Стена
Будан је месец, туробним сјајем бљешти,
ноздрве грчи мирис уморног мора,
ушушкана у заливу шума шушти,
модро- плава јадранска замрла зора.
Суморна сребрна стена стоји сама
на обалама бело- ружичастог камења,
греје је море, милује слепа тама,
покрива хум, успава киша јесења.
Омамни, отровни лила лијандери,
свирају нечујну, горку мелодију.
Распрсле смокве на сунцу пре вечери
приповедају насталу историју.
Сталне плиме, осеке; крзаће стену;
она остаје, одолева времену.
Обала
Миришу слане, свеже приморске зоре,
лутам увалама пешчаног сећања,
таласе успомена доноси море;
на души лежи мноштво белог камења.
Замак детињсва на истој стени стоји
направљен невештим рукама дечака
што се морског јежа из дубина боји
тражио је шкољке само из плићака.
Пливао је срећно од јутра до мрака,
ако га на грожђе не позове бака.
Године су некад ко у мору гвожђе,
отишла је ноћас, на столу је грожђе.
Тај дечак још увек чврсто стоји,
гледа сетно море, ничег се не боји.
Никола Лазић, Азања –
Смед.Паланка
Нема коментара:
Постави коментар