КОНКУРС ЗА НАЈБОЉУ КРАТКУ ПРИЧУ КК "ИВО АНДРИЋ" ИЗ ЗЕМУНА

 ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ-ПОНОВЉЕНО ЈУТРО

(ДРУГА НАГРАДА)

О дно пепељаре лако се одби згужвана пакла и откотрља на под пореметивши мук. Пепео, коначно ослобођен страница које су га омеђивале, распрши се по глаткој површини ноћног сточића. Танак слој сиве прашине таложи се преко новчанице од 50 евра која је једним делом завучена под пепељаром. Као да се онај ко је новац ту оставио, подсвесно надао да ће се вредносно парче папира наћи на ветрометини или  чак и нестати.

Дуги прсти нехајно гасе опушак. Жена касних двадесетих година извлачи новчаницу и стреса пепео са ње. Гаси светло и нестаје иза врата. Јутарња измаглица покушава да одгонетне тајну заосталог мириса истрошности у забрављеној соби пробијајући се кроз затворене капке. Бат високих  потпетица односи немир из стана.

Њен поступак деловаo је исправним, чинило јој се. Иако није себи дозвољавала да мислима путује на ту страну, сада, када је одлука била донета и коначно обелодањена, допустила је потиснутим недоумицама да је опхрве. Зашто мучити себе илузорним плановима када је реалност већ расплела плетенице по ободима свакодневице? Време надања полако замире, немаштина не јењава, (препуштала се правдању свог поступка) за једно дете се некако нађе, иако се једва спаја крај с крајем, али би друго било превише... додуше, времена је све мање, године иду, а то значи и да би разлика у годинама била већа... или да останемо само на једном детету...

Крајња мисао могла је бити коначна одлука, једноставна, кратка, само да је није нешто подривало из саме сржи њене суштине која се огрнула громогласним одјеком  двословне речи  МИ.  Није била сама. Постојао је и он. Он који је претходне вечери тумарао од пријатеља до пријатеља тражећи новац за прекид трудноће; он који је ћутао јер  му је, сазнавши за своје стање, одузела реч; он који се надао да ће ветрови разума извући новчаницу завучену под пепељаром и поцепати је на хиљаду комада...

С њим у мислима ушла је у пространи хол болнице. Он је нестао у испарењима јаких хемикалија којима је чистачица брисала степениште. Тежак задах расплинуо се по телу које се пренадражених чула преобраћало ка материнству. Попела се на други спрат и потражила ординацију у којој би предала здравствену књижицу. Да ли због фолије којом је обложена или славећи чињеницу да је прва на пулту, књижица тресну о глатку површину малог шалтера стварајући ехо дуж пространoг ходника.

Никог није било на пријему. Жена пронађе столицу и стропошта се. То је то, помисли, за сат времена враћам се свом животу. Покуша размишљати о тривијалностима које је чекају кроз дан-два: стремању ручка, чишћењу, пеглању...

     Време је одмицало  углачано у тишину која се таложила у напрслим плочицама зидова. Већ дуго нико се није огласио, нити је ко провирио у ходник да види има ли пацијената.

 Негде у даљини, из саобраћајне вреве која се више слутила него заиста чула, издвајао се звон црквених звона.

Жена приђе првим вратима и одшкрину их. Иза њих се указа кратак ходник који се ширио у пространу ординацију. Млада медицинска сестра доручковала је за столом на коме су се назирале свакакве посластице. С друге стране, седео је неко чија је само рука улазила и излазила из њеног видног поља. Можда колегиница или доктор, помисли. Мирис кафе испуни јој ноздрве.

-         Извините – промуца – предала сам књижицу па сам се питала где да

уплатим новац?

-         А, због чега сте овде?  – изненађујуће љупко упита сестра, па се осврте око

себе и правдајући додаде – колегиница нас је почастила, данас јој је слава, знате, па смо се мало опустили за доручком, а и немамо заказаних за данас.

-        Ја сам дошла због прекиде трудноће – покуша што сигурније да изговори

жена.

-         Аааа... то... –  помало изненађено ће сестра гледајући  у некога са супротне

стране стола. – И баш сте данас решили?

Жена у тренутку не рече ништа, затечена колико љубазношћу толико

неозбиљним питањем младе болничарке.

-         Сачекајте испред – не чекајући одговор рече сестра и  седе на столицу. На

лицу јој се оцрта збуњеност, иста она збуњеност са којом жена, која је само желела да се агонија што пре заврши, затвори врата.

Након неколико минута из ординације изађе човек средњих година. Пружи јој руку и представи се. Доктор... мрмљање... ић. Покушао је да је одврати распитујући се о брачном стању, деци... Постављао је питања од којих је чула: зашто, како, да ли је сигурна, па опет  зашто... и после неколико поучних савета опет распарајуће ЗАШТО које ју је пекло као осуда под грудима.

-         Докторе, сачекајте! – Истрча видно обрадована сестра иза које се виорио

мантил као Суперменов плашт док је здравствену књижицу држала у испруженој руци, па се чинило да ће сваког тренутка полетети. – Књижица није оверена, докторе!

Лекар отвори књижицу, преклопи je и пружи жени крај себе.

