Милко Стојковић (1959), За нашу децу

 

ЗА НАШУ ДЕЦУ
- Предивна слика!
- Не може да се не примети.
- У равни је са стварношћу!
- Нисте први који је то приметио.
- Просто чујем жубор реке. Осећам капи воде по лицу. Удишем клизавост овог белутка у брзацима.
- Имали смо неколико посетилаца који су чак и рибу хтели рукама да хватају у вировима ове слике. Обезбеђење је једва успело да их изгура на излазна врата галерије.
- Уметник је изузетан. Имати овакву машту и пренети је на сликарско платно је ретка привилегија.
- Није само машта у питању. Слика је у основи стварност.
- Чија стварност?
- Ово на слици је река Власина.
- Власина!? Скоро сам био у том крају. Нисам видео ни воду, а камо ли реку.Уочио сам само суво корито.
- Ах! Вода је у цевима. Напаја мини хидроцентрале, обасјава светлу будућност.
- Али, природа!? Рибе? Ракови? Живи свет у реци и око ње? Све је то нестало!
- Грешите. Зар се пре неколико тренутака нисте дивили баш томе.
- Да, али то је само слика.
- О томе управо причамо. Власници мини хидроцентрала су у обавези да сачувају природу, па су ангажовали уметника да сачини ову слику која ће остати у наслеђе будућим генерацијама и приказивати им сву раскошну лепоту тока реке Власине.
- Али у стварности...
- Коме је још потребна стварност? Схватићете временом да овако нешто чак и више погодује туризму него непосредни одлазак у полуукроћену природу где вас могу очекивати многе непредвиђене околности. Овако, лепо закажете термин, дођете у галерију са порцијом роштиља, кесом кикирикија, кесом сунцокрета, добијете столицу у коју се удобно сместите и сат, два, три, зависи колико времена уплатите, уживате у жубору реке, осећате капљице воде које се у брзацима одбијају од белутака. Ради комплетног задовољства, посетиоци ће моћи у галерији да бацају пластичне флаше, кесе, стаклене боце, празне конзерве. Ми све чинимо за будућност наше деце. Потомство које долази за нама биће нам захвално.
***
- Задивљен сам! Слика која очарава!
- Не може да се не примети.
- Готово верна копија стварности.
- Већина посетилаца то примети.
- Скоро да чујем шум лишћа, дашак ветра, цвркут птица, кад бих зажмурио можда бих осетио и мирисе.
- Многе смо посетиоце морали силом да избацимо јер су са ове слике хтели да беру цвеће и сакупљају печурке.
- Изузетан сликар. само нам геније може оволико приближити реалност.
- Није само генијалност у питању. У основи је стварност.
- Чија стварност?
- Ово на слици су шуме и природне лепоте Власине.
- Власине!? Пре десетак дана сам прошао Власином. Нисам приметио ни траву, ни цвеће, а камо ли шуме. Само гола брда.
- Ах! Шума је продата бизмисменима који су...
 
Прва награда за прозу, од Књижевне радионице Кордун на тему Човеков отисак у природи, петодневни боравак, полу пансион, за две особе, у једном од ЕКО села у региону западног Балкана добио је Милко Стојковић из Смедеревске Паланке, за причу, За нашу децу
 
Орвелова "Животињска фарма" је, нажалост, данас стварност. Надам се да ово моје казивање неће бити те судбине и да ће остати само као опомена да се не догоди оно што се збило у причи.
 

1. април у Мркоњић Граду 2022.

 Илија Веселинов

 „СРЕБРНИ“ АФОРИЗАМ

Плашим се нове власти која је обећала већи наталитет.
 
ТОП 10 НАГРАЂЕНИХ – „СРЕБРНИ“ АФОРИЗМИ
1.      Када сам могао да живим као у бајци и да будем принц на белом коњу ја сам био
коњ.
2. Боље да сам се родио као коњ, лакше би ми било ово јахање.
3. Мушкарац који не гледа туђе жене, не види ни своју.
4. Да ли је човек политичка животиња, како је то Аристотел рекао, или је човек
    животиња када се бави политиком?
5. Неће нама туђин кројити капу, кројиће нам је наши.
6. На почетку беше уједињење. На крају се и од себе отцеписмо.
7. Господо, смирите се, па нисмо у парламенту.
8. Кога је змија уједала, тај се и полиције плаши.
9. Радим код Кинеза ко Јапанац.
10. Сви су се упишали од смеха, а ја од простате.
 
