Уљеша Шaјтинац, писац

Национални хероји умиру као породични људи

Што се тиче титуларија, ко је побеђен а ко поражен, ни то више није битно. За страдалима жале и ближњи поражених и ближњи победника, каже наш саговорник.

Нови роман нашег познатог драмског и прозног писца, сценаристе и музичара Угљеше Шајтинца „Сасвим скромни дарови”, издавач „Архипелаг”, прича је о генерацијама родитеља и деце, о временима и догађајима који их повезују, уметности, о идентитету, нашој средини, као и великом свету. У погледу форме, ова књига је преписка, разговор два брата. Поред осталог, Шајтинац је аутор чувене драме и сценарија за филм „Хадерсфилд”, драмских текстова „Право на Руса”, „Банат”…, а познат  је и по роману „Чуда природе”, збирци приповедака „Чемер”, прозној књизи „Вок Он!”. Текстови су му превођени и извођени на енглеском говорном подручју.
Можемо ли мало да „одахнемо”? У Вашој новој књизи историја има донекле „вољно”, али ипак је ту, као став, сећање, цитат, нешто што нас подсећа на то ко смо и где смо сада?
Надам се да је има у довољној мери да нам преседне. И не можемо да одахнемо, зато што су сви осврти на историју, у случају не само нашег народа, осврти на поразе. Кога се то уопште тиче? Историја је индивидуална ствар. Сећате се оног мученика који је трчао све до предграђа Атине да јави о исходу битке код Термопила. То је била само његова одлука и ничија више. Не тиче се то никаквих националних карактеристика, већ надахнућа. А, оно је од Бога. А Бог није од нације.
Дијалошка форма добра је за схватање истине, све има карактер откривалачког када човек прича са блиским бићем. Враћате нас свакодневици, породици, идентитету, нади, љубави – човек мора да се избори за право да умре изван великих историјских догађаја?
Баш тако. Враћам се на претходни одговор. Прво и последње: умиремо као породични људи, а између као национални хероји. О томе говоре гробови. Незнани јунаци стоје тако-тако, а они о којима има неко да брине, јер су нечији директни преци, увек имају свежег цвећа крај камена. И често нису само хероји, већ они који су давали све од себе !
Међутим, дијалог се и у овој Вашој књизи дешава и међу нашом и западном културом, јунак је драмски писац који је запажен и у САД. Шта за Вас значи та врста путовања и уметничке афирмације на другом и другачијем простору?
Значи непроцењиво. Мени је мука од цинизма и мегаломаније која толико замагљује видике да човек више ни у чему не може да ужива. Ја сам био тако мали кад сам био тамо, да сам без икаквих последица могао да уживам у свему што ми се догађало. О антиамериканизму и осталим појавама немам коментара.
Наш театар данас, како Вам изгледа?
Не знам ништа о томе. За мене је драма литература, поезија, нешто што мора да постоји и без наведеног. Све експериментисање, апсолутизам тренутних трзаја, проглашавање нечега револуционарним, зевам, зевам, зевам...
Прошло је десет година од 2000, а нико се више не сећа ко је побеђен, а ко поражен, каже Ваш јунак. Ипак, много је људи отишло из Србије, и они су Ваша преокупација. Ако би се вратили, чему би се сада вратили?
Надам се да би се вратили онима који их ишчекују. Ако таквих нема, немају чему ни да се враћају. Што се тиче титуларија, ко је побеђен а ко поражен, ни то више није битно. За страдалима жале и ближњи поражених и ближњи победника. Жалост уједињује.
„Скроман бити то је дар, дар је бити слободан...”, поуке су на које указујете и „над којима време нема никакву моћ”. Међутим, зашто се одувек мисли да су књиге паметне ако су горке?
Прво, не мислим да сам написао паметну књигу, већ онакву какву сам осећао да морам да напишем. И ништа ту није горко. Не могу ја да оспоравам „живот будућег века”, „васкрсење” и „поновни сусрет”. И то нико не може да ми одузме. То је све. Све остало су само упутства како да се стигне близу тога. Вероватно погрешна, а можда и не.
Једном и заувек изгубити љубав за све и свакога, пишете, највећи је страх за човека. Ипак, зар нисмо кроз све то прошли, и већ сте нам рекли да наставимо да ходамо без обзира на то шта се дешава?
Апсолутно. Љубав не може да нестане. „Та хоћу, али страх ме, збунићу те тим”, вели Есхилов Прометеј Ији на њено питање зашто је све то учинио. А, имао је љубав за људе, само толико. Верујем да је могуће повратити ту сузу, античку „лагриму”, саосећање једног од оних Теофрастових карактера, који седи у публици и који трепери на Прометејеву реплику баш као да је он тај који није учинио довољно добра кад чује његово: „Показаће се, то је моја погрешка”.

Марина Вулићевић

објављено: 04.09.2011. Политика