четвртак, 30. мај 2019.

Драган Јовановић Данилов (1960), награда Ђура Јакшић 2019.


САОПШТЕЊЕ  ЖИРИЈА О  НАГРАДИ ЂУРА ЈАКШИЋ ЗА 2019. ГОДИНУ

Добитник награде Драган Јовановић Данилов

Тридесет и четврти пут  се  додељује награда „Ђура Јакшић, за најбољу песничку књигу на српском језику, објављену у току претходне године, у организацији Народне библиотеке Ђура Јакшић из Српске Црње. Награду Ђура Јакшић су понели најугледнији савремени српски песници од Љубомира Симовића, Рајка Петрова Нога,  Војислава Деспотова, Новице Тадића, Радмиле Лазић,  Милана Ненадића до Душка Новаковића, Матије Бећковића, Бојане Стојановић Пантовић...
На четвртој седници, одржаној 27. маја 2019. године, жири  у саставу: Мирослав Цера Михаиловић, Бранислав Живановић  и Јован Зивлак - председник, након разматрања наслова који су били у ужем избору: Марија Шимоковић: Позајмљена светлост, Чигоја, Београд; Радивој  Шајтинац: Непозната природа, Завод за културу Војводине, Нови Сад; Драган Јовановић Данилов: Ум подивљале реке, Повеља, Краљево; Саша Нишавић:Заборављени дечак, Прометеј/Тиски цвет, Нови Сад; Тања Ступар Трифуновић: Размножавање домаћих животиња, Нулта стварност, Сарајево и Драган Бошковић: Аве Мариа!, Драган Бошковић, Београд, донео је једногласну одлуку да награду
Ђура Јакшић за 2019. годину
додели
Драгану Јовановићу Данилову
за књигу песама
Ум подивљале реке,
У издању Повеље, Краљево

Драган Јовановић Данилов рођен је 1960. године у Пожеги. Студирао је на Правном и Филозофском факултету у Београду, на групи за историју уметности.
Објавио је збирке песама: Еухаристија (1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Пантокр(е)атор (1997), Глава харфе (с Дивном Вуксановић, 1998), Алкохоли с југа (1999), Концерт за никог (2001), Хомер предграђа (2003), Гнездо над понором (2005), Мемоари песка (2008), Моја тачна привиђења (2010), Кад невине душе одлазе (2011) и Вино с вулкана (2012) и др, као и раомане: Алманах пешчаних дина (1996), Иконостас на крају света (1998) Отац ледених брда (2009) и „Таласи београдског мора“и књигу аутопоетичких есеја: Срце океана (1999).
Учествовао је на бројним међународним песничким фестивалима. Одржао је више самосталних књижевних вечери и читања поезије у Француској.
Добитник је књижевних награда: „Бранкове награде“, „Змајеве награде“, награде „Васко Попа“, „Бранко Миљковић“, „Меша Селимовић“, Виталове награде „Златни сунцокрет“, „Оскар Давичо“, награде Српске академије наука и уметности из фонда „Бранко Ћопић“, „Просветине“, „Стеван Пешић“, „Ристо Ратковић“, „Јефимијин вез“, „Песма над песмама“ „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића“, награде „Димитрије Митриновић“, „Лаза Костић“, „Момо Капор“ и „Дисове награде“ за целокупно песничко дело. Добитник је међународних књижевних награда „Про цреатион“ и „Велика базјашка повеља“. Збирке песама преведене су му на енглески, француски, немачки, италијански, грчки, бугарски, словачки, румунски и македонски језик. Роман Иконостас на крају света објављен је на мађарском језику (Напкúт Публисхинг Хоусе, Будимпешта 2006) у преводу Јаноша Борбеља, а Отац ледених брда на македонском језику 2013.
Данилов је и ликовни критичар и есејиста. Аутор је монографија о многим савременим српским сликарима. Живи у Пожеги и Београду.
Данилов није од оних песника који одбијају свет са иронијском гримасом, одустајући да трага за његовим скривени тајнама, његовим скривеним смисловима, фасцинацијама, коначно не одбијајући живот, загонетке  постојања и оне вредности над којим ће као биће да затрепери у скоро религиозном заносу вере  да постоји јединствена скровита стаза смисла у општем метежу људских чинова. Његови широки стихови, не звонки, нити гласни, али са унутрашњом звуковношћу  драматског и интензивног разговора са светом, ритмизирани али не и певљиво мелодизовани, са једном врстом танане опорости која нас прикључује за  слике дубине животних призора и облика, песничког мишљења, разазнавања и рашивања појавног, да иза његових плаштева наслутимо једну другачију морфологију - у одсевима који се испољавају као тренуци испуњења мистеријом постојања. Данилов  се дистанцира  од помодне декларативне бриге савременог песништва у   вртоглавицма самопроблематизовања, одлучујући се да поезија може више од изгнанства и самоизгнаства.
Данилов данас представља један од најснажнијих и најутентичнијих гласова савремене српске поезије.
Свечано уручење  „награде  ће се одржати   2. јуна 2019. године у Српској Црњи у оквиру манифестације Липарске вечери.
Жири награде Ђура Јакшић у саставу:
Мирослав Цера Михаиловић,
Бранислав Живановић,
Јован Зивлак, председник

