ултраљубичастом

Замириши у аквамарину

Па се успни

избрисаним спиралама

своје небеске

генетске шифре

Мораћеш да се ознојиш

Мораћеш да крвариш

Мораћеш да изгориш

Зато гори

гори и љуби

својим сјајем

...

Нека гори

Само нека гори

тај пламен-плам

До рубова

До центра

Шалим се на свој рачун. Ко ће да плати?

Немам пара. Тражим здраву, запослену жену због заснивања продице.

Стално се вртимо у круг. Као да смо прављени на грамофону.

Никад није бежао од посла. Трчање му није јача страна.

Иза затворских решетака биће пуно заштићених сведока.

Неки су под кредитом. Неки, под ковертом.

Није њему лако. Тежак je 25 милијарди.

Саша М. Угринић (1971), дипл. машински инжењер. Пише песме, кратке приче, хаику и афоризме. Објавио две књиге поезије: Језик жеђи /Тренутак цвета, са Славишом Крстићем (Дом културе Ивањица, 2007), Отварања (ауторско издање, 2015). Живи у Великој Плани.

Велика Иванча 2022, поезија

 

У Великој Иванчи, на промоцији зборника поводом књижевног конкурса: "Тренутак је цео живот, а живот само тренутак". На конкурсу су чланови књижевног клуба 21 из Смедеревске Паланке добили похвале са своје песме на конкурсу, а то су: Мирослав Павловић, Љиљана Милосављевић и Ана Ђурић Марјановић, а члан нашег књижевног клуба Илија Веселинов је заступљен у зборнику. 

Похваљене песме

Ана Ђурић Марјановић
ЈАУК

Знам те вило и мотико
Уперене на сиротог,
Богаташ се за вас лати
Не да копа,
Ни да пасти,
Већ да жање туђе муке,
Упластене у јауке.

Знам те њиво не орана
И ливадо не кошена,
Док се пусти душа твоја,
Тебе жале којих нема,
Над коровом душа дрема.

Знам те кућо од дедова,
Вазда си нас гостовала
У богатству и у беди,
Срушили те да не сметаш,
Успомена давна бледи.

Знам те мајко напаћена,
Не питаше никад тебе,
Ни за боли ни за муке,
С осмехомнас испраћала,
У загрљај дочекала,
Сад у рајском хладу спаваш,
Док ка теби хрле руке.

Знам те моја Крсна славо,
Оца мога и дедова,
Над колачем гори свећа.
Са ким сада да те славим,
док над кровом вране лете?
- Нејака су ово плећа.

Љиљана Милосављевић
СТРЕПЊА У ДОЛИНИ СТРАХА

Не знам шта нам долази
долази полако без најаве
долази, душа сигурно зна
стисла се, стрепи, трепери
земља се сунцу приклања
Спавали смо уљуљкани
шареним лажама занесени
долази осећам разлива се
преплавило је и небо
избледели месец боју мења
Покварењаци би на Марс
празне главе најгладније
мало нам знаним потезима
акцијама пумпају раст
отиском прста, зеницом ока
Алибабина отвараће се врата
А у пећини Алибабиној
седмоглава засела аждаја
звезду са истока не погледамо
у прашини под ногама тражимо
давно загубљено, а небо једно
све даље од потомака човека
Долази не знам шта ли је
и овако је страшно како је
да страшније не може бити
долази сигурно је, шта је
осим Творца нико не зна
добро није, душа осећа.

Мирослав Павловић
ЛАВИРИНТ

Замислимо тренутак
какви смо некад били:
Ја, да сам такав,
као што никад нисам био,
а Ти,
да си онаква,
као што си некада била
- на почетку живота
који нисмо ни живели,
јер други су га проћердали
уместо нас.
Сањао сам ноћас некакав бескрај,
чудесну путању
којом корачам кроз живот,
том зачараном лавиринту,
тражећи те.
Видим само Твоју сенку
која хита ка мом сећању;
тренутак нас дели од додира,
привида, или фикције
с којом улазиш у мој поглед.
Не брини, рекла си,
ја сам Аијадна и са собом
увек носим своје чаробно клубе,
чији ће нас крај нити
одвести на једини излаз.
Сети се, у овом лавиринту
смо читаву вечност
и само је моја магија учинила
да кренемо у нови живот
који ће, ако будемо имали среће
трајати само један тренутак.

