САВИН МОНОЛОГ, Десанка Максимовић

Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка

замахати црним огромним крилима,

и браће моје кроз срца витешка

страх ће минути.

А ја ћу бити далеко од родних села,

на домаку светогорских тихих манастира,

клецаћу већ крај манастирског прага бела

пун молитве и мира.

И кад бекства синовљевег стигну тужни гласи

до властеле наше и кнежева,

резаће већ свети оци моје власи;

и душа под небом јутарњим као шева биће високо.

А кад мати моја пружи убогом комад круха

и помене у молитви име изгубљеног чеда,

срце ће куцати моје испод свештеничког руха

и спазићу где ме Христос право у очи гледа.

Куцнуо је час светог завета.

Никад више видети нећу мили очински кров,

ни слушати благог мајчиног савета,

ни с браћом младом кренути у лов.

Никад више са ових кнежевских трпеза

нећу чути звук кула и кондира,

и одоре своје царске од златнога веза

заувек скинућу.

А кад манастирске прекорачим праге мирне,

у осамљеничка кад ступим дворишта

и удахнем мирис свете смирне,

душа моја од живота више ништа неће тражити.

Молићу се тада за спас српског рода,

за родитеља својих благ и побожан крај,

и да браћа моја кроз живот иду светла хода

као анђели кроз рај.

David Albahari - Esej

Danilov i njegova pećina

Danima bih mogao da govorim o njegovim rečenicama, kao što bih mogao da govorim o rečenicama Tomaža Šalamuna ili Aleša Debeljaka.
Sjajan pesnik je taj Danilov! Da ga ne poznajem, ne bih znao kako da ga nacrtam. Ranije, pre nego što sam ga sreo, crtao sam ga kao velikog čoveka, dugih brkova i sa kosom do ramena koji grudima razgrće granje šume kroz koju hoda. Na tom crtežu ja se nalazim na brežuljku, toliko sitan, da me kapica od žira štiti od kiše. Doduše, kiša još nije počela da pada na tom crtežu, ali sudeći po oblacima koji se gomilaju u gornjem desnom uglu, tek što nije počela.
Divan pesnik je taj Danilov! Med mu kaplje sa usana kao da su mu usta puna saća, iako sam mu bezbroj puta rekao da ne doručkuje među košnicama i da ne večerava na palubi broda jer nikada se ne zna kada može da dođe do neke klimatske nepogode ili do eksplozija na sunčevoj uzburkanoj površini koje će razorno uticati na celokupno životinjsko carstvo. Nikakva poezija ne bi tada pomogla Danilovu. On bi se pretvorio u košnicu koja hoda i njegovo zujanje bi najavljivalo njegov dolazak i niko onda ne bi bio zainteresovan za pesnika i njegova tačna priviđenja.
Staromodan pesnik je taj isti Danilov! Tako bar on kaže i onda zapisuje to u pesmu, a te reči se odmah uklope u stih kao da su iz njega izvađene: "Ovo su samo reči, ali mi ne znamo šta stoji iza njih." I zato su tvoja priviđenja toliko važna, zato nas zbog njih trese groznica, i zato očekujemo melem tvojih rečenica kao što robijaš sa staromodnom kuglom vezanom za nogu očekuje krišku hleba sa pekmezom. Ili kao što se ti, Danilove, spremaš da postaneš nestvaran.
Veličanstvene rečenice ispisuje onaj Danilov! Danima bih mogao da govorim o njima, kao što bih mogao da govorim o rečenicama Tomaža Šalamuna ili Aleša Debeljaka. Postoje, naime, takvi pesnici čiji su stihovi nanizani kao zbir rečenica, od kojih svaka predstavlja gotovo celu pesmu, pesmu u pesmi, pesmu u nizu pesama, kao što je pesma "Sestra". A pamtim i druge njegove rečenice, na primer onu: "Ne može se u ruci držati reč." Potom sledi: "Između tebe i tvog detinjstva prolaze oblaci." Na drugom mestu govori se o opasnosti nerazumevanja, tamo gde pesnik kaže: "Mračan je jasan govor." Na drugom mestu on upozorava: "Niko ne sluša okean, jer od toga može da se poludi." Zatim kaže: "Zbog svetlosti me je uvek bolelo srce." I na kraju: "Nikada ne mislim na bajke kada sam u šumi."
Da, možda je Danilov doista pećina, ali ona je sve osim pećine. Divni kristali svetlucaju na njenim zidovima, a na podu škripe dijamanti kao da potiču iz "tamnog vilajeta". Voda se sliva niz glečere kao da želi što pre da ih ukloni sa lica zemlje. Gledano iznutra ulaz u pećinu je tako mali, da me niko ne može ubediti da je Danilov tuda prošao. Pre će biti da je pronašao neki tajni prolaz. Vešt je on u tome, kao što je vešt sa rečima. A kako tek ume da ređa stihove! Šta god mu se desi, on to pretače u pesmu, u ritam rečenica koje precizno prodiru kroz nepreciznost jezika i iznose na svetlost dana onu ogromnu Danilovljevu usamljenost u koju nas on pažljivo uvija, hraneći nas slikama sveta koji u njegovim pesmama postaje onakav kakav nam je stalno izmicao, odnosno onakav kakav doista jeste.
Da, dobar pesnik je taj Danilov, baš jeste.