Вероника Вељић (1942)



ПОВРАТАК ИЗ ГРЧКЕ

Уморили смо се од одмора. Ближио се повратак кући. Обављали смо задње куповине. Љиља је куповала сваком понешто: мужу, сину, свекру, свекрви, мајци, оцу... и себи. Ми смо се тек уселили у нову кућу, грцали смо у кредитима, овај одмор смо себи једва некако приуштили и ја нисам смела да будем тако широке руке. То ми није сметало да покупујем по нешто за сваког, а за своју душу преко свега наумила сам да купим флашу метаксе. Муж је био апсолутно против тог мог наума. Наводно метакса се није смела носити преко границе. Он није био спреман да плаћа царину и да има било какве компликације на граници. Препирали смо се око тога. Он је остао при свом ставу и ја сам хтела не хтела морала да попустим. Ипак ми је било криво. Била сам убеђена да због једне флаше метаксе не би било компликација. Док смо шетале по Лептокарији у једној радњи сам приметила пљоску са 300 гр метаксе као сувенир. Без  сваког колебања ушла сам у радњу и задњим  драхмама купила пљоску. Љиља ме је посматрала. Знала је да ће се муж томе противити.
«Боље да му не кажеш за ово. Сакриј ту пљоску негде међу ствари да он не види. Не исплати ти се да се због те мале флаше расправљаш са њим. Не би ти се исплатило и да си купила литар.»
«Да знаш да ћу тако урадити. У праву си. Не верујем да ће ми ико правити проблеме чак и ако ми је цариник нађе међу стварима.»
Брзо смо се спаковали. Кад су кола била спремна за полазак, додала сам мужу своју тоалетну торбицу, да је стави негде на врх да ми буде при руци.
«Шта ти је то толико тешко у торбици?»
«Унутра су парфеми и тоалетне водице. Постави то усправно и забарикадирај лепо, да се флашице не разбију.»
«Женска посла», гунђао је док је стављао у гепек.
Љиља је жарко желела да  се вратимо кући преко Охрида. На Охриду никад дотад није била. Нас двоје смо били неколико пута и за Охрид су биле везане многе успомене. Док смо били у Грчкој, потрошили смо мање новца него смо очекивали, а пријатељи су били јако пријатно друштво. Мужеви су нас жене хвалили због наше економичности  и хтели су да нас награде посетом Охриду.  У Грчкој смо саме кувале, а у Охриду ћемо узети собе у хотелу и тамо ћемо бити 'госпође'.  Шалили су се, а нама је пријала похвала. Без  много двоумљења у рану зору смо кренули преко планина.


