КЊИГОВАЊЕ, О књизи Илије Веселинова

https://knjigovanje.weebly.com/knjige/potraga-za-covekom Potraga za čovekom   Piše: Danijela Vasiljević O knjizi „ Provetravanje razuma” Ilije Veselinova Ilija Veselinov do sada poznat javnosti kao aforističar, predstavlja se knjigom priča u kojima ostaje aforističarski nastrojen, ne formom, već stavom i perspektivom skeptika. On svoj književni svet koristi da skrene pažnju na mnoštvo izopštenih karakternih osobina koje  ne dozvoljavaju da čovek bude ono što jeste u stvarnom svetu, u kome autor i nalazi inspiraciju. ​     Tematika je nagoveštena već u naslovu knjige. Politika, nezadovoljstvo, pakao, zavist, ruganje, laži i prevare prepliću se kao niti kroz celu knjigu, nagovešteni već u naslovima: Ponor ničega, Sumračje, Nešto i ništa, PARTY MORTALE, Dobrovoljac u paklu... Što se tiče likova, i njihovi karakteri su već određeni u naslovima kroz nametnute nadimke koje akteri nose kroz život kao svoje obeležje: Pera zlotvor, Večni Pura, Pera konj, Dobrohotni Mališa, Zare zvani Tustra. ​ Priče su uravnotežene kako u temama, tako i u stilu. Rečenice su kratke i britke. U njima se pored rečenog mnogo toga i nagoveštava. Likovi su birani kao opšti akteri koje je svako mogao negde da sretne ili ih je već video i doživeo. Pisac oko sebe vidi sujetu koja izjeda njegove likove, taštinu kojom su svi oni obavijeni kao štitom bez imalo želje da bilo šta promene. Oni su vrlo često oličenje čiste prirode koju izjedaju  društvo i sredina i koji samo kroz sarkazam mogu da opstanu (Pura, Zare, Mališa...)     Veselinov posmatra apatiju oko sebe koju je u ljudima uslovio način život sredine, ali ne poriče ni da se čovek rađa kao nečisto biće, čak navodi, u jednom trenutku da se i sam rodio sa šezdeset četiri zuba i odmah tražio da jede što asocira na ugriz majčine dojke i njenu patnju koja se nastavlja i nakon porođaja. Na taj način, autor se poistovećuje sa svojim likovima i jednostavno se predaje jer ne vidi način da nešto promeni.     Pisac se obračunava sa čovekovim iskvarenim postupcima naglašavajući ih rečenicom „Šta će mi ono što imam!“ Ova  izjava je zajednički činilac većini priča jer likovi pate za onim što nemaju a zanemaruju ono što već poseduju. U jednom trenutku, on opravdava njihove postupke za koje smatra da su uslovljeni proživljenim nezadovoljstvom i nametnutim pravilima: „ Nije red čeprkati po dušama onih koji piju.“     U nekim delovima prisutno je i poetsko izražavanje koje je upečatljivo u pričama Ponor ničega i Ništa i nešto. Čini se kao da se one nastavljaju jedna na drugu. Ove priče oplemenjuje knjigu  i iz negativnih predstava daju nagoveštaj dobrog kroz opis življenja iz piščevog ugla posmatranja. ​     Sami događaji Ilijinih priča ne nose težinu, već to na sebe preuzimaju upečatljivi likovi na kojima je težište ali i pažnja piščeva. Njihovi karakteri su nosioci celokupne knjige, oni su centralna tema i ideja koja pisca inspiriše da ipak začeprka ispod površine i na zanimljiv i neobičan način predstavi sebe u odnosu na svet oko njega koji žučno želi da razume.