Dejan Tofčević, Podgorica

Rođen sam u jednom a živim u drugom gradu.
Sastavljam kraj s krajem.

Porodica je osnovna ćelija društva
u koju stane jedva nekoliko zatvorenika.

Naišli smo na visok stepen razumevanja.
Jedva smo ga preskočili.

Aforizam oslikava stanje u državi,
i on je dospeo u krizu.

Džabe nam podmećete nogu.
Mi ne idemo nigde.

Naši uspesi su toliki da su nesagledivi.

Moja budućnost obećava,
ali joj ništa ne verujem.

REKVIJEM, Vladan Radoman

Mamu su odveli juče. Tata je već odavno otišao, njega ustvari nikad nisam ni video. Uvek je na službenom putu. Ima neko čudno zanimanje. Vodaju ga po celoj zemlji, od sela do salaša, pokazuju ga na kojekakvim sajmovima… a između dva pojavljivanja na tim skupovima, iznajmljuju ga odgajivačima. Plaćaju ga da se pari! Ne baš njega, novac dobija Pietrov gazda, ali ipak… ponosan sam da je moj tata toliko cenjen. Ja lično sam stidljiv, ne volim gužve, još manje zatvorene prostore, a o tucanju, u mojim godinama nema govora… Kasnije, kad porastem, ne bih želeo da me pokazuju kao neku čudnu zverku.
Ali onaj drugi deo tatinog zanata bi me zanimao. Znam o čemu pričam. Više puta sam prisustvovao tim sablaznim radnjama. Pietro je dovodio u moju štalu prvo Emu, posle Suzanu, posle jednu treću koju nisam znao... obarao ih je u slamu, te žene su se kikotale, zatim je on legao na njih, koprcao se kao da ga je spopala ona bolest ludih krava, to je trajalo neko vreme sa uzdasima, čak i vrištanjem i onda, odjednom smireni, veoma umorni bi ostali ležeći i buljeći u plafon. Pitam se kako moj tata radi te stvari. Ne mogu da zamislim njegove ljubavnice u položajima koje je zauzimala Ema ili Suzana, ili ona treća.. I opet sam ponosan na mog tatu. Nijedna od tih dvonožnih krava nikada nije dala Pietru nijedan groš. A baš je obavljao, i savesno, obavljao svoj posao. A za to vreme, moj tata je zaradio milione...
Ovih zadnjih dana se ne osećam sigurno. Pietro, kao od uvek, me poji i hrani svako jutro, pere me, miluje, ali što mi se ne sviđa, prekjuče je počeo da mi priča, da mi tepa, da mi pipa vrat, slabine i, krajnji bezobrazluk, butine. Đubre pedofilsko!
Nadam se da ste razumeli, ja nisam vaše vrste. I uobraženi mesožderi dvonošci vi ne možete da shvatite da ja, sin Atile i Sarke, praunuk čuvene „Krilate“, ja mladunac koga na vašem jeziku zovete „tele“, vi nikad nećete moći da razumete da ja znam vaše reči, da su mi one potrebne kao trava pašnjaka, kao rosa koju ujutro ližem na pragu štale, kao moja drugarica Belka, sa kojom se igram na livadi, kojoj grickam uši, sa kojom ću kasnije, kad porastem, raditi iste čudesne stvari kao Pietro sa one tri dvonozne krave, ili moj tata sa pravim pravcatim kravama. I ja za to neću traziti ni dinar. Ni dolar, ni marku, ni liru, šarenu hartiju koja je u vrednosti u ovoj zemlji.