На карти је био уцртан леп пут. Знали смо да ће бити дугачко путовање, али с обзиром да смо имали добра кола, та даљина не би била проблем поготово што је крајолик кроз који смо пролазили био прекрасан. Оно што нисмо знали, то је било, да је то пут преко високих планина, кривудав и без туристичких дестинација, где би се путник могао одморити и освежити. Природа је била прелепа, али пут којим смо пролазили био је слабо обележен. Окружен је био са пашњацима и ливадама, или са густим шумама, тако да смо повремено имали осјећај да смо се изгубили. Понели смо нешто хране, али недовољно воде. Били смо приморани да воду тражимо у малобројним домаћинствима успут. Због таквог пута вожња је била заморна и спора. На грчкој граници су нас гледали као да смо пали с марса. Пустили су нас даље без икаквих задржавања. А на нашој страни цариник је пошао у детаљан преглед кола. Понашао се као да смо ми неки шверцери, који мисле да ће тим планинским путем лакше прошверцовати робу. Када је чуо да идемо на Охрид да још мало продужимо одмор, а у нашим колима угледао гајбу са празним флашама воде Карађорђе и Претис алуминијумско  посуђе, затворио је пртљажник и насмејао се:
«Скупа је Грчка, јел' да? Можете ићи даље .»
Пријатеље није ни заустављао, показао им је руком да продуже пут.
Уместо да у Охрид стигнемо око подне, после многих лутања стигли смо у Охрид око шест поподне. Стали смо на паркингу и расправљали шта нам ваља прво чинити. Пријатељи су били за то да се одмах нешто жестоко саспе у уста, а мој муж да се најпре обезбеди преноћиште пошто се ближи вече, па тек онда 'вољно'. Жене смо стрпљиво стајале поред кола и нисмо се мешале у дискусију, која је већ прелазила у препирку. Тако смо лепо провели одмор до сада, били смо у свему сложни, неће ваљда сада ова дилема све да поквари. Одлучно сам се умешала.
«Милане, дај молим те, додај ми тоалетну торбицу .»
« Чекај, видиш да имам преча посла.»
« Молим те, треба мало да поправим шминку. Дај ми ту торбицу па после расправљај!»
«Жено ти си немогућа. Баш ти је сада шминкање потребно!»
«Јесте, неопходно ми је!»
Гунђао је , а ипак је пришао пртљажнику, извадио из њега торбицу и пружио ми је. Без да би ме удостојио погледа, одмах се опет окренуо пријатељу.
«Ако се запијемо, ко зна где ћемо ноћити. Брзо ћемо то обавити и онда смо слободни да пијемо колико нам је воља. Туристбиро је одмах овде иза ћошка.  Отићи ћемо после на вечеру као људи. Не знам ти, али ја сам гладан као вук. Уморни смо сви, учини још тај мали напор пре опуштања.»
Љиља је ћутке посматрала.  Толико ме је већ познавала да је знала да покушавам некако да интервенишем, али није знала шта ће се догодити. Наглим покретом сам отворила рајсфершлус , извадила пљоску и пружила је пријатељима.
«Ево да буде вук сит и козе на броју!»
Тек ме је тада муж погледао. Видела сам сјај у његовим очима. Само је замајао главом.
«Тоалетне водице, јели? Е, јеси ђаволска жено...»
Дебело је потегао из пљоске после тог врхунског комплимента.
Преноћиште смо обезбедили који минут касније у хотелу Турист, где смо  вечерали и одсели неколико дана. Охрид нам је као увек пружио лепо освежење.  Готово да је било и лепше него у Грчкој на мору. Преко дана смо се мање купали и сунчали, али смо зато предвече редовно одлазили у шетње и обилазили историјске знаменитости.
Запамтила сам тај боравак у Охриду још по једном пријатном догађају. У току једне поподневне шетње наш поглед је привукао излог са сребрним и бисерним накитом. Љиља се залепила оком за огрлицу са висећим бисерним листићима. Њен муж  се показао као велики каваљер, увео је у радњу и купио јој ту скупоцену огрлицу. Ни мој муж није остао равнодушан поред толике понуде филигранског и бисерног накита. Било му је непријатно. И он и ја смо знали да себи тај луксуз тешко да  можемо приуштити, али је ипак ушао у радњу заједно са мном и купио ми огрлицу и наруквицу у комплету. То су били мали охридски бисери који су се продавали више као сувенир, али мени драгоцен накит, вреднији од злата.