Одабране песме

Илија Веселинов
ОЗИРИС НА ТРЕШЊИ

Гурнут у живот
Гледам у земљу
Чекам мог Озириса
Да, лако ћу носити старост
Претешко је сећање на детињство
Био једном неки сокак
Било једном неко Сунце
Био једном неки Дунав
Било једном неко дете
Шешир од сламе
Улица од песка
Ноге од ветра
Руке од перја
А срце од лета
Тек сада знам зашто постоје трешње
Да их нека деца, некад беру
И да се неки старци свог детињства сете

Милко Стојковић (1959), За нашу децу

 

ЗА НАШУ ДЕЦУ
- Предивна слика!
- Не може да се не примети.
- У равни је са стварношћу!
- Нисте први који је то приметио.
- Просто чујем жубор реке. Осећам капи воде по лицу. Удишем клизавост овог белутка у брзацима.
- Имали смо неколико посетилаца који су чак и рибу хтели рукама да хватају у вировима ове слике. Обезбеђење је једва успело да их изгура на излазна врата галерије.
- Уметник је изузетан. Имати овакву машту и пренети је на сликарско платно је ретка привилегија.
- Није само машта у питању. Слика је у основи стварност.
- Чија стварност?
- Ово на слици је река Власина.
- Власина!? Скоро сам био у том крају. Нисам видео ни воду, а камо ли реку.Уочио сам само суво корито.
- Ах! Вода је у цевима. Напаја мини хидроцентрале, обасјава светлу будућност.
- Али, природа!? Рибе? Ракови? Живи свет у реци и око ње? Све је то нестало!
- Грешите. Зар се пре неколико тренутака нисте дивили баш томе.
- Да, али то је само слика.
- О томе управо причамо. Власници мини хидроцентрала су у обавези да сачувају природу, па су ангажовали уметника да сачини ову слику која ће остати у наслеђе будућим генерацијама и приказивати им сву раскошну лепоту тока реке Власине.
- Али у стварности...
- Коме је још потребна стварност? Схватићете временом да овако нешто чак и више погодује туризму него непосредни одлазак у полуукроћену природу где вас могу очекивати многе непредвиђене околности. Овако, лепо закажете термин, дођете у галерију са порцијом роштиља, кесом кикирикија, кесом сунцокрета, добијете столицу у коју се удобно сместите и сат, два, три, зависи колико времена уплатите, уживате у жубору реке, осећате капљице воде које се у брзацима одбијају од белутака. Ради комплетног задовољства, посетиоци ће моћи у галерији да бацају пластичне флаше, кесе, стаклене боце, празне конзерве. Ми све чинимо за будућност наше деце. Потомство које долази за нама биће нам захвално.
***
- Задивљен сам! Слика која очарава!
- Не може да се не примети.
- Готово верна копија стварности.
- Већина посетилаца то примети.
- Скоро да чујем шум лишћа, дашак ветра, цвркут птица, кад бих зажмурио можда бих осетио и мирисе.
- Многе смо посетиоце морали силом да избацимо јер су са ове слике хтели да беру цвеће и сакупљају печурке.
- Изузетан сликар. само нам геније може оволико приближити реалност.
- Није само генијалност у питању. У основи је стварност.
- Чија стварност?
- Ово на слици су шуме и природне лепоте Власине.
- Власине!? Пре десетак дана сам прошао Власином. Нисам приметио ни траву, ни цвеће, а камо ли шуме. Само гола брда.
- Ах! Шума је продата бизмисменима који су...
 
Прва награда за прозу, од Књижевне радионице Кордун на тему Човеков отисак у природи, петодневни боравак, полу пансион, за две особе, у једном од ЕКО села у региону западног Балкана добио је Милко Стојковић из Смедеревске Паланке, за причу, За нашу децу
 
Орвелова "Животињска фарма" је, нажалост, данас стварност. Надам се да ово моје казивање неће бити те судбине и да ће остати само као опомена да се не догоди оно што се збило у причи.
 

1. април у Мркоњић Граду 2022.

 Илија Веселинов

 „СРЕБРНИ“ АФОРИЗАМ

Плашим се нове власти која је обећала већи наталитет.
 
