Конкурс (2019-05-01): 4. ФЕСТИВАЛ КРАТКИХ ОБЛИКА "ПОТПИС"

Општински културни центар Апатина
у кутији
4. ФЕСТИВАЛ КРАТКИХ ОБЛИКА
"ПОТПИС"
расписује
Натјечај за кратке приче
и награду "Миодраг Борисављевић"
Услови конкурса:

• Један аутор може послати само једну причу
• Приче се шаљу у два примјера под кодом (кодно решење, у специјалној коверти, снабдевање причама)
• Један аутор може учествовати само са једним кодом
• Награда се додељује само једном аутору
• Исти аутор награде се не може дати други пут
• Тема је бесплатна
• Приче морају бити необјављене, до шест хиљада (6.000) карактерних знакова са размацима
• Конкурс је отворен од 1. марта до 1. маја 2019. године
• Додељене награде (плакета код М. Борисављевића и 50.000 динара) у септембру 2019. године

Адреса:

Општински културни центар Апатин

Фестивал кратке форме "ПОТПИС"

за награду Миодраг Борисављевић

Трг Николе Тесле бр. 12

25260 Апатин

Контакт телефон: 025/773 923
Златко Васић, писац

ДА НАМ ЖИВИ ПОЕЗИЈА

Пријатељима који су нас даривали прилозима на Фб страници поводом Светског дана поезије, хвала!

ХРАМ

Наше срце је храм,
где душа живи.
Овде је истина,
Поштовање
и љубав.
Одакле потиче мир.
Човек, слушај своју душу.
Храм пун мирисног цвећа,
пун мулости.
Овде је Бог.
Неки људи претварају храм у пакао.
пун мржње,
похлепе,
Насиља,
лажи.
Све мирише на сумпор,
овде је сотона.
Буди поштен човек.
Заштити свој храм,
твоја душа ће остати чиста,
твој храм ће бити нетакнут.

Кристина Анастасија Верас Брзин

U PROLEĆE

Zazelenele visoko grane jablanova
vetrom prolećnim milovane
i čežnja mladalačka, nova,
htela bi na vrh krošnje da stane.

Livada opet široka i meka,
šarenim krunicama zamirisala
i strepnja ohromna u dnu oka čeka
da bi se mirisu zumbula dala.

A kiše se nebom kikoću i plove
obučene u rajsku haljinu od pliša
pa s pljuskom u maju srce tone, i tome
bez nade da nemire prolećne - bar malo stiša.

Dragana Ćatić
(iz moje prve pesničke zbirke NA ZRNU DUŠE, 1995. godine)

KAO PROLEĆE

Osama, ona sama, osamljena,
u osami sedi nepomična, živa,
slika u oku oslikana bojama,
titravim svetlom, jutarnjeg Sunca.

Proviruje, viri, prikrada se
tiho, korak po korak,
s prstom na usnama, tišina,
treperi osmehom, nemirko.

Budi, probudi, razbudi,
prstima kao da notu bira,
izbira, prebira, drhtaje,
razigra, i ponese je…

Lako, poletno, prolećno,
liči, njoj nasmejano, obasjano,
na proplanku il’ na obali,
ne rekoh, tek ona sama…

Ruka, ruke, rukama primi
i pruži, ne onako kao što je dobila,
osvetli i osnaži, svojim dahom,
rascveta behar, beli veo jabuke.