Завршен је Пети конкурс за “Драганову награду 2019” за најбољи путпис старијих особа на који су пристигли радови 143 аутора, из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Аустралије, Швајцарске, Канаде и са Новог Зеланда, од којих су радови 142 аутора селектовани за оцењивање и избор најбољих у 5 категорија:

Најбоља женска путописна прича,
Најбоља мушка путописна прича,
Путовање по Србији,
Путовање по иностранству,
Најбоља путописна песма.

Чланица нашег Књижевног клуба 21 је добила похвалу за путописну причу. Честитамо!

уторак, 21. мај 2019.

Марко Поропатић (1984)

Проглашење победника за 2019. Библиотека ,,Милутин Бојић", Београд, 21.5.2019. Честитамо!
Фото: Љиљана Милосављевић

















Мирис предграђа

Кавез за књиге покрива зидове;
Прашина  полеже на бела сечива.
Меке утробе сложене међу корице
Одмотавају се, словима ћуте.

Све те купусаре које мобилишеш
При свакој селидби;
Оловне хрпе сложене у картонске кутије,
Понеко писмо, понеки абажур,
Све те крупне ситнице,
Које вучеш од стана до стана 
Имају увек исти мирис.

Смењују се пребивалишта;
Високе таванице,
Ниске зграде, бели клозети,
Једнобојне собе у којима спаваш.

Свуда срећеш свог двојника
Тог дечака кога теглиш под мишком.

Свуда срећеш вентиле који стежу цеви,
Сливнике нагрижене рђом,
Степенице умотане у несклад,
Наслове који штрче из комплета,
Књиге које курвински маме.

Све то открива колико и скрива,
Све се то слаже у ткиво биографије.

Загонетни осмех који си понео на лицу,
Просипаш по бистроима где конобари увек касне;
Препознајеш га у поздраву незнанаца
Којима се јављаш.

И у Његошеву довлачиш своју јетру и црну косу.
И тај похабани мирис.
Тај мирис постаје невидљива
Завеса различитих адреса.
  
Раскорак

Пролазићеш зеленим парковима
И цветним алејама.
Пролазићеш станицама и метроима.
Сретаћеш лица разнобојна и непозната,
Пролазнике загледане у књиге и мапе,
И оне са коферима у рукама.
Сретаћеш путнике који жваћу топле хамбургере.
Изгледаће као да је све могуће,
Али нека празнина лепиће се за пероне,
Као снег за храпаве црепове.
Виђаћеш рекламе и графите,
Раскошне пашњаке и наказне зграде,
Оловна јутра и прашњаве дане,
Људе, који су, ипак, више слични него различити.
Виђаћеш житна поља, борове шуме,
Куће окречене знојем и сунцем.
Осећаћеш пролазност у тој покретној клаустофобији.
Носићеш са собом, ко путни пртљаг,
Чупаву нарав и бодљикави шарм.

Марко Поропатић рођен је 1984 године у  Београду.
Завршио XIV гимназију,  а потом Правни факултет.
Објавио је збиркe песама: Исповести (2011) и Искре и Понори ( 2014). Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник награде ,,Милутин Бојић" 2019.
Песме објављује у часописима и зборницима (Мирис предграђа је у нашем Изворнику 8). Заступљен је у неколико антологија. Добитник је више награда за поезију.
Живи и ради у Београду.
  

среда, 8. мај 2019.

Драган Мраовић (1947)






















фото: ВикипедиА



Завидим Цару Лазару

Завидим Цару Лазару, падам ничице,
не због обретанија његове царске главе,
него што је умео Тебе да нађе Царице
да нас воздигнете до ваше небеске славе.

Да Тебе није било, Царице, и твоје жртве,
Срба не би било, чак ни ово мало нас живих,
већ би небо само оросило наше сени мртве,
само би кануло благодарје са небеса сивих.

