субота, 24. децембар 2011.

ДАРИВАЊЕ


Истинита бајка Божић 66
Мојој Баки Катарини

Децембар 2002. Једанаести дан децембра. 01:17. Франц Интер (France Inter). Музика ме леди и језа се шири по мом телу. Чаробан ветрић, као овај удаљени глас,  некада давно обећавао ми је лепу судбину. Окрећем број. Тражим податке о ЦД-у. Један нежни гласић, назван Романа, одговара на моје чекање. Али, на моје изненађење, Романа ме пита да ли бих желела да причам о Божићу, тек тако, на Франс Интеру. Збуњена, најпре желим да одбијем, али она инсистира. “Не знам зашто, али сигурна сам да бисте то веома лепо учинили, каже она. Прихватам. Не умем да кажем не. Иако у суштини чекам на то од… од када, заправо? Један знак са неба или један одговор на питање бачено у очај тишине у којој сам заточена. Зато  што је ово што ћу вам сада  испричати  истинита прича.

Један Божић у мом селу, тамо, у Југославији. Сада ваља рећи – у Србији. Али не превише гласно. То још увек није најпожељније. Пст! То је јужно од Београда, на двадесет километара од македонске границе. Они који су пролазили Југославијом идући у Грчку, такође су прошли кроз моје село. Његово име? Левосоје.

Сваке недеље која претходи Божићу, два путујућа трговца, труцкајући се на леђима магарца на блатњавим путевима, силазила су у село. Настањивали су се код сељака. На свакога је долазио ред. Моја бака је често ту мисију милосрдно прихватала. Ох, у суштини, то није било тако тешко – оном спонтаношћу својственом женама Медитерана које стављају све фолклоре, све језике и све вере у исти бакрач гостопримства.
Процените сами: наруквица, огрлица, брош, оловке, свеска... Шта још знам? То је био такође њихов начин да плате преноћиште и храну, и једини начин да кажу баки хвала. Звали су је Баба.
Дарежљивост и одлична бабина кухиња били су надалеко познати и признати. Али они су бирали Бабу као гостионичарку која је била најпознатија по причама које је причала увече, пред спавање. Говорили су да је била најбоља приповедачица у пречнику од пет стотина километара. Какве су то биле необјављене приче!

Дан уочи Божића, дакле, 6. јануара тамо, деда је ишао да потражи сламу у амбару. Испразнио би кухињу, која је обично била трпезарија, и сложио би сто и столице у подрум. Остављао би само пећ на дрва. Затим би приуштио себи задовољство да постави простирку од сламе у облику круга, по поду, усред кухиње. Био је поносан на свој “тепих” и понављао непрекидно: “Видели сте како је то лепа слама… она која не боде ! “ После понављања те исте реченице онолико пута колико је желео, и све гласније, да би га бака чула, упутио би јој осмех и враголасто намигнуо. У то време нисам баш најбоље разумела зашто. Сада мислим да знам зашто су толико волели сламу и зашто су истицали да не боде. Моја бака није имала плаве очи, али сам често слушала деду како је говорио:  “Имаш лепе очи, знаш”. А моја бака је одговарала: “Знам, знам. Али никад се неће довољно знати.” И мој деда се смешкао.

Затим би деда ископао једну рупу од око 15 цм пречника у углу кухиње. Под није био поплочан, већ земљани. Рупа је била за игру ораха, после оброка. Бака је припремала оброк од раног јутра.
Пасуљ, пита, лиснато тесто, јаја, сир и празилук, риба, чоколадни колачи и, најзад, чувени хлеб са новчићем. Ах, тај хлеб! Благословени хлеб који би глава куће ломио пре него што би поделио по једно парче сваком члану породице, присутном или одсутном, после чега би се бака прекрстила и помолила за присутне, одсутне и сиромашне. Она или онај  који би пронашао новчић, морао би да купи со, и на тај начин би купио загарантовану срећу за ту годину. Не сецам се да сам добила тај новчић. Али бака ме је уверавала: “Мали Исус има много чаробних начина да би те учинио срећном, и то целе године. Највећа срећа је здравље, осмех, а он ти је то дао. Остало је лако. Довољно је да замислиш.”