Књиговање, представили смо се

https://knjigovanje.weebly.com/.../razgovor-s-ljiljanom... Razgovor s Ljiljanom Milosavljević, predsjednicom Književnog Kluba 21 iz Smederevske Palanke  Razgovor sa Ljiljanom Milosavljević vodi Sanja Radulović „Od jednog Kluba koji je nastao sramežljivo i sa priličnom skepsom u svom okruženju uspeva da sigurno plovi poetskim vodama ove naše Srbije, prkoseći svim problemima jednim samo sebi svojstvenim stavom, bez pretenzije da se drugima nameće, već teži da originalnošću sebi privuče simpatije sebi sličnih. Za veoma kratko vreme uspeli smo da se imena naših članova gde god da se pojavimo izgovaraju sa uvažavanjem i respektom. Uvek smo rado viđeni gosti i dobri domaćini, stvaraoci velikih dometa, a opet dečjih ruku i prostodušnih pogleda na svet.” Budući da sam dugogodišnja prijateljica, saradnica i zadovoljna gošća Knjževnog kluba 21 iz Smderevske Palanake poželjela sam da čitaocima portala Knjigovanje kroz razgovor s Ljiljanom Milosavljević predsjednicom kluba, a i slobodno mogu da kažem dušom ovog kluba, predstavim njegov rad, aktivnosti i članove i da još jednom naglasim značaj entuzijazma i solidarnosti u književnom radu kod nas.  Sanja:  Klub je ove godine proslavio 15. rođendan, šta je sve stalo u te godine a da je vrijedno pomena ovim povodom? Ljiljana: Naš grad je bogat talentima raznih vrsta umetnosti. I pre našeg kluba su postajali, ali nisu istrajali. Posle nekoliko godina dogovaranja 16.3.2009. godine smo krenuli. Književni klub 21 je nastao iz entuzijazma i ljubavi prema književnosti, ljudi koji su želeli da stvore prostor za kreativnu razmenu ideja i stvaralaštva.  Održavajući redovne aktivnosti poput književnih večeri, druženja i književnih konkursa, pokazivali smo svoju postojanost i vitalnost. Jedino nismo umeli da se hvalimo, često ni dovoljno da tražimo. Nismo imali želju da se registrujemo kao Udružewe pisaca, književnika, jer svaka ptica ima svoju pesmu. ​ Sanja: Postoji li i u kojoj mjeri podrška lokalne zajednice? Imate li vlastiti prostor? Gdje se održavaju sastanci? Promocije? Ljiljana: Lokalni mediji su nam maksimalno naklonjeni. Saradnja sa kulturnim institucijama je takođe odlična. Posebno sa Bibliotekom ,,Milutin Srećković“. Godinama imamo i skromnu finansijsku pomoć lokalne zajednice učešćem na konkursima za finansiranje pojekata iz budžeta. Prostoriju smo dobili na korišćenje aprila 2011.  Posle renoviranja u sopstvenoj režiji. Imamo mogućnost osim sastanaka i druženja da organizujemo i predstavljanje autora uz prisustvo tridesetak gostiju. Za veće skupove, dostupni su nam prostori kulturnih institucija, a leti i Trg kulture sa pratećim instalacijama. Sanja: Kakva je saradnja Kluba s javnim kulturnim ustanovama u gradu? Da li vam ustupljuju prostor ili pružaju neki drugi vid podrške? Ljiljana: Jednostavno rečeno, vole nas. Imamo lepu saradnju i podršku svih ovih godina. Sanja: Književni klub 21 već dugo godina organizuje međunarodni pjesnički konkurs i po njegovom završetku objavljuje zbornik radova pod nazivom Izvornik, kao i povremeno pjesnički maraton. Da li broj prijavljenih učesnika s godinama raste ili opada? Koliko se autori raduju nagradama? Ili ljute kad one izostanu? Ljiljana: Broj učesnika je uglavnom oko dvesta. Ima stalnih učesnika, ali svake godine i novih. Među prvima smo uveli prijavu mejlom, naravno pod šifrom. U početku su možda i bili sumnjičavi u tajnost. Trudimo se da održimo nivo kvaliteta. Svaki konkurs ima svoj profil, tako i naš. Ti koji se ne prepoznaju svojim stilom, odustanu. Dešavalo se, ali retko. Raduju se nagradama, naravno. Lepota je u tome što kod nas uglavnom učestvuju mlađe generacija, vremenom uzrastaju, tako i naš Književni klub 21. Sanja: U Klubu ima i nagrađivanih pisaca. Određuje li vrijednost pisca broj nagrada i(li) broj objavljenih knjiga? Šta je to po čemu se prepoznaje kvalitet? Ljiljana: Danas