СРЕЋНА НОВА ГОДИНА

СВИМ СВОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА СРЕЋНУ И УСПЕШНУ НОВУ 2013. ГОДИНУ И БОЖИЋ ЖЕЛИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ 21!!!

МАТУРАНТ ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Стена

Будан је месец, туробним сјајем бљешти,

ноздрве грчи мирис уморног мора,

ушушкана у заливу шума шушти,

модро- плава јадранска замрла зора.

Суморна сребрна стена стоји сама

на обалама бело- ружичастог камења,

греје је море, милује слепа тама,

покрива хум, успава киша јесења.

Омамни, отровни лила лијандери,

свирају нечујну, горку мелодију.

Распрсле смокве на сунцу пре вечери

приповедају насталу историју.

Сталне плиме, осеке; крзаће стену;

она остаје, одолева времену.

Обала

Миришу слане, свеже приморске зоре,

лутам увалама пешчаног сећања,

таласе успомена доноси море;

на души лежи мноштво белог камења.

Замак детињсва на истој стени стоји

направљен невештим рукама дечака

што се морског јежа из дубина боји

тражио је шкољке само из плићака.

Пливао је срећно од јутра до мрака,

ако га на грожђе не позове бака.

Године су некад ко у мору гвожђе,

отишла је ноћас, на столу је грожђе.

Тај дечак још увек чврсто стоји,

гледа сетно море, ничег се не боји.

Никола Лазић, Азања – Смед.Паланка

КОНКУРС ЗА НАЈБОЉУ КРАТКУ ПРИЧУ КК "ИВО АНДРИЋ" ИЗ ЗЕМУНА

 ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ-ПОНОВЉЕНО ЈУТРО

(ДРУГА НАГРАДА)

О дно пепељаре лако се одби згужвана пакла и откотрља на под пореметивши мук. Пепео, коначно ослобођен страница које су га омеђивале, распрши се по глаткој површини ноћног сточића. Танак слој сиве прашине таложи се преко новчанице од 50 евра која је једним делом завучена под пепељаром. Као да се онај ко је новац ту оставио, подсвесно надао да ће се вредносно парче папира наћи на ветрометини или  чак и нестати.

Дуги прсти нехајно гасе опушак. Жена касних двадесетих година извлачи новчаницу и стреса пепео са ње. Гаси светло и нестаје иза врата. Јутарња измаглица покушава да одгонетне тајну заосталог мириса истрошности у забрављеној соби пробијајући се кроз затворене капке. Бат високих  потпетица односи немир из стана.

Њен поступак деловаo је исправним, чинило јој се. Иако није себи дозвољавала да мислима путује на ту страну, сада, када је одлука била донета и коначно обелодањена, допустила је потиснутим недоумицама да је опхрве. Зашто мучити себе илузорним плановима када је реалност већ расплела плетенице по ободима свакодневице? Време надања полако замире, немаштина не јењава, (препуштала се правдању свог поступка) за једно дете се некако нађе, иако се једва спаја крај с крајем, али би друго било превише... додуше, времена је све мање, године иду, а то значи и да би разлика у годинама била већа... или да останемо само на једном детету...

Крајња мисао могла је бити коначна одлука, једноставна, кратка, само да је није нешто подривало из саме сржи њене суштине која се огрнула громогласним одјеком  двословне речи  МИ.  Није била сама. Постојао је и он. Он који је претходне вечери тумарао од пријатеља до пријатеља тражећи новац за прекид трудноће; он који је ћутао јер  му је, сазнавши за своје стање, одузела реч; он који се надао да ће ветрови разума извући новчаницу завучену под пепељаром и поцепати је на хиљаду комада...

С њим у мислима ушла је у пространи хол болнице. Он је нестао у испарењима јаких хемикалија којима је чистачица брисала степениште. Тежак задах расплинуо се по телу које се пренадражених чула преобраћало ка материнству. Попела се на други спрат и потражила ординацију у којој би предала здравствену књижицу. Да ли због фолије којом је обложена или славећи чињеницу да је прва на пулту, књижица тресну о глатку површину малог шалтера стварајући ехо дуж пространoг ходника.

Никог није било на пријему. Жена пронађе столицу и стропошта се. То је то, помисли, за сат времена враћам се свом животу. Покуша размишљати о тривијалностима које је чекају кроз дан-два: стремању ручка, чишћењу, пеглању...

     Време је одмицало  углачано у тишину која се таложила у напрслим плочицама зидова. Већ дуго нико се није огласио, нити је ко провирио у ходник да види има ли пацијената.

