четвртак, 22. новембар 2018.

САША УГРИНИЋ (1971)


























КРАЂА
           
 Треба љубави моја/Објаснити мирис/
              Дефинисати ватру/Мало дубље мало височије...
             /Треба све поново и другачије рећи...
             - Бранко Миљковић, Проветравање песме

Листајући књигу омиљеног песника
проверавам да ли се неки стих преселио
у песму коју сам скоро исписао.

Чињеница да сам наишао на истоветне
идеје и мисли ме је намах посрамила.
Могућност да сам остао покраден
враћа достојанство.

Без претходне, не би било ни ове песме.
Без ове, не би било ни оне која је била.
Да нема песме коју ће неко некад да
напише, можда не би било ни ове, овакве,
а ни песме мог омиљеног песника.

Да је није било, са оним што носи,
не би било ни наших покушаја да до ње
дођемо, да је нађемо, опишемо и растумачимо.

Не би постојала ни белешка о томе
како нас је тражила и евентуално
стигла до нас.

Да нема те песме и осталих песама,
ни моја не би овако изгледала.
Да моја није оваква, ни оне не би биле
онакве.

Својом грађевином кретање стално
освежава своје везе
и тако себи даје замајце.
Без мира, кретање није весело.
Без кретања мир није спокојан.

Без ових отисака моја равнодушност
и неравнодушност мањје би постојале.
И мање не би.
Не би ни било места за тишину која следи.

Речи из мене су вера у идеје.
Истоветност, уклопљивост, неуклопљивост
и противречност идеја, мисли и тежњи
чине моју усамљеност мањом.


Угринић Милоја Саша (1971), дипл.маш.инж. Пише песме и кратке прозе. Своје прве књижевне радове промовисао јавно од 1997., био члан Књижевног клуба СКЦ-Крагујевац. Са Славишом Крстићем поделио другу награду  за Најлепшу љубавну песму (Ивањица 2006).  Живи у Великој Плани.

понедељак, 12. новембар 2018.

Иван В. Лалић (1931-1996)


ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.
Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.
Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајкет што без журбе према копну хрли.
Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,
Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.
Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.
Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрља од мазута...
И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.
Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.
Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи
И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,
Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.
Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта;
Крв ипак није вода.

(Крф 1985 – Београд 1989)

Иван В. Лалић је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.