понедељак, 24. октобар 2016.

МИ НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА 2016.


Међу причама пристиглим на ХV конкурс за најкраћу кратку причу, који је организовала
издавачка кућа „Алма” у сарадњи са „Беографитима”, Дејана Јовановић, Драгана Лазић,
Алма Оташевић и Ђорђе Оташевић изабрали су, по њима, три најбоље приче. Приче послате
електронском поштом или потписане приче нису биле у конкуренцији за награде, али су,
уколико су својим квалитетом то заслуживале, уврштене у овај зборник.
I награда: Срђан Медић: „Сусрети средом“
II награда: Александар M. Арсенијевић: „Преславно чудо лавачко“
III награда: Перица Јокић: „Тестамент“

Приче чланова Књижевног клуба 21

     Илија Веселинов
ДРАГА МОЈА, БИВША, ХИМЕНА!

Обраћам ти се писмом иако жарко желим, лично, све
да ти кажем, али бих онда морао, далеко било, да те гледам, што не желим да се икада више деси.
Никада ти, у ствари, ниси била нешто. Да си била нешто, не би од тебе настало ништа. Оно што си ти за мене
била није било у теби и на теби, то сам ја у својој лудој
глави створио. Све на теби за мене је било вагинално. Коса, уши, трепавице, потколенице, све. А тек очи! Праве две
мале вагинице.
Не! Нећу да кажем да си ти крива што сам ја, ишчашеног разума, уместо да мислим главом мислио нечим
другим. Као да су ми се свраке на мозак посрале, као да
очи нисам ни имао. Наклоњен оностраном, склон фантазирању, уместо разваљене краве видео сам лахорастог анђела. Ако се добро сећам, повремено сам виђао и крила на
твојим леђима.
Ех, како се горко кајем! Толико узалудно просутог
семена, толико изгубљеног времена у овом, иначе, кратком, усраном животу.
Коначно сам слободан! Али шта ћу сад?
Мислим овако: ако сам већ прошао кроз пакао, да ли
сам заслужио рај?
Али зашто сам пристајао на понижавања мислећи да
ћу се тако сачувати?
Зашто сам теби толерисао оно што ни себи нисам допуштао? Зашто сам стављао главу у песак а нисам чувао дупе?
     Одговоре на питања многи нуде а не знају ништа, док онај који одговоре зна – није доступан. Бог нас је створио, али нам никад није рекао шта да радимо.
     Да ли ћу разумом моћи даље кроз живот или је за то
потребна несвест?
Видећемо. Уосталом, шта се то тебе тиче!
Сада су рачуни чисти, стварност је сурова, али није ред да цмиздрим што си ме истрошеног бацила на ђубре.
У здрављу да се више никад не сретнемо, драга моја, бивша, Химена!

Љиљана Милосављевић
КАКО ПРЕЖИВЕТИ УМЕТНОСТ

Сви би да буду писци, песници посебно. Док је то у границама пристојности, поздрављам, али кад почну да умишљају, посебно кад себи дају велики значај, да порасту у сопственим очима, е онда се у мени нека злоћа буди. Не бих волела да је тако, али тако је, признајем.
Поремете ми равнотежу сопственог духа. На време, главног судију, заборављају. Живети уметност! Ко то не би волео?! Живот иде својим током. Највећа је уметност како проживети.
Многи играју фудбал или шах и ником ништа. Нико
не каже, гледај!
Моја неписмена мајка, ћути, превалила деведесету, одавно. Ја као нешто покушавам да прибележим. Гледа ме, па рече: Само ви пишите, пишите... све сам ја то проживела... пишите, много нас је на свету, имате о чему.

ПРИЧАМ ТИ ПРИЧУ

Кад продам књигу, па се обогатим, купићу ти бојлер, и пумпу и машину за суђе? Повешћу те на неко лепо место, да видим хоће ли ми мозак стати. Не пушим, не пијем. Умем од ништа да направим свашта. Не знам колико ми је душа добра? Да сам се у животу намучила, само Бог зна колико! Али сам му и захвална што ме је окружио свим даровима које имам. Хвала и теби што постојиш!