Branka Zeng

ПРАЗНИЦИ

Када одем
Ватра ће
Да се угаси
Напуниће се
Мраком соба

А шта радити у граду
У којем
Улице плачу

Године сам
У самоћи иштрикала
Док су ме дамари
Шамарали

Носталгија жубори
Он живи
У сузама врелим

Покушавам
Розе облаке
Да населим

Питам се
За кога празници

Нека се укину
Нека се укину
Празници за
Усамљене душе

Ракановић Мира

МОЈА МАЛА
ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

Било нам је по дван`ест година
к`о два прута дрхтала нам тијела,
моје око ево и сад види,
још ми маше твоја рука бијела.
Тек ти груди почеле да пупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Испред моста чекао сам збуњен,
као вила прошла би крај мене,
на ногама патике са шњиром
оне плаве што их зваше "тене."
Нисмо били ми из исте групе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Нико на то тада није глед`о,
Бог и Алах дариваше слогу,
а нас двоје, као два лептира,
слашмо жеље неком новом Богу.
Није било предрасуде глупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Текли дани у чедној љепоти,
топла љета тонуше у зиме,
лоши људи замутише Уну,
теби твоји даше туђе име.
Мостом газе неке нове трупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Сада ми је педесет и нека
дуго чежњо за те нисам чуо.
Испред моста познах те по ходу,
а на теби неко ново руво.
Зар и мантил и димије скупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Оно наше остаће у души,
биће са мном када ме понесу,
чекаћу те мој анђеле мили
сад те молим запиши адресу:
Бјела брезе у рају крај клупе!
Моја мала из Босанске Крупе!

Јован Н. Бундало

(Rajko Lukač)
SLOVOLJUBIVI, TICA

Devet je godina kako nisam
video ni dotakao knjigu.
Punih devet godina ne stavih
riječ u usta, ni glas, ni stih.
Mnih da uždim uljanicu
i nožem urežem slovo na sto.
Mnih da u zid uklešem riječ,
u žbuku da utisnem ruku
koja zaboravi pismena.
A pod uljanicom samo sjena
pisaljke koje već godinama nema
pod prstima. Jedino još tica
visoko nad glavom, rasklapa
krila kao knjigu i sama se čita
u vazduhu, u sluhu potonjem.

(pesmu u čast
Svetskog dana poezije
postavlja Darko Habazin)

МОТОРИЈАДА У РАДОВАЊСКОМ ЛУГУ

Симболике се укрштају,
бука,побуна ,грув,младост,
клопка,убиство,смрт,
и још једном побуна.
То се снажно преплиће у тродневном цугу,
то је моторијада у Радовањском Лугу.

Вечерас,сутра,прекосутра,
весеље и журка.
'Скуп нормалне екипе',
рокачина,до макине макина.
Опет и анахроно мало....
С друге стране,поток,луг,
секира,кум,кум и крв.
Наум оде да наточи воде..
Новаковић....у воду крв...
можда се сад љубав рађа
поред те крви и воде.

Преплет,заплет,Луг,расплет!
Контраст,лош хумор,апсурд,
или за душу лек,
шта је од тога у гају фест?
Можда ће Црни лебдети над Лугом,
гледати младеж,вођа буне,
и побуну за овај век,
мада све то делује помало и фејк?

Расписао бих се ја још,
испитивао значења,симболе,
украшавао песму
и промишљао небеску правду.
Ал' цимају ме нон-стоп на моб,
сморило се друштво чекајући,
за минут полази такси,
одо ја на Моторијаду!!

Никола Перић

Песма

Душа зрачи када очи свану,
Звук гитаре кад трепере жице,
И пољупци радују се дану,
К'о лептири слећу ти на лице.

Први стих ми одвезује песму,
Срце трепти кад се риме нижу,
Тебе грлим као жедан чесму,
Капи среће с пољупцима стижу.

Музиком се и песмама лечим,
Сваки стих и музику треба,
Уз гитару и љубав се буди,
Твој поглед је парче плавог неба.

Други стих ја препуштам теби,
Удвоје се усне боље љубе,
По мом лицу љубављу загреби,
Да се душе у песми изгубе.

Уз гитару нек нам душа пева,
Дигни чашу, нека вино слави,
Нека љубав сад у нама снева,
Ти си песма, мој погледе плави.

