понедељак, 30. новембар 2020.

КЛАСЈЕ ДУШЕ - Ана Ђурић Марјановић (1981)


Испричаћу  причу како у тескоби подрхтавају гране на ветру и бисерна роса пада на истргане странице доносећи души жељени мир.
Јутром,  сунце зачкиљи  кроз прозорско стакло залеђене душе док лагани поветарац учини да ваздух прожме топлином груди.
Испричаћу причу како се из страдања рађа љубав, испуњавајући белило страница нежношћу  прозирном и невином попут капи росе, чинећи да се лице зарумени као после првог пољупца.
Док свака капља чисти ум и тело у потоцима теку бисерне речи стварајући зачарани круг, стварајући љубав.
Испричаћу причу како се уз истинску веру заволи дах тишине и кутак празне собе док подрхтавају сенке успомена а ти их свежеш у завежљај и одложиш као највредније благо живота.
Сваки сусрет, трептај ока у малом трену ћутања исписује своју страницу.
Сви они који језде небеским пространством красећи цветне ливаде трептајем звезда подсете на своје постојање у нашим срцима.
Испричаћу вам причу како се умире а ипак тако стварно живи, уз мало осмеха, мало сунца, у гнезду које роде напусте с' јесени а настане с' пролећа, док живот бразда путеве на већ исписаном длану.
 
СЕЋАЊА И СНОВИ
 
Посве ми јасно у снове сврате
свитања рујна крај мирне реке,
нежне ми струне детињство врате,
па чујем стопе баке и деке.
 
Љубе се голубови на крову,
маслачци пупе, и зује пчеле,
чујем гласове како ме зову,
ал'  жубор неста до зоре беле.
 
Посве ми јасно срцем трепере,
дани поштеног, тешког живота.
Ту где се љубав и нежност деле
на длану цвета труд и лепота.
 
Месец ми снове посипа, злати
шапатом земља тад прошапће.
Макови зрију, нижу се лати,
док време плови крај старе куће.
 
Ветрови носе мирисе сете,
у чаши воде детињство оста.
По небу плешу две сјајне звезде,
док река љуби стубове моста.
 
Па када прођем застанем често,
поглед са куће дуго не склањам,
почива душа  где јој је место;
Не знам да ли се сећам ил'сањам?
 
ЧАМАЦ И РЕКА
 
Још увек стоји и чека
Док време неумитно тече,
један чамац и једна река
и једно уснуло вече.
 
Облаци љубе реку
месец се у њој огледа,
а чамац и даље стоји
стрпљиво, немо чека.
 
Док пати у тишини
славуји песму поје,
још може, има снаге
зближиће бар још двоје.
 
Шапатом ноћ путује,
а река журно тече
он се и даље нада,
можда следеће вече.
 
УДАХНИ
 
Цури, цури пешчани сат,
године краде, исцртава линије,
спаја даљине,
из очију месеца сузе падају
кап по кап,
мирише сета.
Ухватим јутро и зрачак сунца
наслоњена на мир,
онај замишљени трен у оку
и упаднем у вир.
Ех... сањалице..
Живот се одавно игра
таквима као што си ти..
Устани, убери трен радости, удахни.
Живот није за таква срца
где маске носе чак и пролазници.
 
НЕОПИСИВО
 
Волела бих да могу...
Да будем звезда у твом оку,
И месец светли у твојој коси..
Да ти на лице ставим јутро бело
И прекријем га росом.
Волела бих да прстима својим
На зиду тишине напишем твоје име.
Знаш шта?
То је питање једно, а ти одговор знаш.
Волела бих да те то питам
Али је тишина прекрила све,
Прекрила тебе и мене,
Прекрила нас.
 
САЊАЈ
 
Уплети ми тихи ветар у косу
ноћас када засвира сам,
преплети прсте са мојима
кораком лаким заљуљај дан
 
Као паучина лагана мека
покриј ме, зањиши ме,
спусти ми једну звезду на длан
у наручје тишине узми ме.
 
Сањај, сањаћу и ја најлепше
додире, шапате, пољупце..
И једно волим те..
и једно знам.
 
Ана има четири сина, живи у Старом Селу са супругом Зораном. Пише љубавну, родољубиву, духовну и поезију за децу, као и кратке приче и објављује у зборницима. Похваљивана и награђивана на конкурсима и песничким сусретима. Чланица је Књижевног клуба 21. Ово је њена прва књига.

уторак, 24. новембар 2020.

НАШИ У АЛМИ - кратке приче

  Ана Ђурић Марјановић
         СЕЋАЊА 

  Свако има своју причу, понекад тужну, понекад светлу.
         Дани пролазе носећи са собом сећања.
      Некада их дубоко закопамо мислећи да одложена у џепу старог капута који више никада нећемо обући, ту буду сигурна, заборављена.
        Али сећања измиле као цврчци с пролећа, ненајављено, непозвано и не треба их се плашити.
        Понекад као со на рану заболе, понекад донесу олакшање.
        Ту су, куцкају у нама као стари будилник на зиду успомена.
 
