ИЗВОРНИК 10 - 2020.

ПРЕДГОВОР 

Књижевни клуб 21 из Смедеревске Паланке заокружио је прву и ушао у другу деценију свог постојања. Иако се то дешава у јеку глобалне кризе, због које је седми конкурс за поезију овог клуба изостао, његови чланови показали су вољу и смогли снаге да и у овој, 2020. години објаве зборник радова Изворник 10 и тиме не прекину досадашњу традицију.

Разлика у односу на претходне зборнике је у томе што су у овом јубиларном, десетом, заступљени сви који су, од оснивања до сада, били чланови КК21. Тако смо добили збирку радова која говори о томе колико је разноврсних стваралаца прошло кроз редове клуба. Неки од њих у међувремену су престали да пишу, а има и оних који више нису међу нама, што даје додатни емотивни набој овој књизи.

Као што је то углавном случај са зборницима оваквог типа, и у десетом Изворнику готово сваки читалац, према сопственом укусу, може пронаћи понешто од рукописа који ће му се допасти. И даље је то збирка у којој се сваки аутор представља сопственим делом, па се тако тежиште теме о квалитету књиге пребацује на причу о квалитету сваког текста објављеног у њој. А осим по томе, остварења у овој књизи и жанровски су разноврсна. Има у њој почетничких радова, али и врхунских, награђиваних рукописа, којима је место и у озбиљним антологијама.

Славиша Крстић

Захваљујемо се свима који су допринели
узрастању клуба.
*
Штампање Изворника 10 су помогли:
Скупштина општине Смедеревска Паланка
(Пројекат: Паланачко књижевно стваралаштво)
Мегамаркет доо, Смедеревска Паланка
ОО Пензионeра, Смедеревска Паланка
Кардио пулс плус, Смедеревска Паланка
Дијамедик плус, Смедеревска Паланка

Милијан Деспотовић(1952), ХАИКУ ПОЕЗИЈА

Мој поглед маме
час ружа у вази, час
снег који веје.

Зимска месечина:
панталоне дечака мокре
а сенка сува.

Поруку коју
исписах на снегу, ветар
учини себи разумљивом.

Старица вуче
храстову грану по снегу –
мете своје стопе.

Ветар отвара
врата колибе да уђе
летња месечина.

Јесењи сумрак.
Са стазе скочи жаба
у извор тишине.

Латице трешње
падају у реку: плива
и мој поглед.

На рукавцу реке
крекет жаба прекида
дуга сенка роде.

Млади борови.
Ко јуче, они шуште,
не чух ти корак.

На пролећној
киши, кисне девојка
и њене мисли.

Преплаших птицу,
док се окретох она је већ
постала тачка у небу.

Дрво на хоризонту.

Уместо лишћа, на њему
јато селица.

Лахор што пири
додирује и твоје прсте
у мојој коси.

Јесење лишће
познаје твој ход, па ми
шуштањем јавља.

Дођи ми у врт,
једну ружу више хоћу
овог пролећа.

Наше сенке се
већ среле, а руке тек
једно другом пружамо.

Капи летње кише
речите су као и
наши пољупци.

Девојчица не
убра цвет крина, али
понесе мирис.

Наздравих добро
вече пријатељу. Позва
ме на јутарњи чај.

Пешачим уз
Месечину. Облак ме
За трен сакри.

Милијан Деспотовић је рођен у Субјелу, код Косјерића, 1952. године. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну, ликовну критику, бави се белетристиком. Радови су му превођени на:
италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски, јапански, грчки и јерменски језик. Заступљен је у више антологија савремене и хаику поезије, код нас и у свету. Канадски часопис „Levres urbaines“ је 1997. године посветио свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић из Ниша) и канадског песника Адре Руа.
Објавио је 49 књига. Награђиван. Живи и ствара у Пожеги и Субјелу. (Издавачка кућа Алма, Библиотека Савремена књижевност, књига 323, 2019)

Паланчани у Сазвежђу 2020.