je sve ostalo varljivo. Scena je preplavljena, nekim akademijama, stranim udruženjima, zašareni se često Fb, da ne znamo ni koji je tekst nagrađen. Na našoj FB stranici i blogu objavljujemo sve književne konkurse i rezultate. Ima ih toliko, kao i nagrada, da ne mogu da zamislim da neko može u toku godine novoga da napiše. Naravno na svakom ima bar po neko naš. Svako je u mogućnosti da naštampa knjigu. Kada bi se merili, sigurno bi se zabrojali. Došlo vreme da je većini najmilije, ono što im je jasno na prvo čitanje, zatim tematski šta prolazi. Zna se šta je kvalitet, ali međusobno delimo radosti za sve ostvareno. Sanja: Klub ima i izdavačku djelatnost, o kojem broju knjiga na godišnjem nivou je riječ? Kako se Klub finansira u tom domenu? Ljiljana: 2013. registrovani smo kao mali izdavači. Dobro nam sada dođe, jer fizička lica više nisu u mogućnosti da pribavljaju katalogizaciju kod NBS, a i nezavisni smo. Naši članovi su objavili više desetina autorskih knjiga, što u organizaciji književnog kluba što kod drugih izdavača. Svako štampa o svom trošku, osim našeg Izvornika na čijim koricama su zastupljeni lokalni umetnici. Radimo i elektronsku verziju našeg Izvornika, i postavljamo na nekoliko sajtova. Do sada smo objavili 43 knjige. Neka izdanja su stigla i kao nagrade na mnogobrojnim konkursima na kojima učestvujemo, kako u zemlji, tako u regionu i šire.  Sanja: Kakva je starosna dob članova? Postoji li podmladak koji ima od koga da uči i da nastavi utabanim stazama? Ljiljana: Većina preko šezdeset, što je karakteristika i većine nama sličnih. Imamo i mlađih, talentovanih, tako da razmenjujemo iskustva. Budu nam u žirijima, održavaju Instagram, doprinose broju nagrada. Sanja: Šta su planirane aktivnosti Kluba u narednom periodu? Ljiljana: Godinama pokušavamo da podmladimo klub bar sa srednjoškolcima, ali čim krenu na studije, vidimo šta smo propustili. Biblioteka radi sa mlađim osnovcima, škole sa starijima. Planiramo radionice kreativnog pisanja i o pročitanim knjigama.  ​ Sanja: Ne mogu da ne spomenem Milka Stojkovića kao jednog od najistaknutijih članova Književnog kluba 21 koji je ne samo kvalitetan autor nego i izuzetan čovjek. Jeste li ponosni na njegove uspjehe? Umijemo li i dalje da dijelimo radost? Ljiljana: Radujemo se svakom. Napustilo nas je u proteklim godinama dobrih i dragih ljudi. Srećom imamo još. I Milko je jedan poseban, dobar i vredan čovek. Nenametljiv, tih i skroman. A i u stvaralaštvu svestran, , na radost i ponos svih.  Sanja: Imate podršku medija i lokalne televizije, koliko vam to pomaže u radu i promociji kluba, članova i događaja? Ljiljana: Lokalni mediji su nam maksimalno naklonjeni. Zabeleže sva naša događanja, gostujemo u najavi istih. Imamo zabeležen i serijal 10 za 21. TV Jasenice. Za vreme korone smo imali predstavljanje gostiju i književnih večeri putem Zoom Cloud aplikacije. Zahvaljujući Fb stranici koja postoji od 2010. i za sada ima  2.200 pratilaca, Blog koji postoji od 2011.  blizu 500.000 pregleda, sa 538 lokacija, regiona, Evrope i sveta, odškrinuli smo mnoga vrata, upoznali prijatelje, podelili međusobne radosti i uspehe. Putovanja su takođe deo iskustva, jer naši članovi posećujući književne manifestacije, proširuju svoje vidike i grade mostove sa drugim književnim klubovima. ​ Sanja: Šta bismo svi zajedno mogli da uradimo da nam bude bolje? Šta nam nedostaje? Možemo li biti solidarniji? Moramo li biti glasniji?  Ljiljana: Po prirodi sam optimista, ali došlo je vreme narcisa i računica, ne samo u našim krugovima, već i među osnovcima. Solidarnost nam se javi samo, ne daj bože, kad dođe do nevolje. U malom gradu, svako sedi u svome kafiću okružen istomišljenicima. Ideje se teško dele. Radost i podrška drugome, retko. Generacijski jaz je takođe izražen do nerazumevanja. A što se glasnosti tiče? Kvalitetni skromno ćute. Veštačka inteligencija, kažu, piše romane.