ТОП 10 НАГРАЂЕНИХ – „СРЕБРНИ“ АФОРИЗМИ
1.      Када сам могао да живим као у бајци и да будем принц на белом коњу ја сам био
коњ.
2. Боље да сам се родио као коњ, лакше би ми било ово јахање.
3. Мушкарац који не гледа туђе жене, не види ни своју.
4. Да ли је човек политичка животиња, како је то Аристотел рекао, или је човек
    животиња када се бави политиком?
5. Неће нама туђин кројити капу, кројиће нам је наши.
6. На почетку беше уједињење. На крају се и од себе отцеписмо.
7. Господо, смирите се, па нисмо у парламенту.
8. Кога је змија уједала, тај се и полиције плаши.
9. Радим код Кинеза ко Јапанац.
10. Сви су се упишали од смеха, а ја од простате.
 
„НАЈДУХОВИТИЈА“ САТИРИЧНА ПРИЧА

Риле Мидин
 
Фала Богу ожени се Риле Мидин.
Он педесет две године а млада, кажу, осамнајс. Ја не би реко. Ал да кренем од краја.
Беше нека грдна врућина. Нану му јебем дошло ноћу ко дању. Не мож да спаваш, ни кере не лају, ма ни комараца нема. Мртво мртвило.
Кад ти, у неко глуво доба, залупа неко, или нешто, на Мидина врата. Ко кад тојагом бијеш. Скочи Мида у гаћама, можда и без гаћа, ал ћути, не открива се. У кревету, непокретна Мидина жена Јаворка, лежи и крсти се.
-         Отварај!
-         Ко је – пита Мида ал не прилази вратима и не пали светло.
-         Риле, отварај!
-         Који Риле?
-         Твој Риле, отварај кад кажем!
-         Ниси ти мој Риле, мој Риле је на ратишту, добровољац.
A Риле, ко бик, и са снагом а и овако, груну ногом, или можда главом о трошна врата. Прснуше врата ко ништа и падоше са све рагастовом, испред устрашеног Миде. На вратима без врата, са калашњиковом о рамену, стварно – Риле.
-         Јел ја кажем отварај!
Још није лепо ни свануло, пуче вест по селу ко кад јаве на телевизор да ће за две године пензија да скочи два посто: дошо Риле са ратишта и довео жену из иностранства – из Албаније.
Нагрнусмо код Миде ко муве на говно више на чашћавање, него да честитамо. А Мида, свака му час, изнео ракију ко млеко. Таку ракију код њега никад нисам пио. Нема шта, показо се човек. Смеје се Мида ко блесав са онај његов један зуб и само долива.
Јаворка, Мидина жена, прикована за кревет од кад је поломила ногу. Није тела код лекара. Мида јој наместио ногу, ал изгледа није лепо нацентриро, из кревета никад више није устала. Весела Јаворка, очи јој цакле, само нешто сере и фали се. Млада, каже, не зна српски да прича ал све разуме шта јој се каже.
Ди ћеш боље. Сад има ко да је служи и пере.
Нуди снајка кафу, послужујемо се ми ал у кафу не гледамо, само у њу зијамо.
Не мож ово дете да има осамнајс година, никако.
Риле, до појаса го а чизме и масне панталоне не скида. Калашњиков му виси о раме, ваљда заборавио да га скине.
Одједаред цикну Јаворка из кревета.
-         Ију црни Риле, де се тако изгреба по леђима!?
Неко намешта косу, некоме багим врућа кафа па кашље, ја, не знам шта ми би, реко да су јавили на телевизор да ће да залади. Из штале зањишта Мидин коњ Цветко ко да Јаворка њега нешто пита.
У исти ма сви погледасмо у младу. Млада обори очи и изађе из собе.
Риле не рече ништа.

Милко Стојковић 

„НАЈОРИГИНАЛНИЈИ“ АФОРИЗАМ
 
Нормални смо ми. То што климамо главом нам је на партијској бази.
 
ТОП 10 НАГРАЂЕНИХ – „НАЈОРИГИНАЛНИЈИ“ АФОРИЗМИ
 
1. Смислио бих ја вакцину против глупости, само да ми је памети.
2. Кад затворите прозор, не лупа. Исто и политичар.
3. Ми смо правна држава у којој, ако ухватиш лопова, можеш и кривично да одговараш. 4. Купио сам неколико диплома различитих професија. Не знам ја где ће сутра да  
    затреба стручњак.
5. Лаж се не исплати, сем ако није готовина.
6. У мојој кући само фрижидер ради, а и он џабе.
7. Наши историчари нису злопамтила, зато нам улепшавају прошлост.
8. Да ми не би касније гањали политичаре по белом свету, можда је решење да први
    мандат одмах проведу у затвору.
9. Ми највећу излазност имамо ван памети.
10. Ја сам са нашим богом на господине председниче. 
 