      Понекад...

      Дејан Црномарковић 

Понекад побегнем у кап
сакријем се у кишу
и посматрам.
 
Понекад заиграм у твом оку
па ме пустиш
низ образ.
 
Пут свиле
Ходао сам по Путу свиле,
по камену који памти векове.
Око мене,
вриштале су сенке бивших људи.
 
Прошлост је тражила
Поштовање.
 
Животни венац
Драгољуб Јанојлић
 
Нижу се дани, гомилају године
Расте венац пролазног у наћвама века
На људском лицу ничу боре
Време неумитно описује животни круг
У шкрињи бесповратног догађаја рој
А човек умислио да баш све може
Рекама да мења ток, муње да кроти
И све му мало, хтео би и преко своје моћи
Дугу да држи на длану, небом да се покрије
Ал׳ живот не стоји, круни се непрестано
И све је ближи да дотакне вечност нему
Он је као планинска река,
Што гласом жубора открива свој ток
И тако све до увира у велику воду
Кад ће се предати и изгубити своје ием
Време тече пространством између земље и неба
А месец плови, жури да му облак не заклони лице
Човек никако да се напоји звездане лепоте
Жудећи за њом све до свог краја који ће доћи
А онда... онда биће као у оној песми
Неко ће од његовог пепела направити цигле
И саградити свој дом среће
 
Љуби ме и сањај
Милован Мићо Петровић
 
У сазвежђу земље и неба
Невидљиво време
Лети око сунца
Ослушкујући откуцаје срца.
 
Разнобојне блиставе очи
Погледом освајају лепоту
Са анђелима чуварима
У нестварним сновима...
 
У тихом звезданом муку
Моја љубав живи ту...
И спава на твом јастуку.
 
Љуби ме и сањај, и кад нисам у срцу
Најлепши сан у јаву претварај,
Животу срце дај, самном се не играј.
 
    На екскурзији
     Предраг Цветковић
 
    Лепо и топло мајско предвечерје. Путујемо возом од Лознице према Зворнику. У вагону гужва; и до напољу падају последњи трзаји уморног сунца, људи у купеима, сваки на свој начин, скраћују време овог дугог и занимљивог путовања. Неко ћаска уз мутне и густе колутове дувана. Неко игра карте, док локомотива лагано штекће живописним пределима кланца.
    Свуда, ту и тамо, забели се по које стадо оваца на обронцима оближњих планина. Искидани лавежи паса непрестано ремете вечерњи смирај сунца које се уморно од дугог хода, лагано спушта за ивице шума остављајући за собом упаљено небо.
    И најзад воз се лагано зауставља. Кроз прозорска окна вагона угледасмо Зворник, као уклесан уз леву обалу Дрине град такорећи у самом кланцу високих и стеновитих планина попрсканих шумом...
 
    Загуб кадрил
     Слободан Тодоровић
 
    Уметничке душе су посебна врста човечности. За вјеке! По много чему се разликују од обичних земљана. Њихова арт духовност чисто и лепо види кад се астрални трепет ухвати за шиљаве ручице у велико и мало коло. Да се, то, занебески цупка. Еј, мала и велика кола ударају небесни кадрил. Тресе се издаљица. Обични људи, пролетери свих земаља, такво, душ, упризорење закаче, ју, ју, ију, ју, на концертима културно-уметничких друштава, на ,,сигри“ панађурској, свадбама, веридбама, прошевинама... И, је ли, на отужним повр׳ћајима.
    Кад су у тешкој блудној патњи, људи и жене, од уметности, то болују некако суптилније, изгубљеније. Госпе, од кичице, на пример, никада не би могле да живе са човеком који је одлепршао у нови загрљај, а корифеји то могу. Одметну се у боеме, да вино пију виљушком и, шта фали, ׳ајд живели друшкане! Да не забораве либидо. Песници стихотворе расходовано љубље у вечност.
 
   *    Чланови СКОР-а, огранак за Смедеревску Паланку