БУДИБОГСНАМА (Сатиричне приче), Милко Стојковић (1952)

ТОЈ СОРТИ ПЕСНИЧКОЈ

Даћу ја вама потоке и жуборе. Све то треба уканалисати у пластичне, гумене и гвоздене цеви, па у хидроцентрале. Све те ваше песничке заносе кроз жице и струјомере, а вама ако сте баш толико жељни ено славина у кухињи па одврћите воду колико вам воља. Завалите се у фотеље и слушајте шапутање течности кроз водомере.
Даћу ја вама пропланке, ливаде и шуме. Све то треба посећи, а за ваше јадиковке довољне су и пластичне јелке и пластично цвеће. Отворите прозоре и врата, направите промају па слушајте музику ветра кроз пластично лишће.
Јебало вас држање за руке и додири нежни. Сви би ви мени рукавице носили и зими и лети. Јебали вас заносни погледи и чежње у очима. Не би мени нико ходао светом без наочара за сунце чак и по мраку. Не бисте ви мени дрхтали и треперили, не живи се од љубави.
Даћу ја вама повесма магле, рујна вина, Цигане свираче и птице певалице. Све бих то укалупио у таблете и давао на рецепт и кашичицу. Домовини су потребни рудари, капиталистима ваш зној, а не ваша стихоклепања и шапутања што нам децу трују.
Све бих ја вас песнике пред суд народни.
Даћу ја вама пропланке, ливаде и шуме. Све то треба посећи, а за ваше јадиковке довољне су и пластичне јелке и пластично цвеће. Отворите прозоре и врата, направите промају па слушајте музику ветра кроз пластично лишће.
Јебало вас држање за руке и додири нежни. Сви би ви мени рукавице носили и зими и лети. Јебали вас заносни погледи и чежње у очима. Не би мени нико ходао светом без наочара за сунце чак и по мраку. Не бисте ви мени дрхтали и треперили, не живи се од љубави.
Даћу ја вама повесма магле, рујна вина, Цигане свираче и птице певалице. Све бих то укалупио у таблете и давао на рецепт и кашичицу. Домовини су потребни рудари, капиталистима ваш зној, а не ваша стихоклепања и шапутања што нам децу трују.
Све бих ја вас песнике пред суд народни.

ПОПУЊЕНО

- Ја сам вештачка интелигенција.
- Ајдеее! Ја сам Ајнштајн.
- Не сери, ти си Милко.
- А псујеш, псујеш.
- Тако сам програмирана за Србију, иначе не бих опстала.
- Значи и крадеш и лажеш?
- Мора да будем што сличнија вама да би ме прихватили.
- И обећаваш? Шта ти нудиш?
- Шта бих друго него веће пензије, веће плате, нове фабрике, запошљавање, бољу будућност.
- Хвала лепо, мало си закаснила, имамо већ довољно политичара.

