"О СВОЈОЈ СРЕЋИ ЧОВЕК ВАЗДА СНИВА"

О ТЕБИ САЊАМ КОСОВО МОЈЕ

У мраку ћути село завичајно;
лепота моја, срце у грудима: 
далеки доме, ти најдража тајно,
ноћас те опет сањам с божурима!

Кад бих могао теби да долетим

узјахао бих коња Јабучила,
да праг пољубим и опет осетим
огњиште топло, скут мајчиног крила.

Да чујем цвркут ласта и славуја
у зору, која руменија бива,
док младо жито стасава и буја...

О таквој срећи моја душа снива
косовска слико, љубави дубока,
вечита ватро мога крвотока!

Мирослав Павловић, Крњево

НАГРАЂЕНИ СОНЕТ У АЛЕКСИНЦУ НА ТЕМУ: "О СВОЈОЈ СРЕЋИ ЧОВЕК ВАЗДА СНИВА"