 Негде у даљини, из саобраћајне вреве која се више слутила него заиста чула, издвајао се звон црквених звона.

Жена приђе првим вратима и одшкрину их. Иза њих се указа кратак ходник који се ширио у пространу ординацију. Млада медицинска сестра доручковала је за столом на коме су се назирале свакакве посластице. С друге стране, седео је неко чија је само рука улазила и излазила из њеног видног поља. Можда колегиница или доктор, помисли. Мирис кафе испуни јој ноздрве.

-         Извините – промуца – предала сам књижицу па сам се питала где да

уплатим новац?

-         А, због чега сте овде?  – изненађујуће љупко упита сестра, па се осврте око

себе и правдајући додаде – колегиница нас је почастила, данас јој је слава, знате, па смо се мало опустили за доручком, а и немамо заказаних за данас.

-        Ја сам дошла због прекиде трудноће – покуша што сигурније да изговори

жена.

-         Аааа... то... –  помало изненађено ће сестра гледајући  у некога са супротне

стране стола. – И баш сте данас решили?

Жена у тренутку не рече ништа, затечена колико љубазношћу толико

неозбиљним питањем младе болничарке.

-         Сачекајте испред – не чекајући одговор рече сестра и  седе на столицу. На

лицу јој се оцрта збуњеност, иста она збуњеност са којом жена, која је само желела да се агонија што пре заврши, затвори врата.

Након неколико минута из ординације изађе човек средњих година. Пружи јој руку и представи се. Доктор... мрмљање... ић. Покушао је да је одврати распитујући се о брачном стању, деци... Постављао је питања од којих је чула: зашто, како, да ли је сигурна, па опет  зашто... и после неколико поучних савета опет распарајуће ЗАШТО које ју је пекло као осуда под грудима.

-         Докторе, сачекајте! – Истрча видно обрадована сестра иза које се виорио

мантил као Суперменов плашт док је здравствену књижицу држала у испруженој руци, па се чинило да ће сваког тренутка полетети. – Књижица није оверена, докторе!

Лекар отвори књижицу, преклопи je и пружи жени крај себе.

-         Не можемо ништа ако књижица није оверена – кроз плахи осмех рече –

имаћете времена да још једном размислите.

-         Али докторе, зашто?

Још једно неизоставно ЗАШТО усковитла се кроз ходник и заустави пред

затвореним вратима ординације.

          Пред болницом, светлост разоденула тмурно јутро и огласила нови дан. Очи јој од тога забљеснуше.

          Опет се нека свечана притајеност ваља унаоколо. Саобраћана бука на тренутак утихну. И опет се разлегоше црквена звона.

          Сат времена сам чекала, помисли и спусти згужвану и од зноја овлажену

новчаницу у торбу. Одлучи да прошета по граду пре него што пође кући.

          Пред градском црквом крај које је пролазила тискало се небројено људи.

-         Шта је данас? – упита забрађену жену крај себе. – Неки празник?

-         Вазнесење је Христово  дете, Спасовдан.

          Млада жена заобиђе гомилу и настави своју шетњу. У глави су јој и даље

одзвањале речи о празнику. Постаде јој јаснији доктор, и медицинска сестра и пун сто хране...

          Журно уђе у стан. Мирис непреспаване ноћи уплете јој се међу прстима. Кроз раскриљене прозора усковитла се дневна светлост.

          Жена спусти руку на стомак... бојажљиво...

          Црквена звона се огласише у даљини... за нечије спасење.

ILIJA VESELINOV-PERSONA INSTABILIS

(POHVALA)

Kao i svakog jutra probudi me sat. Pogledam, zvoni, a ne radi. Potrošila se baterija. E jesu ludi ovi Kinezi. Napravili sat koji zvoni, a ne radi.

Zar to nije smešno?

Pogledam u ženu, spava mirno, a trebalo bi da kaže:

-Gasi to svetlo!

Ona nešto sanja. Smeši se. U njenim snovima sigurno nisam ja. Da sanja mene, ništa joj ne bi bilo smešno. Ovog trenutka znam: nešto naše je prošlo. A šta je to naše bilo? Ne bi prošlo da je bila ljubav. Svakodnevica nas je vezala. Slagali smo se u svemu što smo radili. Sada ništa ne radimo pa se ni u čemu ne slažemo.

Zar to nije smešno?

Izađem na terasu da vidim kakvo je vreme. Ovi meteorolozi baš ništa ne znaju. Januar je pa misle biće hladno. Najaviše jak jutarnji mraz, a vreme nikad bolje. Sa Dunava čuje se kreket žaba, mirišu vrbe, pišti sirena sa broda i ja mašem kapetanu.