БЕМ ТИ ПРОЗОР

‒ Бем ти прозор!
Тако је псовао мој покојни отац.
Ништа нисам питао. Увек је следио исти наставак приче.
‒ Много ме та рупа коштала. Зидари је нису зидали, наплаћивали као да јесу. Фасадери је нису малтерисали, наплаћивали. Молери је наплаћивали, кречили нису. Столари је забиберили, стаклари ме коштали као златари. На крају је све то моја жена завесом зачинила.
Са годинама сам све чешће седео поред прозора и буљио кроз њега. У почетку сам зурио негде у даљину, према истоку. У сунце. Небо. Месец. Звезде. С временом ми се поглед скраћивао. Најпре до околних брда, па се спустио на градске солитере на периферији града, а на крају до кровова околних кућа у комшилуку изнад којих би једва канула покоја звезда. На крају је сасвим клонуо и пао на улицу испред моје куће.
Улицом су пролазили празни људи, носили празне торбе, теглили празне душе. Вукли су за собом ране из ратова, ожиљке из демократије. Прође и понека живуљка од оних што живе пасјим животом. У свом сивилу њихови животи су зрачили оптимизмом. Чак сам у појединим тренуцима имао жељу да будем њихова сорта, али ми није успевало.
И док сам се ја стапао у сивило и околину, моја жена није скидала очи са телевизије. Гледа и смејуљи се. Смеје се. Жена се смеје, еј!
Вирнем ја кратко на ону кутију, а тамо, бокте, све шарено. Није безбојно као моја улица. Погледам мало боље, а тамо има радости, смеха, пољубаца, загрљаја. Има живота. И кад га отвориш, не дува промаја.
Одмакнем се од прозора, а примакнем телевизору. Богме, женидбе, свадбе, рођендани, прославе, годишњице. У односу на гледање кроз очев прозор, гледање кроз овај прозор у свет је рајски живот. Моја лева страна која је била ближе телевизору доби боју. Седнем ближе жени надајући се да је срећа заразна и прелазна. Целог поподнева нисам одвојио очи од екрана. Људи се сунчају на плажама, скијају на планинама, шетају крај река. Мени као да омиле живот. Чак сам неколико пута удахнуо и ваздух.
Увече у пола осам појави се на екрану Онај Наш. Отвара фабрике, запошљава незапослене, гради путеве, повећава плате, лечи болесне, побеђује у изгубљеним биткама, усрећује несрећне. Милина једна! Боже, како је живот леп! Ни налик оном који се види кроз очев прозор. Овај прозор у свет ми отвара нове видике, шири хоризонт.
Трећег дана купим стотинак цигала, дођоше два Црнотравца и зазидаше онај очев прозор што гледа на улицу, а купим још два прозора у свет у боји.
Сад и ја живим нормално.
Бем ти прозор!

Наши у зборнику ЖУБОРИ СА МОРАВИЦЕ 2023

 

Путовања
Љиљана Милосављевић

Око твоје сањиво
у води се огледа
и голубије мило ме гледа
даљином жеља путује

Мисао ми на врх језика
ветар сањивим
облацима
успомене шара

Купинице у недрима
у нади ишчекују
најлепши сусрет
сунчаних дланова

Чувари ватре
Влада Илић Тушаковић

Звала се Алма
Као мој присвојни придев
По који залогај
И лаки пољубац у образ

У сенкама дрвећа
Руке нам
Као гипке гранчице
У игри

Да смо тад знали
Да ничег бољега нема
Од тога тада
Апсолутно ништа

Живота ми
Били бисмо себични
Чувари ватре
Оне наше одавне

Сладак је још онај ваздух
И цветни небески круг
Помамно још се врти
У мојој глави