Тако је рођен мој пријатељ Амизени, дечачић изашао из моје маште, а затим хероина названа Времиа, и још неки, али све то, ако ћемо искрено, су лажи које причам сама себи, што се каже, приче измишљене због дужине дана за тастатуром једног компјутера. Обавезна модернизација.

Постојао је такође и један празан тањир за случај да неко изненада пристигне. Звали смо га “тањир за сиротињу”. Усред простирке су била постављена сва јела. После церемоније додељивања хлеба, долазио је тањир за Доброг Бога. Бака би узимала један празан тањир и у њега стављала по мало од свега: од пите, неколико ораха, рибе, пасуља, и парче колача. Напунила би тањир. Слано и слатко помешано – готово нејестиво! Носила би тањир напоље, на терасу. Говорила би: “То је за Доброг Бога.” Разумела сам много касније да се Добри Бог понекад претварао у мачке јер  би сутрадан тањир био празан.

После оброка, свако се наоружавао својим пакетом ораха. Битка је могла да почне! Онај који би убацио свој орах у рупу, стављао би у свој џеп остале орахе. То је налик на игру кликерима, код нас. Затим је бака причала приче читаве вечери, а дека би бринуо о огњишту. О пећи на дрва.

Бабине приче увек су имале јаку поуку. Прича из 1966. остала  је заувек урезана у сећање мале српске имигранткиње, без сумње зато што је то био последњи пут да сам славила Бадње вече 6. јануара, и исто тако последњи пут са својом баком. Јер, наредних година славила сам Бадње вече и 24. децембра и 6. јануара. Али нисам примала поклоне два пута. Стигла сам у Француску када сам имала тринаест година. Нисам знала ни реч француског језика.

На крају приче, бака ми је рекла: “Видиш, Зорице, мој поклон није онај који ти сматраш поклоном. То није најлепши. Ципеле ће ускоро бити премалене за тебе, сукњица ће бити попут џепне марамице кад одрастеш, наруквицу можеш да изгубиш, огрлицу ће ти једног дана украсти, а брош ће ти досадити. Приче које сам ти причала биће увек у теби, у твом срцу и твојој глави. Једног дана, кад на тебе дође ред, ти ћеш их причати својој деци и унучићима. А ако вечерас нешто пожелиш, моћи ћеш да причаш о свом Божићу целом свету. Једног дана, неки нежни гласић тражиће да му причаш о овом свом Божићу.”

Реци, Романа, познајеш ли  моју баку ?
Где си је срела ? 

Сентић Зорица

Ст Рапхаëл 2002
писано једне ноћи   11/12/2002
за Божић на  Франц Интер  24/12/2002 

ЧЕСТИТКА


Ivo Andrić je rekao : " Veliki praznici i svečani dani
najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo
najbližima ." Možda u toku godine i ne obratimo dovoljno pažnje na njihove
želje i prohteve , a onda na kraju godine , kada se svode računi
otkrijemo porazavajuću istinu - da smo mogli mnogo više . .......
Poklonite deo sebe.


понедељак, 19. децембар 2011.

ПОБЕДНИК 7. КОНКУРСА ЗА ПРВУ КЊИГУ

Поводом Дана библиотекара 14. децембра ове године је по расписаном конкурсу Библиотеке у Смедеревској Паланци за Прву књигу, изашла из штампе књига прича СМИРАЈ.
На пригодној свечаности прошлогодишњем победнику, Боривоју Андрићу књиге је уручила директорка Добрила Здравковић.






ГОСТ ИЗ КИКИНДЕ О ТИТАНИКУ

Smrznuti  galebovi

1. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    sa ovoga sveta.

2. Desetog aprila
    više stotina
    ljudskih bića
    postali su putnici broda:
    od najbogatijeg
    do najsiromašnijeg
    čovekovog roda.

3. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    ovoga sveta.

4. Narednog dana
    u Kvinstaun su stali,
    radovali se dečaci mali.
    U Ameriku putuju sa
    roditeljima svojim,
    u novu državu
    za životom boljim.

5. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    čudo ovoga sveta.

6. Posle četiri dana
    plovidbe
    poruke su stigle
    ledenim bregovima
    sve su brže
    i bliže.

7. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    sa ovoga sveta.

8. Ali, kapetan broda
    poruke ignoriše,
    izdao je naredjenje
    punom parom što brže.

9. Bilo je to davno,
    tačno pre sto leta,
    potonuo je jedan brod
    ovoga sveta.

10. Sreće nisu imali
      s ledenim bregom se
      sudarili
      i za dva i po sata
      hiljadu i po života
      počelo je da strada.

11. Bilo je to davno,
      tačno pre sto leta,
      potonuo je jedan brod
      čudo ovoga sveta.

12. Jedan očevidac je
      rekao
      da ga je stravičan prizor
      sećao
      na galebove, koji na
      vodu sleću
      i da ovakve pomorske
      tragedije
      nije bilo ni u
      jednom stoleću.


Prohujalo sa ledenim bregom -
Titanikova tragedija posle 100 godina

April, 1912. godine. Jedan brod za koga se smatralo da je nepotopiv, sa više od dve hiljade putnika, kreće na svoje prvo i poslednje putovanje. Ovaj brod je Titanik.
Titanik su gradili u Belfastu, u brodogradilistu `` Harland i Wolf ``. Dužina broda bila je dvestašezdesetdevet i visina dvadesetosam metara.
Brod je krenuo iz Sautemptona u Nju Jork, 10. aprila 1912. godine, u podne.Plovio je po Atlantskom okeanu. Uveče su stali u Serburg, gde su se bogati američki putnici sa Rivijere ukrcali na brod, kao i putnici druge i treće klase. Narednog dana, stali su na zapadnom delu Irske, u Kvinstaunu ( danas Kob ), i tu su se ukrcavali putnici za drugu klasu, ali uglavnom na medjupalublju. Kvinstaun ( Kob ) je zadnje stajaliste Titanika. Titanik je imao šesnaest čamaca za spasavanje i četiri čamaca na sklapanje A, B, C i D. Brod je imao cetiri dimnjaka. Od toga, tri dimnjaka su bila prava, a četvrti je služio kao ukras. Što se putnika tiče, najbogatiji putnik bio je Dzon Dzejkob Astor cetvrti. Na Harvardu je studirao. Putovao je sa mladom suprugom Medlin, s kojom se vencao 9. septembra 1911. godine.
Brod je putovao četiri dana. Četrnaesti april je bila nedelja. U 10:30h bila je misa. Pevali su himnu o moru.
Na Titanik je stiglo više poruka o ledenim bregovima, ledenim tablama. Najpre je brod `` Karonia `` poslao poruku, zatim brodovi `` Nordem ``, `` Baltic ``, `` Amerika ``, `` Kalifornian ``, a u 21:40h i `` Mesaba `` opominje.
Poruke nisu uzimali u obzir, jer su bili sigurni da brodu ne može ništa da se desi, smatrali su da je nepotopiv.
U 23:40h Titanik se desnim bokom sudario sa ledenim bregom, koji je devedeset metara urezao brod. Kapetan je izdao naredjenja da se probude svi putnici i da pripreme čamce za spasavanje.
00:35h Dzek Filips i Herold Brajd dali su C.Q.D. pomoćne znake i na njihove signale javio se brod Karpatia, koji je bio udaljen pedesetosam metara od Titanika.
00:45h spušten je prvi čamac za spasavanje sa svega dvadesetosam putnika, zatim su spuštani i ostali čamci. Peti po redu, spušten je čamac broj ``1``, sa svega dvanaest putnika.
Titanik se prelomio i u 02:20h potonuo. Broj žrtava je hiljadu i po. Jedan čamac se vratio da vidi da li je neko ostao živ. Od hiljadu i po, svega četvoro ljudi je ostalo živo, od kojih je jedan kasnije izdahnuo u čamcu. Kada je stigla Karpatia, kapetan Artur Rostron je prihvatio sedamstojedanaest preživelih putnika: tristatridesetosam muškaraca, tristašesnaest žena i pedesetsedmoro dece. Karpatia je stigla u Nju Jork 18. aprila 1912. godine, uveče u 21:35 minuta.
Brodolom je potresao čovečanstvo.
Titanik je četiri dana, sedamnaest sati i trideset minuta sa ponosom putovao po vodama Atlantskog okeana.