Да не би српског Цара да нас за Косово веже,
и Твог мучеништва, били бисмо без срца и ума.
Без Тебе светице и Лазареве Цркве Самодреже,
Скренули бисмо са светлог пута Божијег наума.

Снага мужа је у жени, а не у мачу.
Свака жена је Марија Богородица.
Ти си нас родила у косовском плачу,
Ти, кћи Србије и наша вечна Царица.

Завидим Цару Лазару, не на светој Здравици,
већ што се блажен и узвишен на небо вазнео,
јер је срце дао божанској српкињи Милици
и нашу косовску издају, срећом, није доживео.

Оно што ћу на крају рећи, опште је место,
подсмеваће ми се сви критичари и песници,
али рећи ћу и помињаћу то упорно и често:
клањам се нашој Светици Царици Милици!

уторак, 7. мај 2019.

Наши са причама у Алми


Вероника Вељић
ЈЕДНА РЕЧ ЗА ПОМИРЕЊЕ

 Пословала је око шпорета, док је муж листао новине. То јутро је био нервозан и ништа му није било по вољи. Најпре соба није била проветрена, а кад ју је проветрила, зашто је тако хладна, зар не може мало да проџара ватру да би се боље загрејала, те кад ће већ једном тај доручак, итд. У почетку је стрпљиво слушала примедбе и покушавала да се правда. У себи је мислила: устао је на леву ногу, ваљда ће се смирити. Али – није! Гунђао је даље због овога и онога, а у њој је почела да се скупља зловоља. Неко време је ћутала, није одговарала. Са примедбом да шпорет не вуче јер не уме да ложи ватру превршио је меру њеног стрпљења. Оштро је одговорила:
„Шта си се накопиздрио на мене данас?!”
Тајац! Уплашила се. Ко зна шта значи та реч?! Личи на псовку. Куд да је изговори баш у овом тренутку кад је нервозан. Окренула се да погледа шта се дешава. Држао је пред собом новине, а рамена су му се тресла. Ништа јој није било јасно. Зар се он то одједном смеје? Остала је без текста.
„Где си нашла тај израз?”, упитао је кроз смех. Тада се насмејала и она. Једна једина реч и 'Пуф'! Нервоза је ишчезла.

Љиљана Милосављевић
РАЗГОВОРИ ПРАЗНИХ ДАНА

Хтела сам нешто да запишем, да не остане празан дан. Искочи ми Желимир Жилник, познати редитељ, отвара филмски фестивал.
А хтела сам нешто друго, о нама малима. Мислим, и о себи. Зар стварно више немам материјалних жеља или сам се помирила са могућностима. Па као задовољна сам. Скинем резервну хаљину са чивилука (имам их сличних од памтивека), у сваком џепу руж. Кад решим да изађем из своја четири зида, урамим осмех и кренем.
А и када изађем, сетим се Тарабића. Некада сам замишљала да нас на земљи бити неће. Можда и неће, доћи ће неки туђи. Али човека нећете моћи срести (говорили су), онако стварног са ким ћете умети да поделите причу. Случајности нема, одавно знам.
Добар дан, господине Жилник! Баш Вам хвала што стигосте у мој пусти дан. Вечерас очекујем Матију Бећковића, ако ми интернет буде у функцији. Сита ћу се наслушати и сама са собом испричати.

Светлана Нешић
ГОДОВИ

Испреплетани годинама стоје чврсто на тлу. Из дана у дан јачају. Осликавају време, пролазност, живот. Њишу се. Одолевају олујама и неизвесној судбини. Опстају...

Зоран Тодор
БИЛБОРД

И овог јутра погледао сам у небо и умио лице.
Увек исто лице, комад неба и део билборда кроз који излазим на улицу привучен фотографијом згодне девојке која рекламира телефоне.
Жмирим питљиво, намигујем лево, десно, она се гласно смеје...
Шапућем мој број.
Ослушкујем.
Мислим, догодиће се нешто