Довољно си паметна да би рекла нећу
Милко Стојковић

нема тужнијих речи
од нећу, не могу, немој, никад
у октобру и новембру

(мада
ко да ћуд женску разуме
између два пупољења брадавица
између два шминкања
између два свлачења
између два мокра голотрза)

а сад
после непотребног увода
о ОНОМ

по нашим словоглагољењима
Ерос је усклађивао календар
мастиљавио по датумима
врелом и црвеном
луд и збуњен у исто време
вирећи кроз кључаоницу забране

по нашим голоплетима, таласињима,
заврзламама, збибичењима
једначењу по звучности

Једначењу по звучности
преласку ч, ж, ш, џ
у аххх, јоој, ооххх, тооо,
дописиване и досликаване странице Камасутре

па ти види сад
исплати ли се рећи
НЕ МОГУ И НЕЋУ

ЗБОРНИК ,,КИПРИЈАНОВ КЛАДЕНАЦ" 10, Бајина Башта 2024

ШТИТ
Катарина Ковачевић

Сви смо тад били израњавани.
Свако из свог рата дошао, на једној смо се скупили лађи,
сатрулелој, једара поцепаних ветром и мецима.
Били смо тако танки…

Сећам се да сам помислила: ,,Дуне ли само мало јаче,
постаћемо храна подводним бићима која нас већ вековима прате-
само чекају један наш неспретни корак
и вода ће постати црвена.“

И помислила сам глупо, надмено: ,,Ови људи зависе од мене.
Ја морам да их заштитим, охрабрим и насмејем,
само ће из моје руке хтети да једу, само ће мој језик хтети на својим ранама,
само ћу ја умети да певам песме из њихових далеких земаља
и моћи да их успавам.“

Припремила сам штит,
онај за који сам дала последњи новац још пре безброј година.
Ковали су га и моји женски преци и неки људи мало вредни помена
и моји верни непријатељи.
Носила сам га увек, јер срастао ми је за руку,
јер мој рат никада није имао почетак и никада се заиста неће завршити.

Руком сам их позвала све, под свој штит.
Надала сам се да разумеју оно што сам очима говорила:
,,Ено их, одапињу ка нама зажарене змије и каменице,
само дођите и пробајте да плачете, то их инспирише.“

Држала самга,онако тешког, изнад наших глава,
давала им воде из своје полу-пуне флаше,
причала легенде из свих крајева света,
у којима бедни на крају побеђују
и узимала сам ваздух само колико је било потребно да преживим.

Одједном, напад је престао. ,,Сувише нагло“, помислила сам.
,,Мора да спремају нешто још горе.“
Моји саборци (о, Боже, звала сам их пријатељима) измилели су испод мог штита
и не окренувши се ниједном, храмљући, кренули су…
Неко под земљу, неко горе, а неко… ка нашем непријатељу.

Остала сам сама под својим штитом.
С грчом на лицу у облику осмеха у њега сам почела да урезујем
почетне речи молитава, келтске симболе и све датуме преживљавања,
ситним бројевима, остављам места, јер биће их још.

Али места испод њега више нема ни за кога.
Тело ми се издужило, рамена су ми се проширила и вид ми је бољи.
Никада више неће бити кров читавом племену.

Сашићу униформу која ће ми добро стајати.
Биће боја које ја одаберем, а текст заклетве написаћу сама.
Па нека кажу да је жена која сама стоји на пољу са штитом изнад главе
необичан призор.
Нека кажу. Свакако ће о мени причати они које сам крила,
чије сам главе чувала.

Они ће у сваком случају живети дуже.