Imre Zolt, Kikinda
imre.zolt23@gmail.com

среда, 14. децембар 2011.

ЗБОРНИК *ВРШАЧКО ПЕРО 11*

На конкурс је приспело 896 песама, 254 афоризама и 152 приче. Жири је одабрао за Зборник 147 песама, 140 афоризама од 18 аутора и 37 кратких прича.









четвртак, 08. децембар 2011.

ПРИСТИГЛО ПИСМО


Poštovani,
Moje  ime  je  Predrag Klajić, imam 27 godina i zivim na Kosovu i Metohiji u enklavi, odnosno selu  Miloševo  kod  Obilića.  Razlog zbog kojeg se javljam Vama jeste da Vas zamolim za pomoć koju ćete pružiti građanima moga sela ukoliko ste u prilici. Zapravo, u mom selu posle rata 1999. godine ostalo je jedva tridesetak osoba i nekoliko kuća…Ljudi u mom selu jedva sastavljaju kraj s krajem i veoma teško žive. Iz tog razloga Vam šaljem ovo pismo u nadi da ćete nam na bilo koji način pomoći…u selu imamo petoro maloletne dece kojima je potreban prevoz do osnovne škole jer njihovi roditelji nemaju novaca da im to pruže…imamo stare i nemoćne kojima je potrebna pomoć u lekovima…nemamo ni jedan računar u selu…pristup internetu za nas je bajka…sve nam je to potrebno, I još mnogo toga, kako bi imali kakav normalan i civilizovan život dostojan čoveka u 21. veku.
Ovo pismo sam poslao na nekoliko stotina adresa, samo mi se nekoliko ljudi javilo i uputilo pomoć...
Nadam se da cete makar pročitati ovo pismo.
Srdačan Pozdrav!
Predrag Klajić, selo Miloševo, Kosovo i Metohija
kontakt telefon 064 90 86 669

среда, 07. децембар 2011.

"ИЗВОРНИК 2011" У НАРОДНИМ МУЗЕЈУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ


Живот можда јесте чудо, али се више чудним чини, писцима који можда јесу чуђење у свету, али пре ће бити да се они чуде свету. Под овим геслом, у прелепом амбијенту Народног музеја у Смедеревској Паланци наш Књижевни клуб је 05. 12. одржао промоцију свог другог по реду Зборника радова својих чланова "Изворник 2011". Ако је први Зборник био тек наговештај и почетнички искорак ка слављењу духа и исповедању дубоке списатељске интиме, овај други може се рећи да је ако ништа друго остао на том путу ка отеловљењу умотворине духа и истанчаном поетском изразу. И даље се трудимо да останемо доследни себи, својим различитостима и супростављању, како у карактеру тако и у начину допирања до читалачке публике. Можда између корица Зборника можемо осетити почетничке покушаје, али исти ти покушаји у својим вијугавим путевима долазе и до правих и дирљивих животних одговора, баш кроз ту несигурност и дирљиво препирање са свим оним што је битно за један људски век.
Како је то лепо рекао професор Јозић ове вечери, овај Зборник је сачињен од племените материје, од искрених стаза и богаза духа и надасве јаких пројектора песничког става, ускличног надахнућа и усхитне лирике. Мислим да је овиме све речено, а оно више видећете на снимку целокупне промоције, уз захвалност Милану Милошевићу који је и овај пут све то лепо овековечио за све нас.
Снимак промоције зборника "Изворник 2011"

Фото албум 1.
Фото албум 2.

среда, 30. новембар 2011.