-         Не можемо ништа ако књижица није оверена – кроз плахи осмех рече –

имаћете времена да још једном размислите.

-         Али докторе, зашто?

Још једно неизоставно ЗАШТО усковитла се кроз ходник и заустави пред

затвореним вратима ординације.

          Пред болницом, светлост разоденула тмурно јутро и огласила нови дан. Очи јој од тога забљеснуше.

          Опет се нека свечана притајеност ваља унаоколо. Саобраћана бука на тренутак утихну. И опет се разлегоше црквена звона.

          Сат времена сам чекала, помисли и спусти згужвану и од зноја овлажену

новчаницу у торбу. Одлучи да прошета по граду пре него што пође кући.

          Пред градском црквом крај које је пролазила тискало се небројено људи.

-         Шта је данас? – упита забрађену жену крај себе. – Неки празник?

-         Вазнесење је Христово  дете, Спасовдан.

          Млада жена заобиђе гомилу и настави своју шетњу. У глави су јој и даље

одзвањале речи о празнику. Постаде јој јаснији доктор, и медицинска сестра и пун сто хране...

          Журно уђе у стан. Мирис непреспаване ноћи уплете јој се међу прстима. Кроз раскриљене прозора усковитла се дневна светлост.

          Жена спусти руку на стомак... бојажљиво...

          Црквена звона се огласише у даљини... за нечије спасење.

ILIJA VESELINOV-PERSONA INSTABILIS

(POHVALA)

Kao i svakog jutra probudi me sat. Pogledam, zvoni, a ne radi. Potrošila se baterija. E jesu ludi ovi Kinezi. Napravili sat koji zvoni, a ne radi.

Zar to nije smešno?

Pogledam u ženu, spava mirno, a trebalo bi da kaže:

-Gasi to svetlo!

Ona nešto sanja. Smeši se. U njenim snovima sigurno nisam ja. Da sanja mene, ništa joj ne bi bilo smešno. Ovog trenutka znam: nešto naše je prošlo. A šta je to naše bilo? Ne bi prošlo da je bila ljubav. Svakodnevica nas je vezala. Slagali smo se u svemu što smo radili. Sada ništa ne radimo pa se ni u čemu ne slažemo.

Zar to nije smešno?

Izađem na terasu da vidim kakvo je vreme. Ovi meteorolozi baš ništa ne znaju. Januar je pa misle biće hladno. Najaviše jak jutarnji mraz, a vreme nikad bolje. Sa Dunava čuje se kreket žaba, mirišu vrbe, pišti sirena sa broda i ja mašem kapetanu.

Zar to nije smešno?

Biće topao dan. Šta da obučem? Danas ću, eto, baš ću danas na posao u pižami. Zašto ne bih, sad kada sam pred penzijom, bar jednom u životu, na posao otišao u pižami? A neće me niko ni videti u ovo gluvo doba. Osim toga, nedeljom se ne radi. Pa da, ne radi se nedeljom.

Uđoh u sobu i leđima osetih: neko me gleda. Još neko je tu. Pored ormara, iza babine peslice, majmun! Otkud majmun u spavaćoj sobi?

Zar to nije smešno?

Ali ne, to su, ipak, samo dva oka. Ne mogu da se setim čija, ali, siguran sam, nekad smo se već gledali. Sat ponovo zvoni. Kao da mi kaže:

-Požuri!

Izađem iz sobe ostavljajući ženu sa očima ili sa majmunom, nisam siguran. Požurim niz stepenice, a u hodniku širom otvorena ulazna vrata. U dvorištu otvorena kapija. Na bicikli izbušene gume. Neko mi je noćas izbušio gume, ali mi je ostavio stolicu. Stolica ne može da se vozi, ali može da hoda. Biće interesantno! Nikada nisam hodao na četiri noge. U stvari, sasvim je jednostavno. Sedneš i hodaš.

Zar to nije smešno?

Na ulici, retki prolaznici takođe na stolicama. Ne obraćaju pažnju na mene. Ispred firme parkirane tri stolice. Neko je već došao. Iznenadih se prijatno. Nekoliko koleginica, koje odavno nisam video, piju kafu, puše, ćaskaju.

-Gde su ostali? – pitam.

-Pa nedelja je, ne radi se, - odgovaraju.

Spremačica, starija žena u crnini, okrenuta leđima, pere šoljice u sudoperi. Pokušavam da joj vidim lice, a ona kao da ga krije. Pomislih: bože, starci rade, a omladina čeka na birou za zapošljavanje. U jednom trenutku vidim joj oči. Pa ja te oči poznajem. Nekad smo se već gledali.

-Ko je ova žena? – opet pitam. – Dosad je nisam video.

-Jesi, video si je. Ona je ovde već pedeset osam godina. Radi samo nedeljom, kad se ne radi. To je tvoja prababa Ljubica.

Opra baba šoljice i izađe bez reči. Kroz prozor vidim: seda na stolicu i odlazi.

-Zašto je ljuta na mene? – i dalje zapitkujem.

-Ljuta je zato što si došao. Tako je to ovde. Kad dođeš, ljute se oni koji su te voleli, a raduju se oni koji su te mrzeli.

Zar to nije smešno?