Zar to nije smešno?

Biće topao dan. Šta da obučem? Danas ću, eto, baš ću danas na posao u pižami. Zašto ne bih, sad kada sam pred penzijom, bar jednom u životu, na posao otišao u pižami? A neće me niko ni videti u ovo gluvo doba. Osim toga, nedeljom se ne radi. Pa da, ne radi se nedeljom.

Uđoh u sobu i leđima osetih: neko me gleda. Još neko je tu. Pored ormara, iza babine peslice, majmun! Otkud majmun u spavaćoj sobi?

Zar to nije smešno?

Ali ne, to su, ipak, samo dva oka. Ne mogu da se setim čija, ali, siguran sam, nekad smo se već gledali. Sat ponovo zvoni. Kao da mi kaže:

-Požuri!

Izađem iz sobe ostavljajući ženu sa očima ili sa majmunom, nisam siguran. Požurim niz stepenice, a u hodniku širom otvorena ulazna vrata. U dvorištu otvorena kapija. Na bicikli izbušene gume. Neko mi je noćas izbušio gume, ali mi je ostavio stolicu. Stolica ne može da se vozi, ali može da hoda. Biće interesantno! Nikada nisam hodao na četiri noge. U stvari, sasvim je jednostavno. Sedneš i hodaš.

Zar to nije smešno?

Na ulici, retki prolaznici takođe na stolicama. Ne obraćaju pažnju na mene. Ispred firme parkirane tri stolice. Neko je već došao. Iznenadih se prijatno. Nekoliko koleginica, koje odavno nisam video, piju kafu, puše, ćaskaju.

-Gde su ostali? – pitam.

-Pa nedelja je, ne radi se, - odgovaraju.

Spremačica, starija žena u crnini, okrenuta leđima, pere šoljice u sudoperi. Pokušavam da joj vidim lice, a ona kao da ga krije. Pomislih: bože, starci rade, a omladina čeka na birou za zapošljavanje. U jednom trenutku vidim joj oči. Pa ja te oči poznajem. Nekad smo se već gledali.

-Ko je ova žena? – opet pitam. – Dosad je nisam video.

-Jesi, video si je. Ona je ovde već pedeset osam godina. Radi samo nedeljom, kad se ne radi. To je tvoja prababa Ljubica.

Opra baba šoljice i izađe bez reči. Kroz prozor vidim: seda na stolicu i odlazi.

-Zašto je ljuta na mene? – i dalje zapitkujem.

-Ljuta je zato što si došao. Tako je to ovde. Kad dođeš, ljute se oni koji su te voleli, a raduju se oni koji su te mrzeli.

Zar to nije smešno?

Srebro

Srebro

Nadežda Mihajlović, Smed.Palanka

```````Srebrnim vlasima
Darivam
Mesec
Srpom srebrnim
Kujem prsten
Kroz njega gledam
U oko tvoje zlatno

``````````Srebrnim zracima
Mesec mi uzvraca darove
Kociju kuje od Sunceve pruge

Konji posrebreni
U Danicu gledaju
Ona im diriguje
Mesecevu sinfoniju

U tom vrtlogu
Srebra i zlata
Prolivam suze od bisera

Radost neba
I moja radost
Uzdarje plemenito

Лет

Осмех уснулих птица

ћути у крошњи

наших хтења

И онај осмех

када си ме волео

Гледам опало лишће

снег ће ускоро

Ти ћутиш и чекаш

стазе све краће

А животни круг

у бисер сјајни

затвара се

Љиљана Милосављевић, Смед. Паланка

ПАСТРМКА ИСПОД КОЖЕ

ЛАВИРИНТ

Татјана Дан Ракић, Пожега

Упаковао се видик

голим шакама.

Док си рукама

дотицао чекање,

питао, да ли време

и даље стоји

у лавиринту?

Нико није ништа

рекао, али, ред

се ипак променио.

Колико дуго си

сасвим случајно,

листао капљице

дирнуте кајањем?

Наши су размаци

заостали за временом,

док својом сујетом,

чинисмо искорак

уз исти степеник.

(Прометеј 2012.)