ПРОМОЦИЈА ЗБОРНИКА "ИЗВОРНИК 2011"


Најпре, неколико редова о нечему што смо спознали после штампања првог
''Изворника''. Тек пошто је збирка текстова на којој смо пре годину дана радили
постала књига, уреднички тим се сложио у закључку да се труд, после свих
почетничких потешкоћа које су се појављивале успут, исплатио. Лепо је било чути
и реакције читалаца, које нису долазиле само из нама блиске околине, било их је и
изван граница наше земље, а које су јасно говориле да је зборник код њих оставио
још бољи утисак. Ево сада и другог ''Изворника'', прилике да се провери да ли су те
реакције биле претеране у жељи да се подржи рад новооснованог књижевног клуба
''21''.
Већина аутора у овој збирци позната нам је из прошлогодишњег првенца. На
испиту пред којим је други зборник једно од питања може се односити управо на
природу тока који он неминовно почиње да формира. Још увек је рано за
сагледавање целокупне приче о томе, али већ је јасно да су се аутори чији су
радови у њему објављени писања латили из различитих побуда. Има ту оних који
ће тренутно утолити нечију читалачку жеђ, и оних са амбицијом да не заврше ту,
надомак извора, који се својски труде да не буду само кап у бари која се лако
замути и испари на сунцу. Својим присуством, у други зборник су као пријатељи
књижевног клуба ''21'' своје тежње унели и аутори који нису били заступљени у
прошлогодишњем издању.
У овој књизи објављујемо и стихове Ранислава Пурковића, који је део свог
живота провео у Церовцу, писане на Солунском фронту. Поред њих се, на жалост у
одељку ''Сећања'', налазе радови двојице аутора преминулих у периоду између
првог и другог зборника. Иако понекад изгледа као да је нестао, ток неких речи из
''Изворника'' остаће да кружи међу нама. Као и сваки циклични ток, и овај је,
прелазећи из мисли у изговорену и писану, прочитану и промишљену реч, веза
између светова.

четвртак, 24. новембар 2011.

недеља, 13. новембар 2011.

УСПЕШНО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СНЕЧАНЕ ЧКОЈИЋ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ



Наш Књижевни клуб, имао је то задовољство да угости младу песникињу Снежану Чкојић из Ваљева, која је у лепом амбијенту Народног музеја у Смедеревској Паланци, заједно са својим гостима Светланом Ј. Петронић и Драгославом Лацковићем приредила једно лепо књижевно вече на радост љубитеља писане речи који су се потрудили и у ово хладно новембарско вече дошли на дружење у великом броју.
Најмлађи ученици паланачке Музичке школе "Божидар Трудић", музиком су обојили стихове, тако да су сликарство, музика и и поезија спојени у једно. Има ли ичег лепшег од тога.
И овом приликом КК 21 се захваљује Милану Милошевићу, који је и овај пут аудио и визуелно дочарао још један успешно организован културни догађај.

Фото албум Књижевне вечери Снежане Чкојић

Снимак Књижевне вечери у целости

субота, 05. новембар 2011.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ СНЕЖАНЕ ЧКОЈИЋ





Снежана Чкојић, рођена је 03. априла 1984. године у Ваљеву. Дипломирала је на ВИПОС Ваљево, одсек информационе технологије, смер електронско пословање. Поезија јој је заступљена у више књижевних часописа и зборника и превођена на енглески, немачки, и језике еx yu република. Члан је Књижевне заједнице Ваљева, Књижевног клуба "Милош Црњански" из Бијељине и председница је огранка Савеза књижевника отаџбине и расејања за Ваљево.
До сада је објавила две збирке песама и то: Душа ходи кроз ветар (Интелект, Ваљево, 2007.) и Свитање у Мидгарду (Либер, Београд, 2009.).
Поред поезије, велики је љубитељ опере, ванредни је ученик средње музичке школе, одсек соло певање. Живи и ради у Ваљеву.
Гости Снежане Чкојић на њеној Књижевној вечери биће председница Књижевне заједнице Ваљево Светлана Ј. Петронић и Драгослав Лацковић, песник из Панчева.


(Из збирке песама Свитање у Мидгарду)

РУЖА, ЖЕНА

Једном је Бог запалио тло
Чедној земљи куда је она газила
И послао народ у њене лати
Да је рај постао киван
У неуспеху да угаси време.