Братислав Росандић

Motivaciona poruka 

Ne volim jesen..ne zato što "sve" umire, već zato što ne berem više kestenje.Kad sam bio mali brao sam ih..u šumi koja se zvala a verovatno i danas "Kozjača".Nedeljom prepodne i pre ručka, avantura..ideš po šumi na obodu grada i bereš kestenje. Nedaleko odatle nalazi se groblje i naravno kao mali društvo i ja svratimo malo da "čitamo" nadgrobne spomenike.Spomenici stari iz vremena Austro Ugarske, "ratni period", petokraka i "ovdje leži vitez..".ma bilo je kao "putovanje" kroz vreme.Na ulazu u groblje natpis koji pamtim i danas "prah si bio u prah ćeš se vratiti..",Nekako kao da se "pisac" naljutio, poruka je onako i kao malom zvučala nimalo ambiciozno, zamislite da mi je to neko rekao? ili vama?.Dugo sam tražio odgovor na tu poruku čija me jednostavnost "ubijanja u pojam" prosto ljutila, pa me zabavljalo da je preformulišem u "prah si bio ali ćeš se vratiti kao vanilin šećer" ili kakao ili bilo šta..e to mi je već bilo bolje kao motivaciona poruka jer da se ne lažemo krofne sa šećerom u prahu su daleko bolje nego bez praha.

Šolaja Zoran

СЛУЧАЈАН СУСРЕТ

Самујем и лутам до коначног одредишта
Да преварим данас.
Врачам на Врачару
Какав ћу доћи по повратку из сна.
Родне улице походим
Да великог Вожда на Вождовцу замолим за мало снаге
Да покорим дахије у себи.
Победник са Калемегдана
Даје ми мач да посечем несигурност
И голуба да полетимо у наду.
А велики кнез са Позоришног трга
Баца ми кључ за који нико не зна
Кључ који не отвара капије ослобођених градова
Већ отвара за мене скривено срце.
Стпљиво чекам случајан сусрет
Који ће се намерно догодити.

Милош Марјановић

NESANICA

O PROKLETA NOĆI...
TERAŠ ME NA LUDILO...
ZAŠTO SAN NA OČI NEĆE SKORO DOĆI?
ŠTA MI JE TO MOZAK PROBUDILO?
UKUS NOĆI JE GORAK,
MISLI SVAKOJAKE...
ČUJEM SVAKI ŠUM, SVAKI KORAK,
VOŽNJU KOLA KROZ SOKAKE.
PITAM SE ZAŠTO U DUŠI OSEĆAM TERET,
KAO DA ME PRITISKA CIGLA.
ŽULJA ME JASTUK, ŽULJA KREVET,
NAJRADIJE BIH SE DIGLA.
I ČUJEM MUVU I KOMARCA,
OSEĆAM DA ME SVRBI TELO.
POČINJE MI KAŠALJ KAO U STARCA,
SRCE SE IZ GRUDI OTELO.
ČESTO MI SE TO DEŠAVA.
DA LI ĆU DA POLUDIM?
KAKO SE TA MUKA REŠAVA?
KAKO DA SPAVAM, A DA SE NE BUDIM?

DRAGINJA MILOVIĆ

Dobro došlo proleće

Procvetalo rano cveće,drveće oživelo počelo da cveta i zelenu haljinu za nošenje da priprema. Pregršt iznenadjenje se sprema iznad ozarenog neba. Pozitivna energija vlada sloboda se oseća u vazduhu i miris cveća pa nije li to sreca. Radostan budi priroda prestaje da spava zimski san otoplio dan. Dobro došlo proleće radostan cvrkut vrabaca je znak sreće svih.
Evo jedne pesme za sve ljubitelje pisane reči!

Mirjana Lazarević

Лек у жеђи

Стајала је она испред мене
на дохват руке,
а толико далеко
да ми се чинило како је између нас
читав безваздушни простор.

А ја сам желео да је сведем
у моју башту да мојим ружама буде гост,
веровао сам да после тога
оне дуже не би увенуле.

Роса у чашки руже
чекала је жедну пчелу,
а роса са њених усана,
осећао сам,
једини је лек у одсутној жеђи.