Rekoh “čuvena Krilata”... mama mi je pričala našu porodičnu legendu… Da, da, da… i mi imamo legende, priče, junačke pesme… Niste znali? Naravno. Naše priče i pesme se ne čitaju u dnu vaših tanjira… Posle obroka ostaju samo masne mrlje, malo sosa kog se vi bojite, i nekoliko crvenih kapljica naše krvi… Dobro… rekoh «Krilata»… moja prababa… Pre mnogo punih meseci stigla je ovde, na obalu ostrva. Pričali su mi da je izašla iz mora, njena dlaka je blistala, iz gubice su izlazili pramenovi patnje, uši su joj se zašiljile, i iznurena, žedna i gladna, mršava je pala na pesak. Na njenom, na našem jeziku, molila je za pomoć… Adam, Pietrov otac je našao, pomilovao, podigao, utešio, poveo na imanje na kome je radio. I usput, da je razonodi, razgovarao je sa njom. Adam je bio čovek od stare, prastare vrste ljudi, od onih koji su znali da razgovaraju sa biljkama, sa životinjama, koji su razumevali rečnik brze vode i prepoznavali sve migove neba, svako mršćenje stena.
Krilata, (Adam ju je tako odmah nazvao zbog njenih plećki, koje su se probijale kroz kožu zbog mršavosti, kao da hoće da izađu iz tog nezahvalnog tela, zbog tih lopatica koja su ličila na dva pupoljka anđeoskih krila) polako se penjući prema vrhu brda mu je ispričala svoju dogodovštinu. Živela je sa druge strane mora… Beše tamo pašnjaka, seljaka, sunca i slane tople vode u kojoj je volela da se brčka, beše devojčica koje su se igrale sa njom, bio je i jedan bik… I jednog dana, ljudi koji su se brinuli o njoj, i dečaci koji su je timarli i hranili, i nebo koje je mazilo, i slana voda koja joj je prijala... svi kao po jednoj nebeskoj naredbi su poludeli... Ljudi su umesto alatki, motika, ašova, budaka, uzeli neke neobične bučne sprave koje su pljuvale plamen i smrt, devojcice, do tada bezbrižne, počele su da se kriju u najmračnijim kutkovima, a dečaci, umesto da se loptaju počeše da se igraju ubilačkih igara... čak i ona topla, slana, plava voda je ohladnela, posedela, ostarila... »Voda koja matori... umire... sedi... selo na brdu koje gori... razumeš li... morala sam da bežim iz te lude zemlje... ušla sam u more i krenula...»
Adam joj nije poverovao. Krava koja je preplivala more! Nemoguće. Pesnik na svoj način, izmislio je, sanjao, kravu letilicu, kravu begunicu od ludih ljudi, leteći preko mora, do ovog mirnog kalabrijskog sela.
Krilata je dobila politički azil. Bar ja to tako prevodim i objašnjavam zašto baš njoj nisu nikad stavili omču na vrat i nisu je poveli puteljkom koji vodi prema onoj šupi iz čijeg odžaka se danu i noću diže beli dim.
To je bila moja prababa, i ja sam na nju ponosan. Hvala joj, tako sam saznao da pre ludih krava beše i ludih ljudi... I nešto mi kaže da će se to uvek i večno ponavljati... red ludih krava, red blesavih ljudi... Do kraja sveta... a svet je za mene moje parče livade... i Belka...
Pietro je došao... sam, bez svojih kravica... ne smeši se... i u ruci nosi jedan debeo, veoma debeo konopac...