Долазили су ратови

Оболели листови нагризали гране
Изједајући срж шуме што
садржи значење.
Гоњење је постало начин и доказ
Да се преживи ако се трчи довољно брзо
и немо скрива у камену

Свет је временом постао стар
И као старица скупља остатке
Помирен

Неко и даље јури
Скупљајући корацима мудрост.
Жена је одлучила да преживи
Кроз неколицину,
Дарујући материцу оној
Која наставља да траје, тихо
У недогледу растућих краљевстава.



ИМАГИНАРНИ ЗАГРЉАЈИ

Имагинарни загрљаји
Видела с ам те да седиш изнад прашине
Док си се питао
Да ли твоје тело с унце још ис крама тражи
Да обасја
Површину толико пута додирнуте коже
Перjeм неземаљског

И даље те могу напипати оком
Несхваћеног као ти
Кад си говорио да нема тог времена
које руши
Сопственост избрушеног пута
Као срце земље

Земље! која је хтела у с воју утробу
Да прими
И сваки пакао и рај прижељкивао је дух
Који с е не може купити страхом
Ни продати обећањем

Дарована пророчком слутњом!
Заљубљена у тело природе с ам рекла
Да најплодније и најјаче дрво
Од превише плодова савије гране...

Дубина прљавштине је незасита ружноћом
А оно супротно нема ко узети.
Настављам да кројим.
У твом духу сам гласник
Претворена у кључ
Осећаш ли живот кроз мене?
У даљини покренуте речи
одрастају заједништвом
Наше несвакодневнице
Нашим имагинарним загрљајем
растављеним егзистенцијама тела

понедељак, 31. октобар 2011.

АЛМА











56. Сајам књига, на сајму Алма, у богатој издавачкој делатности и књига по завршеном конкурсу ,,Један живот у мање од деветсто знакова", а у њој кратке приче Данијеле Васиљевић, Радмиле Кованџић, Љиљане Милосављевић и Саше Угринића, као и многих наших пријатеља.

уторак, 25. октобар 2011.

МЕСЕЦ КЊИГЕ







Књижевни првенац Данијеле Васиљевић ,,Изнад падине изломљених кровова", књига кратких прича।





среда, 19. октобар 2011.

POZDRAV IZ SVETA

CRVENA BOJA 

Crvena boja je život što se radja,
crveno je sve ono što se u duši dogadja.
crveno je Sunce i beli dan,
letnja mesečina i miran san.

Crveni su cvetovi bulke u bašti,
crvene su pesme u mojoj mašti,
crveni je šal oko Tvoga vrata,
i mala kazaljka zidnoga sata.

Crveno je srce u grudima,
crvena je iskra u mojim očima,
crvena je reka što teče.
i zalazak Sunca svako veče.

Crvena boja je sva radost,
naš prohujali život i mladost,
sve naše želje i htenja,
i moja ljubav što se ne menja.

Crvene su ruže i zrele jabuke,
crvene su sve patnje i muke,
crveni su biseri i drago kamenje,
a najcrvenije je moje Srbije znamenje.

10.07.11                 

Veliki pozdrav. Milovan
Aksentijević, Auckland, N.Zeland

петак, 14. октобар 2011.