        Светлана Нешић
        РЕЧИ
 
        Расуте речи.
       Троше се, нестају. Прикупљам трагове што су остали. Покушавам да их сложим, преметнем и створим јединствено значење.
        Оно што светли када је свуда мрак.
 
        Станка Спремо
        СТАРА СИНГЕРИЦА
 
       Не знам зашто, али деси ми се често да сањам или ми дође пред очи онај наш таван, гдје смо се сестра и ја играле поред старе „Сингерице“. Та сингерица је бил у нашој породици већ другу или трећу генерацију, нисам сигурна, и не знам зашто, прирасла ми је за срце. Једва сам чекала да мало порастем, па да учим да шијем на њој. Имал је лијепу црну боју, широку папучицу коју нисам могла да дохватим, осим ако се мало не спустим са столице, на коју сам сједал покушавајући да имитирам маму, како она то стручно и зналачки ради. Највише ми се допадао онај дио са стране, колут, што се руком окреће па се игл помијера горе-доље и повлачи конац, како је то мени дјеловал чудновата справа. А тек онај натпис испод стола, написан великим и крупним словима „SINGER“. Право умјетничко дјело. Није нам било дозвољено да је дирамо, али одувијек сам маштала да буде моја, па сам крадом у договору са сестром истраживала по њој, онолико колико се могло, а да се ништа не примијети. Али не дочеках то. Десио се онај глупи рат, машина и таван су остали некоме другоме, али ја и дан-данас гледам те машине у нади да ћу пронаћи бш ту моју, па да нешто сашијем на њој и остварим своју дјетињу жељу.
 
       Зоран Тодор
       НИЧИЈИ ПСИ
 
     И овог слепог јутра, по навици, запушач са црвеном звездом са ноћас начете зелене флаше Хајнекен пива, шаком утискујем у чело.
       Магла је напољу тешка и густа.
    Под теретом пуцају прозорска стакла, док из куцаних редова тек написане приче допиру неуједначени звуци окаснеле журке и намећу ми дилему, да ли је тај детаљ заиста неопходан причи о изгладнелом чопору ничијих паса који кроз зидове станова у приземљу режећи, јуре према центру.
 

понедељак, 23. новембар 2020.

Боривој Везмар (1971)

ПУСТИЋУ СУНЦЕ
 
Немам два Јеркова, ни два Брајовића,
имам само по једног -
узми ил остави!
младо немам, старо не виђам,
доста је за један век
стопедесетидевет скоро генија.
Проредило се.
И немам проблем
са јавношћу -
јер као дете,
уместо у колевци,
одњихали су ме
у Шилеровом звону,
у фиоци за чарапе
стасавах вирећи кроз тарабе
мојих сиромашних родитеља.
Ја немам две младости,
па да бих ову другу
траћио на лумперај, ракију и курве.
Немам времена за рекламе,
небесне људе, људске небеснике,
ваља наранити кокоши и мачке,
децу, псе, душе покојника,
нити да читам нове Каталин Ладик нити нове и нове Табашевиће.
У поверењу, ја имам голуба,
и звезду,
урушену у понорно небо.
Понестаје ми ракије,
али то је најмањи недостатак.
Ја сам изгубио
бога, љубав,
пријатеље.
Сви смо ми гладни
онога што се ничим не може
надокнадити и тако даље.
Узгред,
Ракић је лажњак,
а ни Пандруровић није бољи -
обојица би данас умрла од короне -
пустићу сунце.
 
СУСРЕТ НА СТАЗИ
 
Неко гура колица
стазом у насељу.
Не стаје гурајући их право
кроз мене
у сјај неба,
у вечност.
Међутим,
ако избацим сјај,
избацим
вечност -
гураће их и даље.
 
КУПУЈУ И ДОБРО ПЛАЋАЈУ
 
сво старо отпадно гвожђе
купују и добро плаћају
старе акумулаторе старе радијаторе
старе креке старе моторе старе протезе старе
патње старе љубави
купују и добро плаћају
неодсањане снове
неиспуњена обећања
угашене облаке
сувишне успомене
купују и добро плаћају
ислужена лица похвалнице читуље
непослата писма
прстења привеске
колевке одњиханих дана
купују и добро плаћају
људе и тела
обмане и самообмане
празне љуштуре
одбачена крила
купују и добро плаћају 

Боривој Везмар, рођен 1971. године у Пакрацу. Објављене три збирке песама: "Опис места" (Панчево, Графос, 2000), "Плоча се отвара" (Београд, Зора, 2005), "Ноћ у читалишту" (Загреб, СКД Просвјета, 2008). Песме су излазиле између осталог, у часописима: Трећи трг, Књижевна реч, ЛМС, Кораци, Браничево, Књижевни магазин, Поља, Повеља, Монс ауреус, као и у Љетопису СКД Просвјета те у Српско-далматинском магазину. Ради у библиотеци Филолошког факултета у Београду.