Аутор: Младомир Кнежевић, Пожега Србија

Bez riječi

U nabujaloj ljubavi kao zaliven
istrajavam u ćutanju.
U sebi čujem huk bujice osjećanja
koja te nosi.
Utrobom vrište progutane riječi.
Osjećam trudove dok slutim
da ni glasa neću pustiti,
da ni riječi neću roditi.
Pa zar je toliko teško
priznati ljubav,
a tako lako voljeti?
Zar ću te pustiti da odeš
u neznanju o tome
koliko si velika u meni?
Jesam li dovoljno kreten
da patim potom?
Gledaš me...
I dalje prokleto ćutim,
moleći rođene oči za izdaju.
Čuješ li kako ti kažu „volim te“?

MM

ДАН ПОЕЗИЈЕ

И даље
људи
гладују,
болују,
ратују,
загађују.
Ипак,
поздрављам
ову пролећну
обданицу,
као празник
под којим
се рађају
стихови,
као било који
казаљки ход
у којем сам
жив и здрав,
и заљубљен.

21.(22.) III 2019.
© Саша Угринић

Светски дан поезије

Газ

Даринка Јеврић

Ми нијесмо бранили мостове

Мањкало је манекена

Са шаторских шатри примадона

Видовитих пророчица

И осталих величина нац.

Ми нијесмо бранили мостове

Јер немамо моста

Немамо чак ни ријеку

А упонорило нас некако

Па не дишемо ни на трску

Дубок је газ

Ми смо пука сиротиња

Ни поруку у боци не можемо да одашиљемо

( ,,Посланица са проклетија“, стр.73)

***

Михаил Љермонтов

Не волим тебе тако страсно ја,

нити за мене сја твоја лепота;

у теби волим патњу свог живота

и младост коју сатре судба зла.

Када у твоје очи понекад

Мој поглед, дуго упија се;

Тајанствен мене разговор занесе,

ал’срце с тобом не говори тад.

С негдањом драгом причам у час тај,

у лику твом лик тражим друге једне,

на уснама ти – усне давно ладне,

у оку – ока угашеног сјај.

Химнa

Валентина Радинска

Ако умрем пре тебе -

не жури да ми затвориш очи;

стави ми прстење сребрно и наруквице витке,

сакриј ми једну свеску и комад оловке

јер, не зна се шта нас тамо чека.

Ако умреш пре мене -

у животу нашем, ко зна шта нас чека! -

признаћу ти најзад, само си ми ти био остао;

пољубићу дуге прсте с њиховом нежношћу тамном

и твоје срце, које ми је светлело у данима стрмим.

После тога бићу спремна -

шта бих радила овде без тебе;

душмани ће ме памтити дуго и пријатељи ће ме заборавити,

опет ће светлети украшене позорнице и спектакли на њима:

жао ми је само што нећу видети крај...

Али чућемо зато како семенка уздише,

како један бели корен земље размиче,

како га воде поџемне поје и негују,

како попут детета гледа и радује се свету;

како се исправљају стабљике живахне

имена и године да покрију,

и љубав нашу да сакрију најзад од туђих очију.

О зашто

Вељко Петровић

О зашто смо се, зашто смо се срели

на мртвој стази опора вењења,

под мутним небом маћијског јесења?

О зашто смо се погледали, је ли?

О зашт’се нисмо мимоишли, драга,

ко до две лађе на сред океана,

што црних једри, а с два мртва кана,

плове и мину у магли нез трага...

Кап задовољства

Весна Денчић

Краљ је волео даму

у данима без дна

путеви

безваздушни

вијугали су

када нико не гледа

вукући

прашњаве стазе

које су молиле

кап кише.

Пала је ноћ

облепљена

немом светлошћу

као преџнак

свилених балдахина

украшених

крилима лептира.

Сламка

Матија Бећковић

У оној ноћи с петка на суботу

Судњега часа у твоме животу

Чистаја дјево и најређи цвету

Последње што си ти од мене чула

Било је: ,, Волим те

Највише на свету!”

Али на чему би онај што не уме

Више живети одржао себе

Да му уснама што се не двоуме

Не додаде сламку

И реч:

,,И ја тебе!”