„НАЈДУХОВИТИЈА“ САТИРИЧНА ПРИЧА

Риле Мидин
 
Фала Богу ожени се Риле Мидин.
Он педесет две године а млада, кажу, осамнајс. Ја не би реко. Ал да кренем од краја.
Беше нека грдна врућина. Нану му јебем дошло ноћу ко дању. Не мож да спаваш, ни кере не лају, ма ни комараца нема. Мртво мртвило.
Кад ти, у неко глуво доба, залупа неко, или нешто, на Мидина врата. Ко кад тојагом бијеш. Скочи Мида у гаћама, можда и без гаћа, ал ћути, не открива се. У кревету, непокретна Мидина жена Јаворка, лежи и крсти се.
-         Отварај!
-         Ко је – пита Мида ал не прилази вратима и не пали светло.
-         Риле, отварај!
-         Који Риле?
-         Твој Риле, отварај кад кажем!
-         Ниси ти мој Риле, мој Риле је на ратишту, добровољац.
A Риле, ко бик, и са снагом а и овако, груну ногом, или можда главом о трошна врата. Прснуше врата ко ништа и падоше са све рагастовом, испред устрашеног Миде. На вратима без врата, са калашњиковом о рамену, стварно – Риле.
-         Јел ја кажем отварај!
Још није лепо ни свануло, пуче вест по селу ко кад јаве на телевизор да ће за две године пензија да скочи два посто: дошо Риле са ратишта и довео жену из иностранства – из Албаније.
Нагрнусмо код Миде ко муве на говно више на чашћавање, него да честитамо. А Мида, свака му час, изнео ракију ко млеко. Таку ракију код њега никад нисам пио. Нема шта, показо се човек. Смеје се Мида ко блесав са онај његов један зуб и само долива.
Јаворка, Мидина жена, прикована за кревет од кад је поломила ногу. Није тела код лекара. Мида јој наместио ногу, ал изгледа није лепо нацентриро, из кревета никад више није устала. Весела Јаворка, очи јој цакле, само нешто сере и фали се. Млада, каже, не зна српски да прича ал све разуме шта јој се каже.
Ди ћеш боље. Сад има ко да је служи и пере.
Нуди снајка кафу, послужујемо се ми ал у кафу не гледамо, само у њу зијамо.
Не мож ово дете да има осамнајс година, никако.
Риле, до појаса го а чизме и масне панталоне не скида. Калашњиков му виси о раме, ваљда заборавио да га скине.
Одједаред цикну Јаворка из кревета.
-         Ију црни Риле, де се тако изгреба по леђима!?
Неко намешта косу, некоме багим врућа кафа па кашље, ја, не знам шта ми би, реко да су јавили на телевизор да ће да залади. Из штале зањишта Мидин коњ Цветко ко да Јаворка њега нешто пита.
У исти ма сви погледасмо у младу. Млада обори очи и изађе из собе.
Риле не рече ништа.

Милко Стојковић 

„НАЈОРИГИНАЛНИЈИ“ АФОРИЗАМ
 
Нормални смо ми. То што климамо главом нам је на партијској бази.
 
ТОП 10 НАГРАЂЕНИХ – „НАЈОРИГИНАЛНИЈИ“ АФОРИЗМИ
 
1. Смислио бих ја вакцину против глупости, само да ми је памети.
2. Кад затворите прозор, не лупа. Исто и политичар.
3. Ми смо правна држава у којој, ако ухватиш лопова, можеш и кривично да одговараш. 4. Купио сам неколико диплома различитих професија. Не знам ја где ће сутра да  
    затреба стручњак.
5. Лаж се не исплати, сем ако није готовина.
6. У мојој кући само фрижидер ради, а и он џабе.
7. Наши историчари нису злопамтила, зато нам улепшавају прошлост.
8. Да ми не би касније гањали политичаре по белом свету, можда је решење да први
    мандат одмах проведу у затвору.
9. Ми највећу излазност имамо ван памети.
10. Ја сам са нашим богом на господине председниче. 
 