ODLAZAK

NI PESAK NE BELEŽI USPOMENU

Sabah Al-Zubeidi

Nemoj reći ništa

Tvoje oči što zatekoh

Rekle su mi sve

Čovek ne menja

Suđeno ono što je

Ni pesak ne beleži uspomenu

I posle svega zdešenoga

Primoran nisam – obećanje da ti dam

I buket cveća da darivam

Počeh mala moja da razlikujem

Miris dima od mirisa jasmina

Ja sam kao more

Svukud kao voda – isparavam na gore

A kiše više – biće dole

I nisam više mala moja kao reka

Da je gađaš kamenom u ljutnji

Dok u njoj plivaš kad god hoćeš

Nemoj da ti smeta – što zbog tebe čeznem

Ponavljaj moje ime stalno

I ujutru i po noći

Da ćutim više ne mogu

A i da te zaborvim

*****

Beograd,

19.6.2011.

(Mesopotamia cultural center Beograd, 2012.)

ШАКА ПЕСКА У ВРЕМЕНУ

СЕНКЕ У ХЛАДУ

Вида Ненадић, Ужице

И сенке смо ми,

на леђима.

Носили годинама,

као знамен.

После је месец

сво злато пресуо

У прву ноћ

од црне свиле.

А хладну и тешку

као камен.

Тад смо се били

у кишу уплели.

А онда је ветар

одувао и њене капи.

И опет је хладно

свима, у сенкама.

(Пожега: Жиравац 2012.)

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ

Стра` ме, бре!

Снежана Јањић, Лесковац

Стра` ме било јучер

И дан`с ме враћа стра`

И јутре ће ме па буде.

Од тешки облаци

Од врело сунце

Од мутне воде.

Стра` ме д`л ћу се разбудим

И д`л ћу легнем к`д се ст`мни

И какво ћу сањам цел` ноћ.

Од болес` ме стра`

Од голему мржњу

Од завис` и љубомору.

Од све ме, бре, стра`

У ово`ј блесаво време

И оћу да га утепам.

Ал ме стра`

Све ће стане и неће не више има.

(3. награда – Мисаона поезија – Оловко не ћути 2012.) – Барајево 

ПРИСТИГЛО ПИСМО 8.11.2012.-17.12.2012.

БЕЗ КОМЕНТАРА - ПРОСУДИТЕ САМИ

Poštovani,

Moje  ime  je  Predrag Klajić, imam 27 godina i zivim na Kosovu i Metohiji u enklavi, odnosno selu  Miloševo  kod  Obilića.  Razlog zbog kojeg se javljam Vama jeste da Vas zamolim za pomoć koju ćete pružiti građanima moga sela ukoliko ste u prilici. Zapravo, u mom selu posle rata 1999. godine ostalo je jedva tridesetak osoba i nekoliko kuća…Ljudi u mom selu jedva sastavljaju kraj s krajem i veoma teško žive. Iz tog razloga Vam šaljem ovo pismo u nadi da ćete nam na bilo koji način pomoći…u selu imamo petoro maloletne dece kojima je potreban prevoz do osnovne škole jer njihovi roditelji nemaju novaca da im to pruže…imamo stare i nemoćne kojima je potrebna pomoć u lekovima…nemamo ni jedan računar u selu…pristup internetu za nas je bajka…sve nam je to potrebno, I još mnogo toga, kako bi imali kakav normalan i civilizovan život dostojan čoveka u 21. veku.

Ovo pismo sam poslao na nekoliko stotina adresa, samo mi se nekoliko ljudi javilo i uputilo pomoć...

Nadam se da cete makar pročitati ovo pismo.
Srdačan Pozdrav!
Predrag Klajić, selo Miloševo, Kosovo i Metohija
kontakt telefon 064 90 86 669

Поштовани,

обраћамо вам се у име групе добротвора, Американаца и Срба који живе у Америци, а који су скупили помоћ за две српске енклаве на Косову и Метохији (за села Милошево и Шљивово), а чије је поверење Предраг Клајић, професор социологије у Гимназији у Косовској Митровици, изиграо, и новац намењен хуманитарној помоћи украо.

Од почетка деведестеих скупљамо помоћ за многе српске крајеве. Од 2011. године смо прикупљену помоћ углавном слали за наше људе на Косову и Метохији. У договору са људима који познају ситуацију на КиМ решили смо да скупљену помоћ поделимо српским енклавама. 

Преко вашег сајта, а и многих других сајтова на интернету, смо видели апел Предрага Клајића, који је молио браћу Србе да помогну мештанима његовог села Милошево. Он је, према фотографијама и порукама које је стављао у то време на своју Фејсбук страницу, добио значајну помоћ у роби од многих хуманих људи из Србије и иностранства. Ступили смо у контакт са Клајићем који нам је описао веома тешку ситуацију у његовом селу и обећао сваку помоћ и сарадњу у расподели средстава која смо прикупили. Тако смо решили да један део средстава које смо скупили поделимо у косовским селима Милошево и Шљивово.