28.2.1998.

Душко Радовић (1922 - 1984) - Београде добро јутро

Не уздишите од раног јутра. Када бисте знали колико је мало важно то што се вама чини важним, било би вас срамота.

Неко се јутрос рано пробудио, налактио се на кухињски сто и мисли – да ли да вам каже или да вам не каже оно што сте већ одавно заслужили да вам се каже.

Ко уме да се радује, има чему да се радује. Радост је привилегија оних који скромно мисле о себи а лепо о животу.

Жене дуже живе од мушкараца јер имају ту привилегију да више брину о другима него о себи. Брига о себи скраћује живот.

Жене су као велике а мужеви као мале казаљке на сату. Док жене лако и живахно оптрче цео круг, мужеви се једва помере до следеће нумере.

Децо, тата вам је оставио маму за успомену. Кад год видите маму, сетите се тате.

Ко је много вољен , постаје себичан. Ко је себичан, постаје усамљен. А ко је усамљен, постаје несрећан.

Жене воле да воле а мање им је важно кога ће волети. Мушкарци воле да су вољени али би хтели да бирају ко ће их волети.

Свакоме ко има стан а није срећан, требало би одузети стан. Исто тако, свакоме ко је ожењен а није срећан, требало би одузети жену.

Сви су опрезни и сви се плаше нежности. Родите нешто мало, толико мало да се не може бранити од љубави.

Филип Стојановић (1991)

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Удари сунце кроз густе облаке

На бели снег па с њега у очи.

Долази пролеће, чујем му кораке,

Куца на прзор к’о киша у ноћи.

Беле пахуље се беспомоћно даве

У њиховим јадним и палим сестрама,

На зеленим иглама чувају главе,

Од светлости и топлине пролећа.

Родитељ свих доба са чудном веселошћу

Господари равнотежом чим стане на бину,

Веселост преноси, безбригу доноси

Чим са небеске позорнице отера хладну зиму.

  

САЊАМ

У поноћ је киша спрала ваше трагове са улица,

Ја њима нисам ходао..

Ветар је однео прашину са дрвећа,

Дан је био спреман али није свануо...

Подне се вешто маскирало у поноћ,

Календар се збунио, моли за помоћ.

Вода се жали, нисам се умио,

У огледало се нисам погледао.

Јастук је мекши него што је јуче био,

Прозор се сам од себе отворио...

Још светле облаци док се чешу о месец

И реткост његове испуњености…

Немој да се неко усудио да ме пробуди!

  

МОЈА ХЕРМИНА

Волим кад ми сунце угреје образ,

А мрзим што не да да се загледам у њега.

Волим кад се светлост игра са мном

И ја журим за њом, а ипак је не ухватим.

Волим кад ми ветар носи косу,

А не могу рукама да га погурам јаче.

Волим и тебе, а то ти не причам,

Страхујем, или ми је тако лакше.

Не познајем висине, ни њене тунеле,

А ипак сањам да летим као птица.

Не познајем облаке, густе и беле,

А ипак сањам као да спавам на њима.

Не познајем снове од претходне ноћи,

А знам да су били сјајни и бистри.

Не познајем ни тебе, али ваљда ћу моћи

Да те задржим са овим што мислим.

ПЕСНИЦИ УВЕК ЈЕДУ БУРЕК САМИ

Враћао сам се кући,

Пребирајући остатке хране по устима,

У друштву по неке капи кише,

Суровог недостатка самопоуздања

И уобразиље о сопственом сетном умећу.

Давно су прошле јесени

Када су ми школски прозори маглили поглед.

Давно је гажење опалог лишћа

Шуштањем кратило пут до куће.

Све пребрзо пролази и вене,

Спорије теку само кишни дани,

У моме присуству само сене,

Песници увек једу бурек сами.

На конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци 2008. године, за прву књигу ушао у најужи избор. Учесник 42. Фестивала младих у Врбасу, 2010.

Ристо Василевски (31. јануар 1943.)