Мирослав Павловић

„БРОНЗАНИ“ АФОРИЗАМ
 
У блату сам до гуше. Није ни чудо што сам укаљао образ.
 
ТОП 10 НАГРАЂЕНИХ – „БРОНЗАНИ“ АФОРИЗМИ
 
1. Ми Срби смо небески народ. Стално чекамо да нам нешто падне снеба.
2. За мном у светлу будућност! Рече вођа, палећи свећу.
3. Невини су на слободи. Невине се још увек бране.
4. Када ми се жена пожалила да више нема шта да обуче, изрецитовах јој ону пословицу: „Ко мало једе лепо се носи“.
5. Синоћ сам добро потегао. Јутрос сам извукао дебљи крај.
6. Добио сам велико наследство. Колико ћу да га отплаћујем, не знам.
7. Дебело сам образован. Образ ми је дебео као ђон.
8. Не смем да повисим глас на свога сина. Само ме погледа и каже: Тишина ћале, знаш добро да живиш на мојој очевини.
9. Док је ишао у школу, увек је хватао маглу. Е, онда је сву ту маглу продао и купио факултетску диплому.
10. Политичка пословица: Немој све да обећаш данас, остави нешто и за, мало сутра.
 
„ПРВОНАГРАЂЕНА“ САТИРИЧНА ПЈЕСМА
 
ЉУБАВНИ ЈАДИ ЈЕДНОГ ВОЛА
 
Морам пред истином да затварам очи,
(размишља гласно љубоморни во)
тај живот шталски судбину ми срочи
те остадох просто, расно говедо.
 
Од муке мучем, тако ми је дато,
рика је врхунац мојих достигнућа;
воловску школу не заврших,
зато имам проблеме велике ко' кућа.
 
Љубавни јади воловски ме ждеру,
морални ја сам доживео пад,
једна ми крава сруши своју каријеру:
Шта ми је требало да се женим млад?
 
Крај мене пасе сисата Руменка,
лепотица права са ливадске писте.
Поглед с ње не скидам, пратим је ко сенка,
сумњам, са њом ствари нису сасвим чисте.
 
У комшију Цветка она гледа чедно,
у цвет на челу и на расни сој.
Што рогове имам то је очигледно
највише заслужан бикоња плејбој.
 
,,На туђој ливади сочнија је трава“
а тамо пасе тај говеђи скот.
На Руменку да пазим, али забадава;
само их дели расклимани плот.
 
Размажена краво, ти лепото ретка,
задњи пут те молим нек ти је на знање,
ако још једном погледаш у Цветка,
добровољно идем на принудно клање.
 
Нећу да трпим такво понижење
 гледајући тебе у свом изобиљу,
свој бедни живот даћу у бесцење,
скончаћу заувек на врелом роштиљу.
 
А моја Руменка? Е, ту је крај приче:
У потоку мирно посматра свој лик,
топи се од среће кад Цветко зариче,
ех, што беше лепо док сам био бик. 

Ана Ђурић Марјановић  

„НАЈОРИГИНАЛНИЈА“ САТИРИЧНА ПЈЕСМА

ОВНОВСКА ПОСЛА
 
Сваког нека тишти туга
свако тражи свога друга,
ован Миле у Брестовцу,
себи тражи нову овцу.
 
Овнови му други рекли
на Фејсбуку друштво стекли.
Стари ован Миле ,,Дон,“
набавио телефон.
 
Отворио профил себи
да лутао много не би,
рогови му слику красе,
док он росну траву пасе.
 
Из прикрајка се шепури,
наочаре тамне тури,
демонстрира своју снагу,
шпијунира бившу драгу.
 
Ако друга нека пита,
он је ,,Златан“ и не скита,
Сви га знају у том крају,
јер најскупљу има стају.
 
Не послужи њега срећа,
побеже му друга, трећа...
Ни сто стаја не помаже,
када провидно ован лаже.
 
Стрефио га благи шок,
није знао он за блок.
Е мој црни, црни Миле,
нису овце што су биле.