Ми смо скупили новац и пребацили га у Београд једном господину који због објективних разлога није могао да оде и подели новац. Желели смо да се што пре подели помоћ за Милошево и Шљивово, да бисмо се посветили сакупљању помоћи за завршавање изградње куће за породицу са много деце са Космета и то пре зиме.  Клајић нам је рекао да он може без проблема да оде и подели новац људима у Милошеву и у селу Шљивову. Преузео је новац од господина из Београда 17. априла 2012. и крајем априла нам је јавио да је кренуо на пут. Првог маја нам је јавио да га је пресрела албанска полиција, претукла и одузела му новац. На сва наша питања да нам пошаље више информација о догађају (с ким је ишао, где је тачно пресретен, какве су повреде које је задобио) он је одговарао да се плаши за безбедност своје породице у Милошеву и да не може да нам одговори на наша питања. Рекао је да ће узети кредит да врати новац у року од 30 дана, али после је почео да нам прича како му је плата мала и да он не може да добије кредит. Пошто у његову причу без икаквих доказа и информација нисмо веровали, он нам је написао  да му не преостаје ништа друго него да се убије јер му ми не верујемо и сумњамо у његово поштење.  Кад смо га упозорили да ћемо се обратити медијима и полицији како бисмо повратили новац, он је преко нашег контакта у Београду претио и њему и нама да ће се светити да би "заштитио своју породицу".

Крајем јуна смо предали све информације о овом немилом догађају Вишем јавном тужилаштву у Косовској Митровици у нади да повратимо новац скупљен од добротвора. Очекујемо да је до сад већ покренута тужба против Предрага Клајића.

Петог новембра 2012. године смо добили поруку од Клајића у којој признаје да је новац злоупотребио. Поруку вам доле прослеђујемо. Исту поруку је Клајић ставио и на своју фејсбук страницу.

Pre nekoliko meseci, na apel za pomoć stanovnicima Miloševa, grupa dobrotvora iz dijaspore odgovorila je i poslala pomoć u novcu od 6975 američkih dolara. Novac je pre par meseci stigao u Beograd kod S.G. koji me je nedugo zatim pozvao i zamolio da novac uzmem i podelim mestanima sela Milosevo i Sljivovo. Tacno 93. mestana sela Milosevo i Sljivovo trebalo je da dobiju po 75. americkih dolara. Novac sam uzeo od S.G. i krenuo na KiM. Nedugo po dolasku u Mitrovicu doziveo sam i preziveo tezu saobracajnu nesrecu u kojoj sam napravio stetu na tri automobila. Morao sam da isplatim sva tri automobila i tako skoro tri cetvrtine novca iz humanitarne pomoci potrosim na isplatu stete. Ovom prilikom izvinjavam se dobrotvorima sto sam se drznuo da njihov novac uzmem u licne svrhe tj u nadoknadu stete koju sam pricinio u saobracajnoj nesreci. Ovaj nemili dogadjaj me jako steze i ne da mira i jednostavno sam morao da ovo podelim sa svima. Nadam se da ce dobrotovori imati razumevanja i sacekati da novac nekako prikupim i da im se ta sredstva vrate. Ono sto me najvise pogadja jeste obraz koji sam ukaljao ali ne svojom namerom i ne svesno i ne svojom voljom zeleci da se ovo ovako desi...Molim vas da mi date vremena vam novac vratim, ne znam koliko ce mi vremena trebati i koliko vi imate strpljenja. Ovo je istina. Nadam se da cete imati makar malo razumevanja i molim vas da ovo prenesete donatorima koji su poslali novac. Nadam se da ce sve biti dobro i da ce novac stici onima kojima je namenjen. Jos jednom, prastajte.

Питамо се да ли је таквом човеку место у школи да погрешно васпитава младе генерације које треба да воде земљу у духовни, морални и економски препород у овим и будућим тешким временима за наш народ.

Уверили смо се много пута скупљајући помоћ да је тешко донаторе охрабрити јер увек има сумњичавих који кажу 'Ко зна где ће та помоћ завршити?'. Сад испада да су у овом случају ти људи били у праву. 

Најтеже од свега нам је што ми, док нам Клајић не врати украдени новац, нећемо моћи да помогнемо никоме јер не можемо да изађемо пред пријатеље и хумане људе и тражимо нове донације док ову нисмо поделили.

У име добротвора с поштовањем,

Др Мирјана Петровић

Професор др Јасмина Вујић

Професор др Драгослав Грбовић