Мирослав Павловић
ЕМИНА

Кадгод сам одлазио у суседну варош, увек бих пролазио поред њене куће. Ту навику сам правдао својом љубављу према цвећу и врту, по коме се често шетала. А можда сам у варош долазио само због ове девојке, у коју сам се игром случаја, заљубио. Онако лепа и грациозна, лагано и сигурно улазила је у моју подсвест. Сваког дана, све више ми је личила на Емину, Емину из истоимене Шантићеве песме.
Јуче, као и увек, пролазио сам истим путем, застајкујући, само да бих је видео. Погледавши башту, схватих да је нема. Шетао сам и чекао да се појави. Међутим, ње није било. Из суседног дворишта знатижељно ме је посматрала нека жена.
Извините, – упитах је – знате ли можда где је девојка која овде станује? Знате, она, која се сваког дана дружила са цвећем?
А, ви вероватно мислите на Емину – одговори жена.
Бадава чекате господине, нећете је видети. Синоћ је отишла некуд, са неким песником, кажу да се зове Алекса. И он је, као и ви, сваког дана пролазио овуда.
Немо сам посматрао расцвале јасмине и јасно чуо њен глас: – Извини, ово је једном морало да се деси.

Нена Радуловић
СКОК

У собу доктора Н. увлачи се месечина и обасјава мост тик крај прозора ординације.
На мосту се клати нечије тело спремно за скок.
Доктор Н. отвара врата, одлази до моста, скида тело и уноси га у ординацију.
На шта се жалите – мирно пита доктор Н. пацијента грицкајући нокте.
Господин Паркисон (тако се зове тело које се клатило на мосту) каже: живци... живци су ми у тоталном хаосу.
Добро, средићемо ми то.
Доктор одлаже грицкалицу и звизне пацијента по колену.
М... м... м... мумла доктор, врти главом и одмах констатује: апсцес трбушне дупље, еритроцити и леукоцити су у рвачком захвату, хормони дрхте, канцер крцка леви бубрег...
Али, докторе, мени су само живци – побуни се тело које се већ клатило на мосту спремно на скок.
Ћутите и кажите: ааа и доста са тим вашим живцима...
Доктор је прави ,,стручњак” за брзе анамнезе те ни пет пара не даје што пацијент (мисли
он) мења одлуку, ону о мосту.
И опет звиз по колену господина Паркисона.
Ево, и носна вентилација вам је слаба па не знате са које стране ветар дува, а канцер само
јуриша, морамо то што пре да оперишемо одоздо па на горе, ма који живци, одмах у
операциону салу!
Треба да се спасем из ове приче, закључи господин Паркисон, истрча из ординације и скочи
са моста без оклевања.

Милко Стојковић
НЕМОЈ

Немој да ми се замераш. Могу да те метнем у причу. И у тој истој причи да метнем једног
који воли да бије. Па има да те прогони и бије од почетка до краја приче. Боље да ми се не
замераш.

ПРЕДЗНАК

23. август. Пада киша. То није добро. Тако је и 23. августа 1976. године падала киша. А,
онда је, изненада, 8.септембра те исте године поскупео тоалет папир и папирне марамице. И
то за читавих 8,56 процената. Кажем вам, није добро што пада киша.


Зоран Тодор
ЧАША АПСИНТА
(ПОСВЕЋЕНО УМЕТНИЦИМА С КРАЈА 19.
И ПОЧЕТКА 20. ВЕКА)
Једном сам се заљубио у вилу, наклонио се и рекао Тодор.
Зоране, не користи ноћно име пред свитање. Ја сам привид, појава која хоће да те заведе –
рекла је, привукла ме себи и одвукла у дубину душе.

СВИЊЕ
Блатњавом ледином поред пута каља се крдо свиња.
Ходам четвороношке, носем ришкам по блату и плачем.
Уплашене мојом појавом свиње прхнуше и полетеше.
Тужно гледам у вис.
Немам крила.

ИЗВОРНИК 6 (са 3. конкурса 2015) Књижевнг клуба 21

ЈЕСЕН НА ОРЛУ ДОЛЕТЈЕ У МОЈ КРАЈ


Неопажено и у тишини, коју само фијук вјетра ломи,
и грактај вране, праћен злосутним ехом, који се кроз шуму преломи,
долетје Јесен на крилу орла, златног и неустрашивога,
погледа гордог и презренога,
што леди крв у твојим жилама.
Орлова златна крила су попут хиљаде хитаца,
што сијају попут безброј малених свитаца,
а очи су му попут сјајнoг бисера,
извађеног са самог дна плавог и валовитог мора.
Када слети на прву запуштену грану великог храста,
свјетлуцаво крило са тијелом његовим сраста,
а поглед му се пружа кроз задивљујући пејзаж, кроз долине,
док су му се груди испрсиле од гордости и милине.
Њега када видиш, не можеш рећи да је то савршенство и дивота
али видјети њу, Јесен, велики је доживљај и красота.
Те смеђе очи, дубоке и у пуном своме сјају,
безбрижно са гране посматрају људе у моме крају.
Понекад, ради игре, по меканој трави иње просипа,
зелене листиће, са гране, у жуте и црвене нијансе претапа.
Кроз своје црвенкасте, рујне усне хладни пољубац нам даје,
те због њега на нашим образима, руменкасти траг остаје.
У њеним грудима удара једно срце добронамјерно и лијепо,
које у људску чистоћу у души вјерује слијепо.
Зато и ми вјерујмо у њено постојање и моћ,
да би нам се опет одлучила доћ,.