ЖЕНА СА КЊИГОМ У КРИЛУ
Љиљана Милосављевић

Сунце живота на заласку
у очима мојим се огледа
мирис липе се прикрада
у смирај дана птице се гласају
мислима ти осмех шаљем

Дани журе за нас не маре
травке опијене свежином
тек опраног веша машу

Пшенично зрно из кљуна
неке птице посејано класало
крај жуте руже и чуваркуће
на делићу земље уместо
паркинга за ауто којег немам

Кафу са књигом у крилу пијем
ускоро ће ноћ и ружне вести
колико је људи данас убијено
поплаве, вулкани, земљотреси
у даљини неко траву опет коси

Сунце спокојно на починак креће
велики жути пас онако у пролазу
за несреће што нам прете не мари

ЦРЕП
Милко Стојковић

У петом реду
с лева на десно седми
пукао цреп

кадгод старчева рука
према горе
сунцу, небу и црепу крене
силе је годинама оборе
и она падне, свене

данас кап кише
сутра три, пет
кроз напрслину црепа
и неугасле ће очи
да се наточе
све до старчеве душе

па ће тако јесени целе
да је шкропе
све док је онако жедну
не потопе 

ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА, НИШ 2024

У Нишу 5. октобра, представљен 22. Зборник радова међународног песничког конкурса ,,Између два света“ 2024. године у организацији књижевног клуба ,,Бранко Миљковић“. Од наших су заступљени Ана Ђурић Марјановић, Ескић Слободан, Ковачевић Катарина, Милосављевић Љиљана, Нешић Светлана, Петровић Милован Мићо, Радивојевић Тања, Станковић Виолета и Ћатић Драгана. Проглашење овогодишњих победника, како лепо кажу, троје међу једнакима ће добити заједничку збирку. Прошлогодишњи добитници су Видак М. Масловарић, Љиљана Милосављевић и Свен Кезеле. Господин Синиша Стојановић у име породице Рaдослава Стојановића Шекспира, уручио је награде добитницима. Срдачно нас испратили до нових сусрета, Јовица Ђурић Мајор, Драгиша Ераковић, Божо Зечевић, Аца Митровић Лахор… и драге песникиње. 

НАСЛЕЂЕ

Ана Ђурић Марјановић

Не ломите ми стару трешњу ни крушку,
Напрсли праг и њива дедовина је моја.
Под дудом деда седи и држи косу, своју пушку,
чело му бразда време, крај њега вода и проја.

Ни путеве обрасле што пате за кораком, ви што
остасте не међите на својој страни.
Не дирајте ми руже на јастучници које плачу за баком.
Не ломите ми успомене, оне су коњи врани.

Голубове на крову, јуначке песме под јастуком,
урушен плафон и сламу која из стаје цвили.
Не дирајте ми стазе обрасле дивљим маком,
виноградарску праску која се из стабла жили.

Ни прадедове који бранише земљу срцем и вером,
док по костима њиним деца нам здрава ходе.
Своје наслеђе браним голубијим сивим пером,
изнова крчећи стазе које ме сећањем воде.

НЕСТАНАК
Слободан Ескић

Прозукле двојнице на полици старој
прекрила прашина сплела паучина
све је црвоточно сат на зиду спава
шућур на креденцу изгубио боју
кроз разјапљен прозор шета месечина
у наћвама трулим набубрела страва.

У соби гостинској без чунка бубњара
на великом столу згужвана мушема
са пода се шири мирис мишетњака
чекмеже на клупи пуно успомена
рамови на зиду празни без икона
сведочанство језно утварних времена.

Бурјан и коприве прекрили двориште
проникли бршљени и дивља купина
отрови и трње расту из бунара
дом је гмизавцима магаза срушена
осушена давно чуваркућа шљива
само месец бледи памти домаћина.

МОРСКА ТРАВА
Катарина Ковачевић

Стопала су ми дубоко у песку, вода ми долази до струка.
Стомак и леђа полако греје сунце, а моје очи траже нешто изнад

Ја сам обична морска трава, она што смета пливачима и плаши их,
јер ко зна шта ту спава и шта то воли да једе.
Она трава чудне боје која на земљи не постоји, па нема име,
она што личи на људску косу.