Читамо: деца, милена марковић (1974)

 фото: Јелена Ленголд, фб

девојка и ветар
била једном једна девојка
лепа и поносна
са дугом косом и белим рукама
и та је девојка мислила
ја сам најбоља и најлепша
овде нема никога за мене
где је тај који је за мене
једном је добила цвеће девојка
бацила је
други пут добила је песму
бацила је
трећи пут добила је прстен
бацила је
и једног дана дошао је ветар
и ветар је тако загрлио
да није могла да дише
и ветар јој је подигао сукњу
и ветар јој је подигао косу
и ветар је окренуо и обрнуо
и није знала девојка
шта се са њом дешава
и онда је њу ветар подигао
и однео далеко далеко
више је никад нису видели
ни мама ни тата ни бата ни сека
постала је страшна ветровита краљица
тамо у облацима
и једино што је волела
то су била деца
деца доле што трче и скачу
деца што се смеју
деца што не плачу
а сад спавај

... ходај ми сине далеко живи учи гледај праштај и немој ништа заборавити.

НАШИ У АЛМИ

 

Вероника Вељић 

ЗА КОГА НАВИЈАМ ?

 

Кад би ме неко питао за кога навијам кад игра Србија против Словеније, први одговор би био: Питање није фер.

Како да се определим?

По рођењу, по роду и националности сам Словенка, а по срцу и по припадности породици коју сам основала ту где живим – Српкиња.  Било  за кога да се определим – није то оно право! Умешала се политика и осећам се као издајник.

Да не беше распада Југе никад не бих била такав губитник. Муж и син би навијали за српски тим, ја за словеначки и могла бих заиста спортски да поднесем било победу или пораз. Сад, кад боље размислим, у сваком случају, било за кога да навијам, губитник сам!

Али, и победник у неку руку! Превазишли смо све границе и наставили са спортским навијањем. Сви смо,,наши”. Волимо се и поштујемо! Наша породица је остала мала Југа.

 

Љиљана Милосављевић

ПЕТА СТРАНА СВЕТА

 

Љубав његова је неизмерна, добро зна. На даљину осећа. Успомене оживеле. Два пута двадест четири, пута двадесет седам! Хиљаду двеста деведесет шест шипки на мосту дивне реке крај које је сањала, читала, њега погледала. Сваке вечери је и крај радње кројача прошетала знајући да је ту, иако није гледала. Знао је то и он, осећала је то душом свом. Шетња је радовала, мислима га миловала.

Али, отишла је једнога дана. Пољупце је на мосту за њега оставила. И кораке. И сећања, реци што се у реку њеног рођења прелила и заједно у Црно море утопила. Понела је његов поглед. Он је сачувао успомене. Животни путеви се вртели, кругови понекад додиривали а они се мимоилазили. Божји планови су тајна над тајнама, они срећни што сећање умрло није. Када су обавили сва овоземаљска послушања у  сновима су почели да се траже. Он у венчаном оделу, она сва у белом, креће путем, пре зоре никако да стигне.

Дани се нижу као гладне године. Снови се откривају, кад им дође време. Шта би било, да је било, питају се непрестано. Чекајући нови сусрет, загледани у висине, искачу са ограде пољупци само.

 

Зоран Тодор

ЛОТОВО ДРВО

 

Тог јединственог јутрa, једaн рaзгрaнaти кестен у кaлемегдaнском пaрку, неочекивaно ми се обрaтио сaсвим необичним питaњем: „Дa ли и дaље дрвеће шимширa, кипaрисa и кедрa презире оно дрво од којег је истесaн крст нa Голготи?”

Сетих се одмaх Лотовог дрветa, и дa сaм негде прочитaо, кaко је мождa и рaспеће било пропрaћено спорaдичним aплaузом, пa, узнемирен, нaстaвих дaље, зaокупљен својим псом, који док ходa изгледa кaо дa имa више од осaм ногу.

 

Саша Угринић

ПОСТАТИ НЕВИДЉИВ  

Хтео сам да потражим формулу за невидљивост, као што набасах на књигу о астралној пројекцији, али, ко зна шта бих тамо видео, прочитао, и с ким бих је затекао. То су ћорава посла.

Довољан је и плашт зидова за плач, а и другима се то дешава.

Ипак, идеја није лоша. Не мора свако да зна како сам се обукао, где кренуо, с ким се састао, о чему разговарао, шта договарао. Размислићу још једном.

ZORAN ANTONIJEVIĆ (1979), Mladenovac

 

Klopka

Zvonjava sabira duše
u hram predatora.

Iz kandži kvrgavog mačka
Bog nikada nije spasio
crkvenog miša.