NEPOSREDNA KONZUMACIJA KULTURE


100 HILJADA PESNIKA ZA PROMENE

Asocijacija Kulturanova poziva pesnike iz celog regiona na učešće u akciji “NEPOSREDNA KONZUMACIJA KULTURE” u okviru koje će se, između ostalog, 24. 09.2011 u Novom Sadu, na jednom od otvorenih prostora u centru grada, održati “izložba” pesama pod nazivom:
Ovo je još jedna u nizu akcija u okviru dugoročnog projekta Kulturanove, GRADIONICA, projekta koji ima za cilj da se afirmativnim akcijama, stvaranjem, kulturnom i umetničkom produkcijom, stavi fokus na problem korišćenja javnog prostora i potrebe nezavisne kulturne scene za ovim prostorom.
"100 Thousand Poets for Change” sastoji se od preko 400 individualnih događaja koji će se dešavati istovremeno - 24.septembra ove godine u 350 gradova širom sveta.
Novosadska izložba pesama – je jedan od 400 predviđenih događaja. Ona će istražiti na koji način se može postići neposrednija komunikacija između umetnika i publike, te pokušati ,kroz neobičan način prezentacije pesama, skrenuti pažnju ljudi na stvaralački rad pesnika i na ono što oni žele i imaju da kažu o globalnim problemima, smrti, životu, osećanjima, nepravdi…
Tema je slobodna.
Pesme koje pristignu na ovaj poziv biće odštampane na papirima A5 formata i izložene tako da će publika moći lako da ih pročita i među njima izabere i uzme onu koja joj se najviše dopada, (naravno, napraviće se više kopija svake pesme).
Pristigle pesme takođe će biti objavljene na blogu:
http://freepoets.blogspot.com/
kao i na stranici posvećenoj projektu “100 Thousand Poets for Change”.

Nakon 24 septembra sva prikupljena dokumentacija vezana za projekat biće sačuvana od strane Stanford Univerziteta u Kaliforniji, u okviru digitalnog programa arhiviranja LOCKSS.
http://lockss.stanford.edu/lockss/Home
Pesme sa kraćom biografijom možete slati na:
neposredna.kultura@gmail.com


Славиша Крстић (Београд, 1970.) живи у Смедеревској Паланци; пише песме, приче, путописе и есеје. Добитник тринаест награда у овим областима. Око стотину рукописа објавио у разним зборницима и часописима.

Збирке песама:
  ''Гонет'' (Самостално издање, Смедеревска Паланка, 1997.)
  ''Путоплет'' (Српска Књига, Рума, 2005.)
  ''Свество'' (Књижевни клуб ''Бранко Миљковић'', Књажевац, 2007.)
  ''Језик жеђи'' (заједно са збирком ''Тренутак цвета'' Саше Угринића; Дом културе, Ивањица, 2007.)


О ПЛАВОМ У ЉУБАВИ

На најголубијем делу твог тела
склапамо уговор. Нећеш ли моћи заборавити
додир псалма са оштром бојом мастила
које рађајући се најзад постаје реч молитве за тебе,
нећеш ли моћи, ако не пре, пергаментом твоје суштине?
Памти ли папир речи или то чинимо ми
којима очи шара преписујући се на брда, долине, шуме? Плавет,
она нас својим скровиштима голица. Комуницирамо и без изговорене речи
а у нама је, нема. Не познаје начин да избледи.
Није неопходно да упознамо се боље
кад нам се већ душе телима отимају да прославе страст
вечно првог пољупца. Љубе се, једна у другу продирући.
То је небо. Спрема нам место у облацима, да без одеће крвне,
као у мајци зачете тек, угости осмехе нам и стварна бића. Лежаје,
који вртоглаво, док на њима најзад заиста љубав водимо, висинама хитају.
Памти ли папир речи
или их само преписује на наше очи да други из њих чита?
Уобичајености, одвратна постала да миримо се са свим и свачим
одричем те се иако једини начин за преживљавање нудиш,
одричем у замену за оно што би требало да будеш.


наше нешто

нешто је твоје
у теби

нешто је моје
у теби

нешто у теби
тражи своје
у мени

нешто ми не да моје

у себи
нас двоје

приђем, изблиза
поглед ти мерим

то лепо
у речи неће

то лепо
твој лик
или сан то је

зажмурим
не бледи

кад ли ће сан
кад ово јава

докле ли смем да чувам
да твоје у мени
мојим сном спава

зар морам собом
и тамо
да носим твоје

нешто ми не да моје

ОГРЕШЕНОЈ

Вина си.
У својој пространости
пожелела зрно ми.

Одавде
па докле се споје
земља и небо си.
И хтела моје.

Вина си. Да залијеш
водицом обилно.
Да зрим.
Зримо.

Прозиром љубим
по себи лаз
пузавице.

У неопир допупила,
разједрила,
упијаш.

Не пленом бивам,
трофеј не имам.
Ни ти.

