Osvrt na „Okreni se gde sunce greje“ Ljiljane Milosavljević
Prosipamo reč, u nameri da svoju misao, osećanja, izrazimo.
Govorimo belini papira, ili kako je to sada praktičnije, svetlucanju monitora.
Čuvamo zapise, uspomene, u zaboravljenim kutijama, izviru u nevoljnim
trenucima. Imamo samo sebe, i dug pristigao na naplatu, dug ljubavi
pružene ili je to obaveza života za život. Kako god bilo, zatiče nas
nepripremljene, možda ponešto i znamo ali iz priče drugih, lično iskustvo je
sasvim druga slika. Postavljamo se kao zaštitnici svojih najmilijih, stavljamo
sebe na prve linije svakodnevne borbe, rata koji je unapred izgubljen, samo što
još nismo svesni da je kapitulacija potpisana, jedino je njen datum neizvestan,
nepoznat. Noć, tu dugu neprolaznu tamu živimo, dok dan proleti kao
ptica kraj prozora.
Šeststo pet dana, šeststo pet noći, naplate, posisanog majčinog
mleka. Tuge i revolta, nemoći da se u svakom trenutku postupi na pravi način.
Pritisnuta godinama, životom koji prolazi kraj nje, Ljiljana Milosavljević živi
za svaku kaplicu znoja koji je njenu majku oblio dok je ogajala svoju decu,
sina i ćerku. Sve te godina ubrzano promiču kroz sećanja njene majke, ljudi,
imena, događaji, i sve to u jednom košmarnom ringišpilu koji se nepredviđeno
okreće, menjajući smer. Kako izdržati i pravedno postupiti, pritiska i majku i ćerku.
Majka nesvesna, tek u nekim trenucima vrati se stvarnosti, ćerka, pritisnuta
realnošću, bori se sa nevidljivim i nepredvidiljivim neprijateljem koji joj
otima majčinu nekada zdravu i jaku pamet. „Okreni se gde sunce greje, ne gledaj
gde kiša pada“ izbijaju misli u rečima starice, poruka, proživljenog teškog
života. Jedino sunce koje Ljiljani Milosavljević tih šeststo pet dana jeste
reč, ona reč koja ostaje zapisana i koja daje snagu da se preživi noć i dočeka
dan.
Čitala sam zapise Ljiljne Milosavljević, tih dana dok je trajala
borba unapred izgubljenog rata, čitala sam ih i posle kada se dvoumila da li da
ih ukoriči, da im da oblik književnog dela. Pročitala sam ih, ukoričene,
„Okreni se gde sunce greje“ odzvanja mi u mislima, i nemam suze u očima, ne,
nije to ni tuga. U pitanju je jedano duboko osećanje koje je teško pravilno
protumačiti. Zapravo pitam se, koliko snage ima u osobi koja šeststo pet dana i
noći bije bitku sa životom, izgubi rat ali, na svojim ramenima iznese pobedu
nad iskušenjima koja je uspešno savladala a iznad svega, sačuvala sebe, vratila
dug svog rođenja i pokazala veliko čovekoljublje.
„Okreni se gde sunce greje“ je književni dokument vredan pažnje,
možda i kao priručnik za one koji će se možda jednog dana obreti u sličnoj
situaciji, neiskusni i nepripremljeni da roditelju treba da budu roditelj. Svi
mi na početku smo u pelenam, poneki na kraju... mnogi toga nećemo biti svesni,
deca, u međuvremenu odrasli i već u pododmaklim godinama, teško prihvataju
činjenicu da se uloge menjaju...