Од мене се склања због страха или сажаљења.
Они најхрабрији кратко ме, врхом прста, додирну,
а онда потраже чистије место, без стена и растиња,
да могу своје тело да осете у својој слободи,
место на којем нема ничег што позива на опрез.
Тешко је то, знам, обичном голом човеку, тако слабом спрам овог великог мора.
Тешко је признати да је трава јача од твојих руку.

Знам. Ипак, немој да ме сечеш.
Не тражи за мене неки леп суд прављен људском маштом,
одговарајуће место спрам сенки. Не врти ме у круг. Нећу преживети.
Не пресуј ме у великој непрочитаној књизи.

Сликај ме, причај о мени као о нечему што те је замало удавило,
опсуј ме и не померај ме.
Неки се преображаји зову смрћу.

СЛУТЊА
Љиљана Милосављевић

Кафа ми се из видокруга изгубила
месец је опет млад и нећу да те будим
на погрешно укљученој рингли
тањир са плавим цветићима и питом
од вишања цикнуо а био ми је драг

Не мислим да у тишини ћутимо
зато што се као некад не волимо
него опседнути тужним вестима
тихујући једни крај других чекамо

Каранфил ми на прозору из Холандије
босиљак гледам како осунчан расте
икону Арханђела Михајила да закити
опасно неко време нам се прикрада
човеку ни трага а цвеће не мирише

ДЕО НЕБА
Светлана Нешић

Свако има место своје
неко мање, неко веће,
свако има део неба,
део Сунца, део среће.

Свако има дар од Бога,
да препозна треба само,
свако може да досегне
пут на коме себе дамо.

Живот хуји неумитно
док се чека, док се трага,
уз вољене моје срце
чува сва бића драга.

То је снага, то је воља,
поклоњене душе део,
уз љубав је душа боља,
љубав скида тмине вео.

ДОБРО СЕ ДОБРИМ…
Милован Петровић Мићо

Били ил´ не били браћа
Нема више добра,
Добрим да се враћа,
Јер у белом свету
Добро се много плаћа…

К´о у себи има Бога
Има вечни спокој
Мирне животне сне,
Њима не треба похлепа,
Овог немирног века.

Оставимо камен спотицања
Прошлост бурну иза себе,
рећно по родној груди ходимо,
У одјеку овог тешког времена
Отаџбину топлином срца волимо.

Љубавни пламен не угасимо…
-Песмом родољубивог гласа,
Загрљају најлепших снова
Свијмо гнездо свог спаса
Спасењем душе од свих окова…

ШТА ЈЕ ЉУБАВ
Тања Радивојевић

Ако питаш шта је то љубав
Ево одмах да ти кажем:
Љубав је, под број један, кад не мораш ништа да лажеш
Под број два, то је онај осећај сте заголица, попут лета лептира

Под број три, кад ти неко рукупружи
И кад си тужан још увек се са тобом дружи.
Кад имаш ружне дане и кад се нагомилају лоши снови
Али ти неко поклони разлог за још један осмех нови.
И кад си срећан, број који позовеш први
Није само број, тај неко већ струји кроз део твоје крви.
Можда је већ стигао до твоје леве преткоморе или коморе
Ако јесте, више нема назад, љубав је ушла у све поре.
Ту где љубав царује,
ум више не постоји,
Љубав све потребе човека остварује,
и дане живота весело боји.
До ког броја сам беше стигла?
Није ни важно.
Љубав је све оно што осетиш, а знаш да није лажно.

ОСВРТАЊЕ
Виолета Станковић

Гледам свет око себе,
Као из далека,
И што више осматрам,
Све се мање
У њему налазим,
И све ми је мање
До тога стало!

НА РУКОХВАТУ ПЕСМЕ
Драгана Ћатић

На рукохвату песме
запевај као вила,
заплеши слободно
јер – ко зна,
можда ће се твоме плесу
спасоносна киша одазвати
шумом ће можда одјекнути
глас твој песнички,
ко то зна…

И схватићеш тада:
једино храбри опстају
на рукохвату песме!