Мирослав Павловић

„БРОНЗАНИ“ АФОРИЗАМ
 
У блату сам до гуше. Није ни чудо што сам укаљао образ.
 
ТОП 10 НАГРАЂЕНИХ – „БРОНЗАНИ“ АФОРИЗМИ
 
1. Ми Срби смо небески народ. Стално чекамо да нам нешто падне снеба.
2. За мном у светлу будућност! Рече вођа, палећи свећу.
3. Невини су на слободи. Невине се још увек бране.
4. Када ми се жена пожалила да више нема шта да обуче, изрецитовах јој ону пословицу: „Ко мало једе лепо се носи“.
5. Синоћ сам добро потегао. Јутрос сам извукао дебљи крај.
6. Добио сам велико наследство. Колико ћу да га отплаћујем, не знам.
7. Дебело сам образован. Образ ми је дебео као ђон.
8. Не смем да повисим глас на свога сина. Само ме погледа и каже: Тишина ћале, знаш добро да живиш на мојој очевини.
9. Док је ишао у школу, увек је хватао маглу. Е, онда је сву ту маглу продао и купио факултетску диплому.
10. Политичка пословица: Немој све да обећаш данас, остави нешто и за, мало сутра.
 
„ПРВОНАГРАЂЕНА“ САТИРИЧНА ПЈЕСМА
 
ЉУБАВНИ ЈАДИ ЈЕДНОГ ВОЛА
 
Морам пред истином да затварам очи,
(размишља гласно љубоморни во)
тај живот шталски судбину ми срочи
те остадох просто, расно говедо.
 
Од муке мучем, тако ми је дато,
рика је врхунац мојих достигнућа;
воловску школу не заврших,
зато имам проблеме велике ко' кућа.
 
Љубавни јади воловски ме ждеру,
морални ја сам доживео пад,
једна ми крава сруши своју каријеру:
Шта ми је требало да се женим млад?
 
Крај мене пасе сисата Руменка,
лепотица права са ливадске писте.
Поглед с ње не скидам, пратим је ко сенка,
сумњам, са њом ствари нису сасвим чисте.
 
У комшију Цветка она гледа чедно,
у цвет на челу и на расни сој.
Што рогове имам то је очигледно
највише заслужан бикоња плејбој.
 
,,На туђој ливади сочнија је трава“
а тамо пасе тај говеђи скот.
На Руменку да пазим, али забадава;
само их дели расклимани плот.
 
Размажена краво, ти лепото ретка,
задњи пут те молим нек ти је на знање,
ако још једном погледаш у Цветка,
добровољно идем на принудно клање.
 
Нећу да трпим такво понижење
 гледајући тебе у свом изобиљу,
свој бедни живот даћу у бесцење,
скончаћу заувек на врелом роштиљу.
 
А моја Руменка? Е, ту је крај приче:
У потоку мирно посматра свој лик,
топи се од среће кад Цветко зариче,
ех, што беше лепо док сам био бик. 

Ана Ђурић Марјановић  

„НАЈОРИГИНАЛНИЈА“ САТИРИЧНА ПЈЕСМА

ОВНОВСКА ПОСЛА
 
Сваког нека тишти туга
свако тражи свога друга,
ован Миле у Брестовцу,
себи тражи нову овцу.
 
Овнови му други рекли
на Фејсбуку друштво стекли.
Стари ован Миле ,,Дон,“
набавио телефон.
 
Отворио профил себи
да лутао много не би,
рогови му слику красе,
док он росну траву пасе.
 
Из прикрајка се шепури,
наочаре тамне тури,
демонстрира своју снагу,
шпијунира бившу драгу.
 
Ако друга нека пита,
он је ,,Златан“ и не скита,
Сви га знају у том крају,
јер најскупљу има стају.
 
Не послужи њега срећа,
побеже му друга, трећа...
Ни сто стаја не помаже,
када провидно ован лаже.
 
Стрефио га благи шок,
није знао он за блок.
Е мој црни, црни Миле,
нису овце што су биле.