Vladan Radoman 

Rodjen 1936-e u Novom Sadu, lekar

GIMNAZIJA TREĆA MUŠKA U BEOGRADU

DOKTOR MEDICINE 1962 U BEOGRADU

DOKTOR MEDICINE I SPECIJALIZACIJA ANESTEZIOLOGIJE U PARIZU

LEKAR FRANCUSKOG CRVENOG KRSTA U VREME RATA U BIJAFRI

SU OSNIVAĆ  LEKARA BEZ  GRANICA 1970

TA ORGANIZACIJA JE DOBILA NOBELOVU NAGRADU ZA MIR  1999

SUOSNIVAĆ LEKARA SVETA

HUMANITARNE AKCIJE U PERUU U NIKARAGVI  U MALEZIJI U JUGOSLAVIJI

ODLLIKOVANJA :

OFICIR LEGIJE  ČASTI

MEDALJA ZA ZASLUGE FRANCUSKOJ

ZLATNA MEDALJA FRANCUSKOG CRVENOG KRSTA

OFICIR PERUANSKOG REDA  HIPOLITO UNANO

   Objavlljeni romani u Francuskoj :

-         LA FAUTE   “Greška” (Nezavisne sveske) 1975

-         UN PAYS EN EXIL   “Zemlja u izgnastvu” (Calmann Levy) 1982

-         LE RAVIN  “Jaruga” ( Olivier Orban ) 1984 – Nagrada Saint-Beuve i nagrada  Biguet Francuske akademije -

-         LES DEPOSSEDES  “Obespravljeni « (Olivier Orban) 1986

LES FILLES DE BELGRADE  NE M ONT JAMAIS AIMES  « Beogradske devojke me nikad nisu volele »( La Table ronde ) 1991, preveden na srpski kod Galaksije Gutenberg

         LE SOURIRE DE L ACCORDEONISTE  « Harmonikašev osmeh »( La Table ronde ) 1993 – preveden na srpski kod Stubova kulture

        LUCIOLE DE GLACE     « Ledeni svitac » ( La Table ronde ) 1995- preveden na srpski kod Galaksije Gutenberg , dramatizovan i igran 2005-e u Madlenijanumu ( adaptacija  Jovan Ćirilov, rezija Tanja Mandić Rigonat, gluma Goran Jevtić )

        «BLEU MISTRAL    Plavo mistral », ORPHELIN DE MER   « Siroče od mora », » 6 RUE BONAPARTE , 6, Ulica Bonaparta « ( Galimar) 2000

         « Postoji li seksualni zivot posle smrti « ( Galimar) 2003 preveden na srpski PAIDEJA

         MA LANGUE AU CHAT   « Predajem se « ( Rošer) 2003 – preveden na srpski kod Zepter Word book

          « Trojno pravilo » LA REGLE DE TROIS     La Table ronde) 2005

          « Čarobnjak iz Aza » 2007 Vračarski breg

            « PREDVECERJE » 2011 GALAKSIJA GUTENBERG

          «  PORTES VERTES »  2012  EDITIONS PERCEE

          « ZELENA VRATA »     2012 ALBATROS PLUS

2005 Nagrada Stojan Stiv Tešić

ЗАВЕТ - Радомир Д. Митрић

      Памтим само оно што ми видеху очи и упамти срце: сунце испод космајских магли што сине као илуминација средњoвековном писару, наднетoм над пергаментом у тмини келије, у којој исписује живу библијску реч под жишком свеће; росна јутра, светла као пчелиње саће и ветар, који увек беше тихи сапатник у свим мојим сеобама и сеобама мог рода. Не досегох нигда више такву срећу као ту, у Неменикућама, где одрастах у окриљу прича о Ивану Косанчи и његовом јунаштву на пољу косовском. Замишљао сам како јури на црном ату и устремљује се на турску ордију. Тај првотни дечачки занос српском историјом и судбином Србаља, после ће ме целог мог скудоумног живота пратити, радостећи моје осамљеничке дане, од Ирига до Пеште, књигама из којих су проговарали древни јунаци које оживљавах смерно, пером и маштом. У Ириг доспех после пада Кочине Крајине, измучен и гладан.

