RECENZIJA MIODRAGA JAKŠIĆA ZA DRUGU ZBIRKU PESAMA MILOŠA SAKIĆA "ZAPALJENI PEJZAŽI" U IZDANJU ARTE, BEOGRAD 2013.

DOK POEZIJA MILOŠA SAKIĆA JOŠ ŽUBORI I DIŠE ILI RAZMIŠLJANJA I SUMNJE U PESNIKOVIM "ZAPALJENIM PEJZAŽIMA"

Upoznavanje sa novim, drugim po redu, pesničkim rukopisom, poete Miloša Sakića, iz Smederevske Palanke, uobličene u pesničku zbirku „Zapaljeni pejzaži“, započinjem, cenjeni prijatelji, ukrštanjem dva osnovna osećaja: prijatnosti, načinom stihovođene drame u ovim pesmama i, jednako moćnim, utiskom snažnog, pravovremenog sazrevanja i umetničkog „odrstanja“, ovog svestranog autora. Dok uz „Adađo“ pokušava da dođe do samospoznaje svoga bića, do svojih novih tajni i saznanja, koje oseća u nekom svom novom, drugom, budućem, životu i dok ga živi u ovom starom, nikakvom, prošlom, Sakić komanduje samom sebi koračnicu kojom propada u tu drugu dimenziju, želje i nespokoja, podjednako: „Trudni oblaci će i dalje parati nebom / voćke će mirisati u proleće / a nas neće biti na licu zemaljskom...“.  Pomalo klaustrofobično jeca pesnik.

Kratkim i efektnim stihom, Sakić svoju liriku, koju nam iskazuje, dozira srazmerno svojim unutrašnjim ovaplođenim jakim nagonima za odbranom lepote nad sivilom, slobode nad sputanošću, mirnoće u odnosu na otuđenost... Naprosto, njegove pesme su u punoj korelaciji života i smrti. Ovakva lirska poezija, upravo zbog stiha i kratkoće, ostvaruje tip književnog iskazivanja u kom neke od mogućnosti jezičkog kazivanja postaju posebno naglašene i izražene. Miloš Sakić, upravo, tako piše. Kroz reči, na preskoke, potpuno proizvoljno biram: oblaci, koraci, čovek i reč, može se sažeti ova pesnička zbirka. Zbog kratkoće, reč kao reč u lirici i, sasvim posebni, neuobičajeni odnosi među rečima postaju izuzetno važni i značajni za razumevanje pesme, a zbog stihovane organizacije govora, veliki značaj u razumevanju značenja reči ima i ritam, koji su postignuti određenim rasporedom reči. („Budućnost na vrata udara snažno / Smejem joj se pod maskom“). Svojim rečima, rečenicama, stihovima, Miloš Sakić je zapalio svoju okolinu, sagledljiv pejzaž koji mu ophrvava vidokrug, svoje najbliže okruženje, smešteno u tačkicama njegovih zenica, omeđenih „buđenjem u njegovom ličnom grobu“, opustošeno kao da „čitava tragedija života je u lošoj proceni“, prizivajući u pomoć „Sve moje crne slutnje što mi pamet zarobiše“, uz samospoznajno saznanje da „Sada mi preostaje da kradem od neba njegovo blago“, a u stvari tražeći izlaz kao „Odlazak vozom, vozom za sreću“. Pa tako, sažimajući naslove pesama našeg pesnika, vidimo da je u dobroj meri on pisao u negativnim, crnim ili tonovima crnim bliskim nijansama. Njega opseda i sivilo, propast, čežnja, sumnja, kraj, nestanak... („Grana mi polako pod nogama puca / Od mene ostala je samo sena“).

Odbijajući da svojoj poeziji doda tačke, zareze i druge interpunkcijske značke, siguran da reč, ta čudesna, blagosvojstvena tvorevina, govori više od svake neprirodne nadogradnje, da samo ona pogađa u centar biti, u razlog pisanja poezije, u mesto nastanka i nestanka sveta i života, Sakić, konačno, utvrđuje i omeđuje svoje pesničko vreme i daje mu obeležje prostornosti i večnosti. („Moj pogled ih neće oživeti, jer ga nisu zaslužili“). Miloš Sakić voli reči. On pleše oko njih, dok ih ne ostavi papiru na svoju „plošćad“, čitaocu pred oči, istini na iskušenje, sebi u amanet. Pesnik od svojih pesama nikada ne može pobeći. One ga uvek sustignu i preteknu. Pesnik je ostatak od pesme sročene, u večnost oročene. Pesnik je izbeglica iz sopstvenih saznanja, stihovima dospelih u dvorište bezizlaza. Pesnik je granica između života. Prvog i svih drugih. Pesnik graniči polje emocija, boli, nade i prostor bezidejnosti, netraga, mutnine. Pesnik je jedini doprinos sveta, svetu boljitka. Pesnik Sakić, upravo takav pesnik, sa svojom novom knjigom „Zapaljeni pejzaži“, jeste.

Miodrag Jakšić