Najteža stvar

Padovi se hrane
bliskošću sa ljušturom.

Sve manje me ima.
Otima me dubina.

Svaki trenutak proveden sa tobom
vraća mi se u grudi kao zalutali torpedo.

Na senovito dno tone olupina.

Kada se probudim
iz mutnog sna ljubavi prema leptirima,
umiću se suzama kamenog jastuka.

Usidriću tugu
na trgu prestonice tvojih klonova.

U svetu uplašenom od srca
najteže je voleti smrtnika. 

Moj brat spava 

Moj brat spava
ispod treperavog zraka
sunca okasnelog u noć,
na stazi gde se sataju poroci i neon,
u osmehu kurve sa zlatim karminom i
smaragdnom oku bele mačke sklupčane u
krilu mumificiranog oca Santa Muerte kartela.
 
Moj brat spava
u pticama koje nikada nisu videle drvo,
u drvetu koje nikada nije držalo gnezdo,
na licu pogrbljenog psa,
u suzi koja je zalečila crvenu reku.
 
Moj brat je snom obavio ulice.
On spava u repovima izmaglice i
treptaju stroboskopa, na podijumu
svetih hermafrodita sa krilima leptira,
u zvucima mantre senki na saboru šamana
skrđenih oko vatre iz limenog bureta
u čistilištu novog doba
ispod šljaštećeg mosta novog Jerusalima.
 
Moj brat spava
u lišću što diše ponad zemlje u grču,
nesvestan sopstvene sveprisutnosti.

Mraz
 
Pahulje oplele srce neba.
 
U kristalnom oblaku
ogleda se mesečev očnjak.
 
Nemirni san izlazi iz spavača.
 
Senoviti lovac goni zvezdani treptaj.
 
Na crnoj pari zgasle žar ptice
beli vukovi greju čeljad.
 
Staza
 
Ne idi  u divljinu.
Staza presvučena senkama
mnogookih krošnji
tunel je reptilove utrobe.
 
Ne idi tamo
ako u sebi nemaš otrova
izgnaničkog jeda.
 
Ako u sebi imaš svet,
Čoveka, ženu il’ dete,
samo prođi, produži dalje,
ne stupaj na mrke stepenike
na obodima puteva
ovozemaljske sreće.
 
Smerno hodaj
ka toplom ognjištu,
il’ srcu što te u mekom gnezdu čeka.
 
Ne idi za mnom.
Mene mame druga svetla
što se žalcem beru
na cilju mog hoda,
u proplancima skamenjenim.
 

Crni pastir

Stražar odlazi
da kukuriče.
Oko mi se
iz sna odmeće.
Polećem
da iz podnebesnih
kaveza
isteram zvernike
i ostala stada kleta
gladna i žedna
ljudske nesreće.

Zoran Antonijević (1979),  živi i radi u Mladenovcu.
Objavio zbirke pesama: Snovi oblačara, Sabor senki, Srce obavijeno zmijom, Crna kuća, Bela kuća, zbirku haiku pesama Cvrkut u magli. Poezija mu je objavljena u časopisima: Buktinja, Apokalipsa, Bdenje, Šraf, Diogen, Savremenik, Mamba, Bamboo Hut, Failed haiku, Choronzon III, na portalima Stella Polare, Nigdine, Čovjek – Časopis, u antologijama Vavilonska biblioteka, Figure u tekstu, gradovi u fokusu, i u drugim štampanim i elektronskim publikacijama u Srbiji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na engleski, slovenački i španski jezik.
Dva puta nastupio na državnom Slem takmičenju organizacije Poezin na čijim je događajima nastupao često u beogradskim klubovima Zappa bar, Petak, Bluz i pivo, Bitef…
Deo je pesničkog video projekta Svi kao jedan, u organizaciji Spoken Word RS.
U saradnji sa Markom Markovićem (Azimetruum) i Reljom Škrbićem (Voden), snimio je pesmu Lyrica (Moj brat spava) koja je pobrala pozitivne kritike među poštovaocima trip hop muzike.
Pored poezije piše i kratke priče koje su objavljene u Zbornicima među kojima se ističe zbornik Karneval u suterenu. U Književnim novinama i drugim štampanim i elektronskim publikacijama objavio je i aforizme i satirične priče. 