Пређе то беше благородан крај, док не дође куга. У време мог босог детињства то беше мој највећи страх. Што не посекоше Турци, испи  и измори куга. После похода ових прелести, оне ме изместише из тог мог малог дечачког раја и нагнаше ме у свет. У вечити збег. Преда мном и пред мојим вршњацима, који се размилеху као мрави по шару чернозема, отвори се плаво небо Дунава и сунчана Пешта.

Тужно и меланхолично беше моје гражданско странствовање. Родина ми беше, на веки, пред очима, док лутах сеновитим улицама сегединским, темишварским и пештанским. Црна жуч тешког времена беше печат у којем ми прође животни век, као бреме носих је у себи, у фрушкогорским лутањима, на улицама Српске Атине, која тек задоби крила, док сам путовао Сентaндреји и Кежмарку, где моји Србљи худи ношаху печал патње, али и смерност самарићанску.

Дивно доба, у неповрату, отвори своје капије старцу да у скривеном врту позна негдашњег дечака, у бунару који још памти мој дечачки одраз, и зацели ми незацељиву рану, враћајући ми смирај у изби мојој детињој, над којом ме још увек најбоље памте космајске магле, мене, неустрашивог ловца са детињим луком и незаглушеног буком света!

Милован Видаковић, њим самим

 (Конкурси региона)

СЕЋАЊЕ 14.1.2011-14.1.2013

ЂОРЂЕ РАДОВИЋ (Азања, 1936) Правни факултет завршио у Београду. Објавио збирке песама: „Покушај бекства“ (1982), „Пропадање земље“ (1989), „Јабланови на путу за небо“ (2000), „Друга страна живота“ (2008), као и књигу афоризама („Афоризми за неписмене“, 1998). Заступљен је у бројним зборницима и антологијама поезије.
Члан је Удружења књижевника Србије

Пре две године нас је напустио члан нашег Књижевног клуба 21. Оставио је трага у свима нама који смо га познавали...

Из збирке Друга страна живота:

ДРУГА СТРАНА ЖИВОТА

Бежао сам у непознате пределе,
са чергарима пио,
са просјацима спавао,
робијаше бивше тешио,
над поломљеним вратима плакао,
пуштао дамаре да свој посао раде,
себе лагао...
само да бих пронашао
време незаустављено,
пролаз неоткривени,
што на другу страну живота води!

И кад схватих
уклети песник да сам,
врата се сама отворише.

KAREN IMA TEATAR

Vesna Vujić Ršumović, Brčko

Te noći na koktelu
Znao je nekoliko francuskih reči
I baš onaj niz izazovnih
Naleteo je na njeno „Oui, je veux“
Sa kojim je uspeo da se popne na njen motor
I pariskim ulicama vođen trenom
Slutnjom pauza na semaforima
U pauzi mirisanja njene kose
Nađe moj pogled sada
Dok mu pričam o vinskom monologu
Sa čašom na zalasku sunca
I bedrima filmskih diva
Kakve je imao
U satenskim plaštevima metropola

Karen je imala stan odmah kod Gradske kuće
Vodila je ljubav po celu noć i vozila kao manijak kroz gužvu
Dok se njegov govor orio na nekom french radiju
Čijim slušaocima nije upriličio avangardan descente
Na plašljivom engleskom do njenih svilenih nogu

Drugi su napisali eseje
A on je domislio osmeh
Nad svojim blagim „pas mieux“
U predgrađu mojih prstiju na kristalu