КИША ПОНОРНИЦА
Сагнута над радним столом
белином листа омамљена
пишем невидљива слова
из дна моје подсвести.
Тишину ремети
крик белих птица
помешан шуштањем
ветра који удара
у прозорски капак
и одзвања
у ушним опнама.
Док киша лије
низ витражна окна
раширених зеница
и понире у сваки процеп
моје душе
набрекле од
непрестаног потопа.
Песму нам је даровала, Ратка из своје књиге поезије Једрењак...
ОдговориИзбриши