Јосиф Бродски (25.4.1940 – 28.1.1996)

Мајка говори Христу…

Мајка говори Христу

– Јеси ли мој син или мој

Бог? Распет си на крсту.

Како ћу сад дому свом?

Како ћу преко прага,

Не схвативши шта то би:

Јеси ли мој син ил’ Бог?

То јест, мртав си или жив?

Одговор он јој спрема:

– Мртав ил’ жив да сам,

разлике, жено, нема.

Био син или Бог, твој сам.

Ноћ ова

Ноћ ова, опчињена белином

коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање - као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте -
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем - сезаме

Усамљеност је трајно стање сваког мислећег бића на планети. Јосиф Бродски

"У то време град постаје волшебан, јер у два ујутру можете да читате или да пишете без лампе, а зграде, од којих су побегле сенке, и њихови кровови, оивичени златним рамовима, личе на крхки порцелан... Мостови почињу да се утапају, баш као да су острва делте одрешила руке и, ношена матицом, полако плове према Балтику. Тешко је заспати у таквим ноћима, зато што је сувише светло, и зато што је сваки сан безвредан у односу на стварност. У којој човек, као ни вода, не баца сенку". (Беле ноћи) Јосиф Бродски

Ако песник има икакву обавезу према друштву, то је да добро пише. Пошто је у мањини, он нема другог избора. Ако ту обавезу не испуни, пашће у заборав. Друштво, с друге стране, нема никаквих обавеза према песнику, написао је Јосиф Бродски, један од највећих песника и есејиста Русије у двадесетом веку.