Награђени на конкурсу Кк 21, 2021.

 

1.     Прво место: 

ВАТРА

 

Капија се сама отварала

од његовог звиждука у предвечерје

недра ми се шећерила

при помисли на његове велике шаке

на његова плећа што су се сударала

ко пар најбољих волова у јарму

О како бих се ко ласта

шћућурила испод те кошуље

на којој дугмад од снаге пуца

свањивала на грудима што су два бедема

која супиру моју дивљу жељу

да не поплави село

 

При помисли да му срце слушам

мирише ми жудња

на лист розетле у слатку

У стомаку толико жара

да бих хлеб могла да испечем

Отац је два пута коње презао

да ме у град лекару води

најбољу комовицу из дудовог бурета точио

а не зна да ми од ове ватре

неће ни лекар ни комовица помоћи

Бог с тобом дете

јесу ли те у порти о Светом Илији урочили

говорила је мајка и угљевље гасила

Стиснуто машицама на дну воде

шиштало је као јара

стегнута мокрим бутинама

 

Аутор: Биљана Станисављевић, Параћин

 

  Друго место: 

ВЕЧНОСТ 

Ћутао сам у тишини
Да светлости чујем зубље
Спрам тренутка,
Да осетим
Да постоји нешто дубље.

Жал је ока
Срца жељу
Својим шумом преварила
Спрам тренутка у ком јесмо
Блажена је вечност мила.

Аутор: Милан Бајчета, Пљевља, Црна Гора

  Треће место: 

СА ДРУГЕ СТРАНЕ ЗИДОВА

 

Свакога дана гласови цуре са друге стране

Зидова. Звукови пролазе кроз циглу. Ништа

Није непробојно. Одзвања центрифуга веш

Машине, чују се препирке и дирљиве изјаве

Из дубине стана. Свакога дана несвесно

Узимамо делове туђих живота. Иза

Осветљених прозора постоји предграђе

Таме. Са друге стране неко се бори. Неко

Тражи излаз. Са ове стране је паучина

По ћошковима, белина носи трагове немара.

Са ове стране сам склапао прве речи,

Тако кажу сведоци. Затим су ме стрпљиво

Рањавале деценије. Са ове стране гласовима

Храним зидове. Са ове стране се знојим;

Покушавам да откључам песму.

Аутор: Марко Поропатић, Београд

 Похвале:  

ЛУДАРЕ ГЉИВЕ

 

О, каква ноћ, јутро у ствари

са земљом мешају чај ми травари

да ме просветле, да ме оживе

дају ми пресне лударе гљиве

 

Крепе ме кишнициом,  онако бљутавом

Боже опрости, твом рабу мутавом

прозукло трепери кастрено пруће

далеко биле, лепе им куће

Копчају, шњирају, шарене тунике

на челу облоге презреле бунике

за глувим ноћима, брљаве дани

росуљом потком oдувек ткани

 

Заседа високо веће злих стараца

мемљива дружина, маторих јараца

већају данима, обрве смуде

шта ли ће са мном, чудом се чудe

Јавља ми ветар, нуди ми јемствo

дангуба каже има првенство

затворим очи вирим кроз прсте

кропе ме водицом, потом се крсте

 

Кад виде не могу да ме расколе

потрују керове, мене опколе

баш када заспим у ситне сате

тад ме на превару живог ухвате

Кад више не могу рђав да зборим

кад само трепћем  једва таворим

чекају да заспим у ситан сат

дођу на превару сломе ми врат

 

О, каква ноћ, јутро у ствари

са земљом мешају чај ми травари

да ме просветле, да ме оживе

једино могу лударе гљиве

Аутор: Драган Величковић, Сејаница, Грделица

  

САЊАЈ МЕ СЕСТРО

Капљем млеч

у твоје унутрашње ухо

Капљем у спољашњи свет

где те будим

да будеш моја равнотежа

Лијане из твог пупка

до сунца

као мрежа

топе скелете анђела

Њихова густа смола

недри ти на образима

од плиша

пурпурне снове:

Паунови

гнезде се у млеку

Тиха је као нада

и без бола

Њена цваст – дечија глава

клија и дише у мојој кошуљи од зове

Тиха је

као нада

Спава

Аутор: Бранко Јечменица, Уб