четвртак, 25. јун 2015.

Рајко Петров Ного



Мајка

Када сунце сине
Синула би и она
У дивљој камилици

Големо сунце озго
Оздо стотину сунашаца

А у средини сунцокрет

Жути се Пешов до
У долу шушти јечам
У јечму црвене булке
Око куће суви босиок
За гредама

Кад је умрла
Нисмо косили траву
Да не покосимо сенку
Којом нас је кратко
миловала


уторак, 23. јун 2015.

Милан Р. Симић (1959 - )



СЛАВА ЧИТАЊУ: БЕЛЕ ГОДИНЕ МИЛОРАДА ПАВИЋА


Можда је део Беле године и оно вече,
откинуто од саме тишине, када је Милорад Павић почео сањати своје књиге?

Као дан и ноћ, као месец и сунце, одмењују се рађања и умирања. Када се убере јабука, стабло поружни за годину. А за једно јутро, мудрима никне зуб у самим зеницама. О томе се не прича. Време је када се често заборавља, а ретко памти. Наоко, Свето писмо поново проналази своје место. Књиге се пишу, и дописују. Обрије ли се брада, образи се приближе стиду. Тако дођу Беле године и са собом донесу мирис земље; за узврат, многима одузму сенке, и корак буде једнако свачији. Оног што долази, и онога што пролази. Белим, године су назване у данима глади, када су и лептири пили отров. Један је столетник некада чувао у планини вуну уместо оваца, и по који овнујски рог држао за појасом. Наишла прелепа Девојка у белом, а старац, кад је спазио, ухватио онај рог, мислећи да држи ко зна шта. И заблесно за њом. А она – прошла. Беле године и старцима од сто лета поклањају нове зубе. Гризли би, али шта? Кога? Узалуд. Мисли су им отрулеле. Мисао остала само бледа успомена, као слика са венчања. Мушкост им никада укрућенија – али, ни за дукат, нема те која би с њим пошла у шумарак, у жбуње.
Млеко, као да се скрије, дубоко – ни кап да доцури. Не осете га ничије усне. Ни њушке. У корову, здравим очима, могу да се разазнају деца. По цели боговетни дан јашу рођенданске поклоне. И предвече, у углу усана понесе се добро позната пена преморених коња, а јутром у децу упиру жељом једино родитељи и власт. Нико други. У Белој години догоди се да се дани помешају, па дође субота иза недеље. Тада, тачно у поноћ, мртви загризну јабуку, коју им ставе у ковчег, и загризлу је одложе поред својих костију, као некада кашику поред празног тањира. Живи њихове немире у таквој двоноћи наслуте једино по танком бриду под ноктом, јер не постоји други начин да се нестане из туђег сна.
Сањач и сањани, као написано и прочитано, тек у том тумбању дана, домере се до једнаког. Тада сањач сања туђе очи, а онај чије су – осећа их тек као успомену на себе: колико их приклопи, учини му се да богатом узима залогаје. Такав сан је за једног радост – за другог кост у грлу. Испрва, сањани су обузети страхом: пију воду само из црних кофа. Временом, осиле се до те мере да у те кофе седмодневно мокре, па их, пуне мокраћом, односе на таване.
Тада ни путник намерник нема куда: у Белој години врата се отварају једанпут или никада. А он, жедан и бос и, као никада, жељан мириса жене. Сва му надања вредна колико и амајлија око врата, од зуба првенца. Укочени.ћутљиви домаћин га само понуди оним чиме једино може – млеком из, воском запечаћене, флаше:
-          Отпиј и знај, млеко је за мртворођеног – тада домаћица  откопча  кошуљу  и  покаже
натечене груди. Задигне сукњу и цикне белина. Намерник цвили, истрошио би се, па опет, захвалан је: до ноздрва му допро жељени мирис, и само проговори:
-            Жеља и могућност су као старост и младост. А једна је колевка месецу и сунцу – па оде, другој кући. По мирису друге жене. У Белој години су и реке безубе. Вирови изгубе снагу, и из њих васкрсну утопљеници. Они срећнији остану под крошњама врба. Ту и иструну – јер коме да препричавају прошлост. А звона ни да се назру у празном слуху који је понекад опаснији и од самог вриска. Чини се – спаса ниоткуда, јер, закратко, осиле се и слуге: зајашу газде, вуку им уши, изуједају их и исполивају мокраћом из оних црних кофа, а писане књиге о томе нестану, као да их неко у земљу закопа. У Белој години све се изокрене, не смета ако неко жели и у води да спава.
Да ли је у Белој години Марија обећала Јосифу, а Аврам родио Исака, Исак Јакова, па по родослову, како је већ записано, не зна се, јер то није записано, али је тешко после Павићевих књига ишта домислити, осим да се каже: СЛАВА ЧИТАЊУ. Да ли су те речи дошапнуте од Белих година? Узима ли их одатле свако коме требају? А када су заборављене, јесу ли празан слух? Ништа.

( Из књиге ,,Али нећемо више о томе“ – Друштво ,,Траг“ Велика Плана 2010)





недеља, 07. јун 2015.

ДРАГАН РАДОВАНЧЕВИЋ



ЗА ДЛАКУ1

Ловите ли длаку у лету, пасторе Нимелер?
Човек без једне власи још није ћелав,
онај без две такође није.
Од које власи почиње ћелавост?

Кад су одводили социјалисте,
кажете, ћутали сте.
Кад су одводили Јевреје,
ћутали сте.

Кад су одводили ове,
ћутали сте опет.
Јер тада Ви још нисте били они.

Човек са једним доларом на рачуну
још није капиталиста;
ланчић од једне алке
заправо и није ланчић;
свет без једног социјалисте
исто је што и свет са социјалистом.

Одлучите се пасторе!
Јесте ли ви прогоњени, или прогонитељ?

Ту
где вас је рођење уписало,
у кући где живи човек,
ланац славних имена
(Фридрих Густав Емил Мартин) нуди Вам сигурност.

Одлука је на Вама,
осим ако не ловите длаке у лету, па неодлучно прекорачујете,
немачки протестантски пасторе.

________________
1Када су нацисти дошли по комунисте,
 ја сам ћутао;
 јер нисам био комуниста.

 Када су затворили социјалдемократе,
 ја сам ћутао;
 јер нисам био социјалдемократа.

 Када су дошли по синдикалце,
 ја се нисам побунио;
 јер нисам био синдикалац.

 Када су дошли по мене,
 није преостао нико да се побуни.

 Friedrich Gustav Emil Martin Niemöller, немачки протестантски пастор (1892-1984)

 Политика, субота 6. јун 2015. (Култура, уметност, наука)

 

Драган Радованчевић (1979, Сремска Митровица, Војводина / Србија), психолог, књижевник, песник. Живео у Сремској Митровици, Београду и Бечу. Од 2012. живи у Потсдаму (Потсдам, Бранденбург) и Берлину.
Аутор две песничке књиге: "Клатно се боји летења" (Градска библиотека Чачак, 2006) и "Глагол интимности" (2009)
Уврштен у мноштво антологија поезије, есеја и кратке прозе на девет језика.


        Фотографија: Љиљана Милосављевић, Мелник (Бугараска) 2006.