Зоран Тодор.

Месечар

То је место

на коме се сан прекида,

а дани постају снови.

Ходам на рукама.

Из овог угла

месец изгледа посебно лепо

и зато правим салто.

Падам дуго,

али тло дочекујем на ногама

у облаку месечеве прашине.

На овом месту почињу снови,

а ноћи постају јава...

И често, када ме обузме сета,

заједно са месечевим псима,

тужно лајем на земљу.

Свиње

Блатњавом ледином поред пута каља се крдо свиња. Ходам четвороношке, носем ришкам по блату и плачем. Уплашене мојом појавом свиње прхнуше и полетеше. Тужно гледам у вис. Немам крила.

* Објављено у Зборнику Вршачко перо 2013.

Зоран Тодор. (1959), завршио факултет примењених уметности у Београду 1993. Живи и ради у С. Паланци