Софија Јањић, рођена 2002. године у Невесињу, живи у Бања Луци. 

 

недеља, 16. октобар 2016.

Мирослав Павловић, Крњево

ЧОВЕК ШТО ГЛЕДА МЕ У ОЧИ

Са слике замућене, штуре, гледа ме ледено лице,
исечено тупим борама, прекривено оштром брадом;
из сенке привидне магле вири кљун црне птице
и гракће ми над главом. Зашто пред овим гадом,
увек, у исто време, истим срозаним данима,
чекам, да неку ми прозбори, или, ћутећи погану
истину лане? Ма зна он, да мене не занима
његово празно хвалисање, јер шалу на страну,
одавно се ми испричасмо стојећи на промаји
свакодневице – стварне нестварности и тескобе
која рађа празне речи. Мудри покушаји
осмехивања и иронични погледи злобе
личе на преживелу лаж, док му у дубини
очију гледац севне, као да хоће нешто
усуду у брк да скреше, па му се чини,
да га извежбана судбина, глумећи, вешто
вара са случајним путником из друге приче,
путником, који тражи идеју, или некакав
путоказ за некуд. Ма шта се то мене тиче
што гледа ме у очи тај човек, помало длакав,
са реским змијским псиком. Рука ми намах
зграби већ олињалу четку и почех да кречим
по недефинисаној гримаси. Још један замах
спонтано клизну, јер коначно сам морао нечим
да га начудим и чуду наопак изменим лик,
јер, не бих да овакав неукус уђе ми у песму,
намерно јој искриви форму и поквари слик.
Лагано и немарно отварам месингану чесму,
вода у танком млазу цури монотоно, споро
и тече, тече. А ја, посматрам нетремице
човека у огледалу и препознах га скоро.
А он, испира отупели бријач, од длаке и сапунице.














(Похвала СЛОВО ЋИРИЛИЦЕ, Фестивал поезије ,,Ћирилица слово српског лица” 2016. Петровац на Млави)

недеља, 09. октобар 2016.

Вељко Биснић (1956) – РЕЗОВИ И СКИЦЕ

У ЦИК ЗОРЕ
На обали нестрпљиво скидам одјећу. Дио по дио, бацам далеко до себе. Кидам јутарњу росу кап по кап, остављам то свјетлуцаво благо у углу ниског шибља, дивљег шипка са презрелим плодовима ко бисерима.
Лагани јутарњи вјетар успорава моју намајеру, да се го-голцат отиснем по води и пливам... пливам што даље од свега. Хлади моју нагомиловану врућину топлине страха који чека дубоко у мени.
Лагани јутарњи вјетар.
Обруши се јадан јутарњи зрак иза високих борова на пропланку на мене, пробио ме кроз тјело испод рамена, сасвим случајно, ненадано, остао сам прободен свевишњом стрелом.
Прободен, ипак мрдам... Добро је. Вода је очекивано хладна. Ноге се тешко привикавају на ову хладноћу, још један зрак, гле чуда одбио се од глатко стакло воде и право мени у очи.
Слијеп, плачем... Изненадном страхотом, шумом која из тмине гура се, надире... Још мало, па да потпуно зароним у воду спаса.
У цик зоре, плачем а драго ми је.
  
ПРИЧА О ЛУТКАМА КОЈЕ ПЛАЧУ
На плавој гробници дјетињства лутке плачу-заборављене и одбачене. Снови прохујали, куда пловите и носите лутке које плачу...
Успаване лутке дјетињства отргнутог из немани и заборава која бије своју тамну страну вјечности кап по кап.
На плавој гробници, успомена лутке које плачу сву ноћ трају.
Снови прохујали куда пловите на сав глас.
Окрећем се, вртим и не могу да спавам. Нико овдје не спава. Нико. Ноћу затварам све прозоре собе. Ставили су ми ноћ под пазух. Ноћу пливама по немирном мору сјете, валови ме бацају и руше на кољена падам. Немоћан сам и слаб. Старост рђаво оружје бије своју снагу и моћ.
Аждаја која гута све пред собом. Посрамљен, волим да плачем, трајем пркосно али трајем. Некако...
На плавој гробници дјетињства лутке плачу...Знам.

Вељко Боснић (1956) рођен у Дрвару БиХ, диоломирани професор социологије. Од 1997. живи у Свилајинцу где и ради у Пољопривредној школи у Дому ученика. Пише прозу и поезију.