Вина си. Невина не.
И преорана
и нађубрена.

И слој за пад
и слој за род.

Горимо
у твом стану
у срцу сунца.

Волиш
са благословом
хијерархије неба.

Зупчаници
у погону свемира
су нам душе
облицима неузнемирене.

У себи имаш ме: вина си.
И ја сам вин.

ПАД У ХОД

Ма како год,
никако гад

И макар кад
напусти код.

И простри сав под
под ход.

Но пад на под
још није
ход у хад.

Нити у крви ране јад.
Ма на рану и јод.

Ни, ма и преко воље, труд
узалуд
да будеш рад
бити род.

Кад будеш био плод
што га заметн'о свод. Тад.

Иначе: ход
и без пада на под
једнако пад у хад.

МЕТАМОРФОЗА

ђаво
у једином облику

крвави
сперматозоид

репато
срце

ч
о
в
е
к

 Саша Угринић (1971), завршио Машинство у Крагујевцу.
Своје прве књижевне радове промовисао јавно од 1997, био члан Књижевног клуба СКЦ. Пише песме и кратке приче, подстакнут остварењима и покушајима познатих и мање знаних савременика и свих оних који су били и за собом оставили видљив и мање видљив траг.
Поезијом је заступљен у следећим зборницима:
Лирски квадрати, СКЦ, Крагујевац, 1997; Липар, Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац, 2001; Девети год, КД „Запис”, Горњи Милановац, 2009; Жубори са Моравице, Дом културе, Ивањица, 2006, 2008, 2010; Шумадијске метафоре, Младеновац 2011.
Учесник Европског фејсбук песничког фестивала БКЦ-а, 2011.
Са Славишом Крстићем поделио другу награду за Најлепшу љубавну песму (Ивањица 2006).
Живи у Великој Плани.


Jutro na Woodstock-у
Jimi Hendrix-у

 jedan embrion moga duha
lebdeo je u izmaglici
jutra na Woodstock-u

odjahao s oteklim talasima

ima me u cvetu
koji pupi na
moru istorije

 deo mene otišao je tokom
ka mestu sa kojeg će me biti
više svuda

 siguran sam da nastajem
sa nežnim menama
i u silovitim susretima

kada se usaglasim lepotom iza tišina
ispred muzike
svedočim o tome kako se suše
lanci bez potpore

 siguran sam da nastajem
u očima što gledaju

 jedan embrion moga duha
lebdi u izgrevu
jutra na Woodstock-у

our sun and our sky

every night, and every day
in my life's point and dale
I want to touch your body, your soul
I want to give you my dream's breath
and my destiny's pain

in my room, in my heart-drum
in colors, in dark, in light
in cascade of my blood's flow
I want stars, shine of your smile

one night, one day
our sun, tears and sky

NE BUDI TUŽNA TOLIKO

(Third Stone From The Sun)

Mila majko
ne budi tužna toliko
slušaj ″rokenrol″

To je lek za
svaku kob i bol
za nas što brodimo
između tla i neba
na međi sna
i jave

I ovoga leta
cveće cveta
i širi svoje krunice
u drevni ritam
zvezda

Svet je naš
i svaki jezik
to je glas što daje spas
јеdan lek
za svaku kob i bol
а nе fol-оreol
nа svemirskom brodu
što se planeta Zemlja
zove

Jimi Hendrix

BLUZ NOĆNE VOŽNJE

O
srećna noć
O
srećna noć
Put je dug
Put je tvrd

Noć je hladna
Noć je topla
Noć je bistra

O srećna noć
Noć je tvoja
Noć je moja
Noć je naša
Noć je luda

O
Kakva noć
Tvoj tata ima snova
„Moj tata ima para”,
ali u nama je pesma
O
bistra noć
O
srećna noć
Kakva noć

СТРАНЕ

Шта ће нам стране, слепе и чамне,
тако супротне, а опет исте?
Зашто их гланцати, неговати?
Познајмо своје врлине и мане,
јединствено је
бивање.
 А шта има иза Стране?
- Страна што даје, одржава.
Одавна беше светло и тама,
ал` многе стране измислили људи.