петак, 18. септембар 2015.

Mbella Sonne Dipoko, Камерун



ПРОГОН

У тишини
Претрпани чамац напушта наше обале
Али ко су ови камуфлирани војници,
Ови облаци који ће се просути по непознатом тлу?

Ноћ губи своја блага
Чини се да је будућност мит
Исткан на разбоју лењим рукама.

Но, можда у томе има нечег доброг за нас
Док се с врата бараке хиљадама километара удаљене
Огрубела дечја рука
Пружа да поздрави дугачке, мршаве прсте кише.

Политика, субота 12. септембар 2015. (Култура, уметност, наука)





петак, 11. септембар 2015.

Јосиф Бродски (25.4.1940 – 28.1.1996)

Мајка говори Христу…

Мајка говори Христу
– Јеси ли мој син или мој
Бог? Распет си на крсту.
Како ћу сад дому свом?

Како ћу преко прага,
Не схвативши шта то би:
Јеси ли мој син ил’ Бог?
То јест, мртав си или жив?

Одговор он јој спрема:
– Мртав ил’ жив да сам,
разлике, жено, нема.
Био син или Бог, твој сам.

Ноћ ова

Ноћ ова, опчињена белином
коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање - као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте -
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем - сезаме

Усамљеност је трајно стање сваког мислећег бића на планети. Јосиф Бродски

"У то време град постаје волшебан, јер у два ујутру можете да читате или да пишете без лампе, а зграде, од којих су побегле сенке, и њихови кровови, оивичени златним рамовима, личе на крхки порцелан... Мостови почињу да се утапају, баш као да су острва делте одрешила руке и, ношена матицом, полако плове према Балтику. Тешко је заспати у таквим ноћима, зато што је сувише светло, и зато што је сваки сан безвредан у односу на стварност. У којој човек, као ни вода, не баца сенку". (Беле ноћи) Јосиф Бродски

Ако песник има икакву обавезу према друштву, то је да добро пише. Пошто је у мањини, он нема другог избора. Ако ту обавезу не испуни, пашће у заборав. Друштво, с друге стране, нема никаквих обавеза према песнику, написао је Јосиф Бродски, један од највећих песника и есејиста Русије у двадесетом веку.



среда, 02. септембар 2015.

Раде Драинац (1899-1943)

КАФАНСКО УМИРАЊЕ

Цео дан ми око оста на једној женској нози
и на једном цвету у вази
што је кроз сан бледога живота
умирао са мном у кафанском углу

Само је сан у дому детињства
и смех неба на окну собе
Ја сам давно заборавио живот
пшенице зелене и сељанке беле

Овде смешно у срце ми улазе
мириси прегореле кафе

Прсти ми се кроз ципеле смеју –
то су тек бели зуби богатих дама
Ја знам да пијано вече
у болницу ме односи

Гле! једна госпа води танког кера
она је бледа а он костуран
чудна је на тигровој кожи у плавом салону
ексцентрична љубав

Хеј! Дечко... донеси три деци вина
Овде је пио Дис и несрећни Ђура

А после сањам вечни пут
из кафане шинама путујем
бивам келнер на лађи
и песник лакеј
у зеленом будоару контесе Ноај

И тихо у кафанском углу
умирем са шумским цвећем
из родног краја.

НАША ЉУБАВ

Ноћ ме та у младости стиже,
Па ми у срцу спава да не озебе!
Видесте ли псето које човек тера од себе,
А оно му и даље руке лиже?

Са мном је тако: могу и не могу без ње.
Када се осамим заогрне ме огртачем снова.
И мада ми давно рече све,
Увек је за ме нова.

Данима се кољемо као хијене
И једно у другом видимо кугу,
А опет… изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.
Откад се знамо сањамо да се растанемо,
И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо
Да заједно продужимо пут.
Не знам више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак;
Знам само да бих се без ње разбио као сплав

О речни брзак.