Фото: Википедија

(О)ДА ПРАЗНИНИ

Колевка свега,

једино место за све,

отворен простор

за сваки облик пуноће.

У њој се све, објашњиво

и необјашњиво, догађа,

рађа, обликује, ствара,

налази или не налази место,

да би се после времена –

крaтко трајање, век, живот –

преселило ко зна где,

опет, само унутар ње.

Вечита и несамерљива,

иста споља и изнутра,

није мера да се њом

било шта измери,

поуздано утврди, учврсти.

Чак и општи дух,

сваки облик материје,

галаксије које лебде у њој

као још недозрели плодови,

само су њени пролазни станари,

који имају свој пут,

али никада изван ње.

(О)да празнини,

прамајци пуноће,

без које не би било

ништа постојеће.

(О)да равнотежи

свега што траје

и трајањем све(т) обнавља.

(О)ДА МАЈЦИ

Да ју је Бог имао

ко зна како би свет изгледао

Можда би брига

коју би с Њим поделила

лишила природу зла

човека да буде

увек најгоре оружје

Свест о нама

била би јаснија

затамњена места

оку ближа

уму угоднија

Јер Она је Утроба

у којој се све зачиње

развија до рођења

задојено њеним млеком

успоставља равнотежу

на којој све почива

Љубав браће и сестара

не би одређивала мржња

која је њено друго лице

и својом сумњом све ремети

Чак би и смрт

можда имала друго име

(О)да Мајци

пресељеној у вечности

и пре него што је помислила

да роди Бога

Мајци о којој

можда ни Бог

ништа не зна

Из рукописне књиге Срце круга

,,... Ако се свако може назвати писцем и антологичарем или ући у жири за доделу награде коју је сам засновао, онда се естетске и етичке границе померају – али само на горе и уназад. Стање је данас такво да је заиста превише награда. Превише према броју, али премало по свом дигнитету и значају! Ја знам и за случајеве када исти људи, сакривени иза својих издавачких кућа, фондација или манифестација, додељују по више од тридесет награда годишње – готово сваког месеца по десетак! И једини проблем им је каква имена да им надену. Јер цена папира за штампање диплома (која је, у ствари, једина права вредност тих награда) је безначајна. Што је најгоре, тим својим наградама и признањима дају међународни карактер па онима који их добију у својим срединама много значе. Пуне су биографије песника и писаца таквих награда, пуне су странице на гуглу и другим мрежама самохвала „ награђених” и „ похваљених” и честиткама њима поводом њих! Бојим се да нека од тих, таквих награда ни мене није заобишла. Ја сам, иначе, готово једини песник и преводилац који се за добијене награде ретко коме и кад захваљује. Јер сматрам да ако неко треба да се захваљује, онда то треба да буду они који награде и признања осмишљавају и додељују – јер су имали коме с разлогом да их доделе и тако испуне неку своју мисију или остваре неку своју намеру. Зато, приликом додељивања међународне награде „ Арка”, коју моја истоимена издавачка кућа додељује за најбољу књигу домаћег и страног аутора никада не заборављам да искажем такву захвалност награђеним ауторима. Свестан сам да и лествицу књижевности и критеријуме за неке значајне награде данас (као и увек), увелико одређују политичка чињења. То се догађа и с највећом наградом – Нобеловом. Бојим се да се књижевност тога никада неће ослободити. Али себе сам увек саветовао да се увек држим што даље од политике, свеједно колико ме је то коштало. А коштало ме је много (између осталог да нигде не могу да запослим троје своје факултетски образоване деце!). Шта саветовати писцима који стасавају? Да знају, пре свега, да пишу за себе. Да се боре да то што пишу виде и други и, ако имају среће, да их неко на време уочи и за праве вредности правим признањима награди. Све остало ће учитити њихово дело...“ Ристо Василевски

Из интервјуа часопису Браничево 3-4, 2017. Разговарала: Биљана Миловановић Живак

Ристо Василевски је песник, преводилац, издавач, академик. Студирао је архитектуру.